Почетна / Друштво / Виша сила на ниским гранама

Виша сила на ниским гранама

Пише Наташа Јовановић
Хоће ли најстарији српски запис, парадигму, симбол трајања Србије кроз векове посећи људска безобзирност удружена са глупошћу

У озбиљним државама ресоре као што су енергетика или саобраћај и инфраструктура воде озбиљни људи од чијег рада у великој мери зависи и озбиљност стратегије једне државе. Србија не може да се похвали оваквим људима. Поједини министри вођени су само једном идејом да остану на власти до судњег дана, па чак ако то подразумева и рушење сваког привида озбиљне државе.

У циклусу надреалних потеза министарке саобраћаја и инфраструктуре, а трају три године са мањим или већим интензитетом, нашла се и идеја да се живот Храста-записа старог 600 година, који се нашао на путу градње Коридора 11, а у чију одбрану је устало пола Србије, продужи калемљењем на друго дрво.

„Треба поштовати свако стабло и његову лепоту. Србија, међутим, није толико богата земља да ужива у луксузу да мења трасе путева због једног дрвета. Коридор 11 се гради по плану, а изградња саме деонице Љиг Прељина одвија се онако како је пројектно-техничком документацијом и предвиђено. На тај начин ће храст наставити да живи кроз неко друго дрво“, истакла је министарка Михајловић.

 

ЗЕМАЉСКЕ ПОТРЕБЕ И НЕБЕСКА СИЛА Оваква одлука, тврди она, донета је у складу са струком, а не легендом. Њена правила су скоро као она црквена. Светиња је оно што она препише. У тај канон спада и калемљење.

„Министарство је обавестило инвеститора да је неопходно да се радови наставе и изводе у складу са пројектно             -техничком документацијом“, истакла је министарка.

Надахнуто.

Сам храст обима 7,5 метара са распоном крошње од око 40 метара и површином коју заузима, од четири ара, спада у најстарија и највећа стабла у Европи, а полемика око његове сече траје неколико година. За то време, земаљске потребе и страсти готово увек када је полемика долазила до врхунца, а није се мало пута то десило, устукнула је пред небеском силом.

[restrictedarea]

Мештани, верници, покрети и појединци апеловали су да овај храст није тек дрво, већ да је реч о нашем историјском наслеђу, запису који поред симболичког значаја има своју културолошку и верску димензију те да је, рецимо, његов вршњак, храст у Естонији, заштићен законом као што столетни храстови на тлу Енглеске, Немачке, Француске, Сједињених Држава уживају посебан статус. Када је Велимир Илић, тада министар инфраструктуре, 2013. године после разних оптужби које је трпео, али и сам упућивао на разне адресе, што директору Коридора, што грешном народу, што худом храсту, одустао од идеје сече, васколика Србија је изразила захвалност институцијама на „исказаној институционалној обзирности спрам захтева грађана“.

Тако су радови на траси аутопута стигли на 150 метара са обе стране, али храсту због бројних протеста нико није прилазио. До Зоране Михајловић. Она се просто није дала зауставити пред опсенарском идејом да је пут важнији од храста. Као и сви уметници са дебелим искуством мењања позиција, Зорана истрајава на идеји да ће проћи „отпуст и ових грехова“ и да ће армија њених неуких поданика на крају схватити да је легенда једно, а струка сасвим друго питање. О чувању баштине, о чињеници да је некада овај храст лужњак био свето место испод чије крошње су се у време турске окупације спроводили обреди венчања и крштења, да је његово постојање трајало готово упоредо са нашим – ни речи. Храст у традицији Срба сеже и даље у прошлост. У словенској митологији храст је познат као дрво громовника Перуна. Митолошким особинама храста се приписује и да постаје седиште људских душа које се у њега настањују после смрти. Запис је отуда код Срба табуирано дрво које се не сме сећи, не смеју се ломити гране, нити користити његови плодови. За Запис су везани обичаји као крстоноше, пролећни фестивали посвећени деци, у прошлости су се испод Дрвета-записа окупљали умни људи да би доносили важне одлуке, буне против Турака су се дизале код Записа … Под њим се не сме спавати нити се по њему сме пењати. Онога ко Запис оштети или посече, постоји веровање, задесиће велика несрећа.

ВАРВАРСТВО РАВНО РУШЕЊУ ИДИЛА Управо на ту чињеницу министарку су подсетили мештани Савинца позивајући је да се „три пута прекрсти и три пута удари секиром у храст“. Наиме, месна заједница на Савинцу упутила је позив министарки да дође и лично посече храст „који ни Турци ни комунисти нису такли, али је дошло време да га руше они који се крсте и Богу моле“.
Копредседник Зелене странке Србије Горан Чабарди агенцији „Бета“ је пак казао да ће се све учинити да храст не буде посечен, а ако се крене у тај посао, очекује да то неће бити ноћу и кришом од народа, док се мештани крсте и уверени да невоље са храстом нису само на земљи него и над земљом, тврде да га не би посекли ни за шта на свету. Ваљда је та хистерија која се уселила у Савинце и све оне који живе око Савинца пресудила да и Азербејџанци, извођачи радова, којима нису познати ни наши обичаји нити традиција, ипак устукну и одбију тај део посла уз обећање да ће радове наставити, али тек када храст не буде на траси.

Иван Јовановић из Грађанске иницијативе за очување храста у јавном писму подсећа да су „нас више пута прошле године обмањивали лажним саопштењима јавности, како је храст болестан, да неће преживети зиму, како ће му штетити издувни гасови, како је почео да трули, и на разне друге начине који су се испоставили нетачним. На крају су пристали да сачувају храст“.

„Али, ето, после годину дана и неколико месеци они су погазили своја обећања и сада то правдају неким трошковима иако смо ми прошле године нудили да сами сакупимо новац за пројекат заобилажења храста који је био у том тренутку актуелан и прихватљив за обе стране. Сада то они правдају Азербејџанцима (извођачи радова на Коридору 11) који су сами рекли да неће храст да секу јер их је страх и имају огромно поштовање према овом светом дрвету. Представници власти и надлежно министарство нашли су неког приватног извођача који је спреман да за 150.000 динара исече Запис. Храст може да се заобиђе и не представља никакав проблем за даљу изградњу трасе пута од Прељине до Љига“, каже Јовановић.

Апели да храст, као симбол трајања Србије, не сме бити посечен почели су да стижу са свих страна. Бранка Јовановић, суоснивач прве Зелене странке са седиштем у Београду, у писму председнику Републике сечу храста је назвала злочином позивајући Николића да покрене све механизме да се храст, као природно и културно добро човечанства, стави под заштиту УНЕСКО-а и заштиту Ваше функције председника државе и да тако спречите ово варварство, равно рушењу старих градова са листе светске баштине од стране ИДИЛ-а. Ни светски интелектуалци нису остали неми.

Доктор историје уметности Илина Фах из Марбурга згрожено је упитала: Да ли ви верујете да ће ваша деца и унуци, уколико их имате, поштовати аутопут? Сигурно неће! За неколико година аутопут ће опет пропасти, али лепота пејзажа ће заувек нестати.

 

НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ И ПРОШЛОСТ Зорана је одговорила. По њој, компромис би могао да се направи тако што би посадили нови храст али да се на њега накалеми стари како би се сачувала традиција.

„Хајде да ставимо са стране новац који би се издвојио за измештање храста или за промену пројектне документације, хајде све то да ставимо са стране и само да размишљамо о животу храста, пошто је то питање свих питања. Озбиљно је питање да ли би храст уопште могао да преживи комплетан саобраћај и све то што се гради. Хајде да покушамо да нађемо начин да он и даље живи кроз неки други храст“, истакла је министарка.

Тај храст, објаснио је директор Истраживачке станице „Петница“ Вигор Мајић, овај пут, чини се у функцији портпарола Министарства, треба да се обележи плочицом, која би указивала на његову историју.

„Треба да се зна да иако би почела изградња обилазнице, променила би се природна средина храста и он би почео да се суши. Онда би народ то повезао са клетвом и направио би се без потребе поново циркус“, упозорио је Мајић.

Но, Србија није без храбрих независних интелектуалаца. Само њима не дају да се огласе. Када би им дали, одмах би била уочена разлика између њих и оних који свој научни интегритет стављају у службу потреба власти.

Отуда је писмо некадашње полазнице Истраживачке станице „Петница“, Катарине Самуровић, подигло приличну прашину у интернет сфери која помно прати дешавања око храста.

Самуровићева је написала отворено писмо Вигору Мајићу у којем каже да предлог о калемљењу личи на прилично увредљив покушај да се узнемиреном народу „замажу очи“.

„Храст није воћка, па да калемљење буде логично решење за чување особина одређене сорте. Храст-запис је аутентична целина. Замислите колико би апсурдна била идеја да се сруши средњовековни манастир, а једна његова цигла са спомен-плочицом пребаци у нову зграду. Шта би УНЕСКО имао да каже о таквој идеји?“, упитала је Самуровићева и подвукла да је нејасно по ком критеријуму је баш Мајић изабран да искаже мишљење у име стручне јавности, будући да је по звању географ, а бави се образовањем не биологијом, дендрологијом, биоетиком, менаџментом природних ресурса, етнологијом… Било којом научном граном релевантном за случај савиначког храста.
Предлог о садњи и освештавању нове шуме, наводи она, потпуно је исти тип импровизације.

„Прво, у ‚култу дрвећа‘ квантитет стабала није имао значајну улогу. Друго, храст је проглашен за запис у специфичном историјском тренутку када народ није могао да се окупља у цркви. Дрво је освештано с поводом; његова освећеност не може се раздвојити од тренутка у којем је настала. За то време, у садашњости се прави непоправљива хуманитарна, еколошка и друштвена штета, „колатерална штета“ врле нове будућности која никако да стигне. На таквој садашњости многи профитирају. Анализа прошлости има моћ да веома јасно укаже на континуитет, смер и даље тенденције експлоатације. Зато неолиберални дискурс има велики проблем са историјом и прошлошћу.“

Хоће ли најстарији српски запис, парадигму, симбол трајања Србије кроз векове посећи људска безобзирност, удружена са глупошћу?

[/restrictedarea]

Писмо патријарху Иринеју

Бранка Јовановић, суоснивач Зелене странке, упутила је писмо и Његовој светости патријарху Иринеју, подсећајући да је задатак наше Цркве да се супротстави свим гестовима уништавања онога што би требало да буде природно, културно и духовно добро нашег народа и човечанства.
„Таквим сматрам храст у Савинцу код Горњег Милановца који је стар 600 година. Најава његове сече под лажним образложењем да то одобрава струка један је од таквих гестова којем се наша Црква и Ви на њеном челу и као духовни пастир морате супротставити. Која је то струка надлежна за дрво старо 600 година и које је постало мотив предања и легенди? Биологија или историја, антропологија, теорија уметности, богословље, поетика, филозофија? Чак и да се једна његова грана накалеми на ново дрво, овај храст је чудесно живо биће и по свим мерилима наше вере и нашег историјског искуства са уништавањем Човека, Природе не сме бити посечен. Није ли оно наш вековни садруг над којим се не сме извршити лапот?“, стоји у писму упућеном патријарху Иринеју.

5 коментара

  1. Postovano urednistvo PECATA,
    zelim da naglasim da sam apel Predsedniku Republike Srbije kao susonivac potpisala sa sezdest gradjana u svojstvu clana Medjunarodne mreze prirodnih naucnika i inzinjera za globalnu odgovornost, a ne kao suosnivac davno ugasene Zelene stranke sa sedistem u Beogradu. Ovo naglasavam da ne bi bilo nesporazuma sa Vasim citaocima koji bi trebalo da imaju i inofrmaciju ko je sve stao iza apela da se hrast u Savincu stavi pod zastitu Predsednika Srbije i UNESKO-a. Inace u crkvi u Savincu pociva cerka Vuka Stefanovica Karadzica Mina.

    Председник Републике Србије
    Господин Томислав Николић
    Андрићев венац 1
    11 000 Београд

    Београд
    30.06.2015.

    Апел
    Председнику Републике Србије,
    господину Томислав Николићу

    Поштовани господине Председниче,

    сматрамо намеру Министарства за грађевинарство, саобраћај и инфраструктуру да посече 600 година стари храст у Савинцу код Горњег Милановца злочином против нашег народа, наше земље и човечанства.
    Обраћамо се Вама као Председнику Републике Србије, чија је дужност да заступа вредности наше земље и њених грађана, да покренете све механизме да се храст, као природно и културно добро човечанства, стави под заштиту УНЕСКО-а и заштиту Ваше функције председника државе и тако спречите ово варварство, равно рушењу старих градова са листе светске баштине од стране ИДИЛ-а.

    1. Арамбашић Матовић Дубравка, економиста
    2. Арамбашић Милан, биолог
    3. Бећковић Матија, песник
    4. Божић Јасна, библиотекарка
    5. Бритвец Ратимир, филозоф
    6. Глигорић Горан, првак Београдске опере
    7. Гојковић Дринка, преводилац
    8. Драгутиновић Александар, фотограф
    9. Дасовић Невенка, судија у пензији
    10. Добрић Стефановић Љиљана, економиста
    11. Деретић Ирина, професор универзитета
    12. Живковић Мирјана, композитор, професор универзитета
    13. Живковић Срђан, инжињер
    14. Живковић Гордана, електроинжињер
    15. Ђорић Дејан, ликовни критичар
    16. Ђорић Милица, професор енглеског
    17. Влајковић Мирка, библиоекарка
    18. Јефтић Љиљана, професор енглеског
    19. Јовановић Арсеније, редитељ, писац, композитор
    20. Јовановић Бранка, члан Међунродне мреже природних научника и инжињера за глобалну одговорност
    21. Јовановић Светлана, пијаниста
    22. Јул Маја, дипл. монтажер
    23. Кузмановић Ивана, сценограф
    24. Литричин Мирјана, издавач
    25. Мандић Марија, туристички радник
    26. Мандић Предраг, инжињер
    27. Митровић Жарко, инжињер
    28. Митровић Мирослава, медицинска сестра
    29. Митровић Катарина, студент
    30. Митровић Марко, ученик
    31. Муштовић Марина, новинарка
    32. Oбрадовић Маја, сликарка
    33. Пауновић Милица, редитељ, продуцент
    34. Паунвић Светлана, пензионер
    35. Путниковић Зоран, техничар
    36. Путниковић-Радоњић Дубравка, дефектолог
    37. Путниковић Марија, студент историје уметности
    38. Радовић Љубица, сликарка
    39. Радоњић Даница, службеница у пензији
    40. Радоњић Константин, дипломирани хотелијер
    41. Ратковић Гавела Џоја, сликарка
    42. Спахић-Гарашанина Радослава, сликар
    43. Симоновић Љубодраг –Дуци, филозоф
    44. Стефановић Миливоје, економиста
    45. Стефановић Александар, правник
    46. Стефановић Небојша. Електроинжињер,
    47. Стефановић Марина, студент
    48. Стефановић Катарина, стоматолог
    49. Спахић Олга, неуролог и неуропсихијатар
    50. Стефано Дарија, економиста
    51. Стојановић Елфрида, архитекта
    52. Суботић Љиљана, историчар уметности
    53. Тешић Љиљана, стоматолог
    54. Тодоровић Мирољуб, песник
    55. Тодоровић Динка, професор физике
    56. Трајковић Дејан, студент биологије
    57. Ћургус Горана, харфисткиња
    58. Цветковић Даница, професор енглеског
    59. Цвјетићанин Aљоша, дипломирани сликар ликовних уметности
    60. Џовић Чедомир, металостругар

    Апел су подржали:

    Ернст Улрих фон Вајцзекер, копредседавајући Римског клуба, почасни доктор Београдског универзитета,

    Отфрид Хефе, руководилац Одељења за политичку
    филозофју Универзитета Тибинген, члан више комисија за етику

    Дитмар Мит, професор теологије етике и социјалне етике на Универзитету у Тибингену, Председник Савета Института ЧОВЕК, ЕТИКА, НАУКА, члан бројних комисија за етику и аутор више докумената Савета Европе

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Приликом проширења пута на излазу из Јагодине према Ћуприји крајем прошлог века било је потребно посећи један стари храст. Тада се испоставило да је то запис. Кажем тада, јер иако сам у овом граду од 1956 никада дотле (као и огромна вечина суграђана) нисам за то чуо а камоли видео ишта од обреда који су оуобичајени око овакве знаменитости. Нагло пробуђени верници а нарочито „нововерци“, како зовем оне који су се нагло „освестили“ деведесетих, подигоше велику узбуну уз све приче да ће на руку која храст посеече (и на његову породицу) пасти приклетство, лицитирало се одакле ће се наћи такав, радови су стали. На срећу, јагодинска Црква, вероватно у сарадњи са Шумадијском епархијом, показала је високоу зрелост, прогласила други храст на оближњем Ђурђевом брду за нови запис и пут је прошао тамо где је било логично. Опет 90% Јагодинаца и не зна где је тај нови запис (као што није знало ни за стари), ниво веровања није се промено ни на боље ни на горе због дрвета, јер веру чине људи. Верујем да је ово поучна прича. Енергија која је у садашњој афери „Запис“ уложена (и биће убудуће) може бити много боље уложена у стварне послове вере, много мање атрактивне, али по веру корисније. Али се плашим да је за огромну већину оних од „пола Србије“ која се стваила у одбрану храста много лакше да се на овакав начин боре него да стварно нешто по питању вере раде (између две славе). Да ће се и на овај запис (или евентуално на нови) одмах заборавити и да ће бити пусти и непознати чим сиђу са новинских страница.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Остави Храст – завет да живи, наши преци су га 600 год. чували и сачуували, и сада, си се ти нашла да са својом дугом косом а кратком
    памећу да убијеш тај живот.
    ХРАСТ је народни и народ га поштује као таквог, није потребно никакво писено признање. Ти си ионако присталица и обожаватељица
    непријатеља српског народа и свега српског, па ти смета и та српска светиња, неби ли се још више додворила својим господарима.
    Даље прсте од светиње српског народа,проклетињо.—-милан

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. Sta je bivsa ministarka energetike,razvoja i zastite zivotne sredine uradila da spreci ovo“ ubistvo sa predumisljajem“
    ZAPISA koji pamti i o Srbiji zna vise od celokupne Vlade?Kako nauciti nekoga ko,nenaucen,posta ucitelj ?
    Sta je zapravo, za proteklih 160 godina od cuvenog pisma poglavice Sijetla predsedniku SAD,osioni “ beli covek“
    promenio u odnosu prema prirodi i zemlji hraniteljki ? A ove,dole citirane, reci je mogao izgovoriti i svaki srpski domacin
    jer je znao ziveti u skladu sa njom.

    „Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци-земљи и брату-небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош.“
    ………………………..
    „Све је у свету повезано. Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. (…) Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове испрекидан жицама што говоре? Где су? Нема их више. Где је орао? Одлетео. Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”

    Thumb up 0 Thumb down 0

  5. Neverovatno je ovo bahato ponašanje novopečenih ministara, bez znanja, morala, poštenja. Pa zar oni misle da je svet postao sa njihovim rođenjem i da živo biće može živeti u nekom drugom živom biću, a hrast je živo biće. Strašno je kada šarlatani odlučuju o krucijalnim stvarima. Čujem i da na lokaciji kod Niša, hoće zakopati staru Bogomolju jer se nalazi na istoj trasi puta. Pa zar ćemo dozvoliti neznalicama da uništavaju naša prirodna i kulturna dobra i tragove naše civilizacije.To može raditi samo naš neprijatelj . Recimo im odlučno NE.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *