Тежак избор

Предраг Радоњић / уредник КиМ радија
Шта је то што наше политичаре тера да учествују у дијалогу са Приштином, фарси са извесним исходом? Свакако на ова питања не треба давати лаке и брзе одговоре. Ни у једном смислу. А поготову их је погубно подизати на ниво идеологије, или их сводити на ниво баналних избора без алтернативе

Политичка тактика и стратегија косовских Албанаца као да изненађује наше политичаре. О њој се може рећи само у најкраћем да тешко потписују било какве уступке испод својих максималистички пројектованих циљева, да онда ни то на шта формално пристану настоје да не спроводе па да на крају и оно на шта су принуђени да примене обесмисле до непрепознатљивости и преокрену му смисао и сврху. Примера за то има и превише. Из целог преговарачког процеса прихватају, корак по корак, са повременим тактичким лажним уступањем, само оно што представља уступке Београда и државе Србије и јачање њихових позиција.

[/restrictedarea]

ВРЕДИ ЛИ УЧЕСТВОВАТИ Наше политичаре, и ту мислим готово на све постпетооктобарске гарнитуре, као да изненађује и подршка коју у до апсурда доведеној театарски постављаној преговарачкој сцени заузимају такозвани марионетски медијатори и посредници из Европске уније. Повремено, и само у мање битним стварима, врше притисак на Приштину, док је сва сила условљавања, претњи и уцена усмерена превасходно према Београду.

Питање које се логички поставља је вреди ли у таквој понижавајућој поставци преговарачког процеса уопште учествовати? Не верујем да су наши политичари баш толико наивни, необавештени или глупи да им одавно није јасно како ствари стоје. Уосталом, и шеф Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић је врло пластично, пред камерама пре неки дан, гестикулацијом представио јавности величину досадашњих уступака српске стране у односу на албанска никад испуњена обећања. Оно што је учинио Београд личи на риболовачку кафанску демонстрацију описа уловљеног сома док оно са албанске… Боље је не развијати ова поређења даље.

Шта је онда то што наше политичаре тера да учествују у овој фарси са извесним исходом? Да ли је шаргарепа која нам се нуди, а то је отварање преговарачког процеса и неизвесно обећање чланства у још неизвесније одрживој Европској унији реално и вредно огромних па и противуставних уступака београдских власти? Да ли је батина у виду лишавања истих перспектива заиста толико реална и погубна по Србију? Упркос личном ставу и осећању, мислим да свакако на ова питања не треба давати лаке и брзе одговоре. Ни у једном смислу. А поготову их је погубно подизати на ниво идеологије, или их сводити на ниво баналних и искључивих избора без алтернативе.

 

ТЕШКИ ДАНИ И КОНАЧНЕ ОДЛУКЕ Можда је у овом тренутку најрационалније поставити питање који су разлози нагло повећање журбе и притисака да се у вези са питањем Косова и Метохије, а и Републике Српске, повуку драстични потези. Да ли је у тренутку таквог ангажмана западних сила можда најпаметније и не доносити одлуке које би могле имати трајне и велике последице? Једна од државничких максима каже да је у рату најгоре не донети брзу одлуку, макар она била и погрешна, јер неодлучност и спорост свакако воде ка поразу, док је у дипломатији најпогубније реаговати исхитрено.

Не узимајући све ово у обзир и шире разматрање, које не сме да буде у рукама, обавезама и одговорности једног човека, реална је бојазан да ће се и за савремену Србију 21. века убрзо моћи рећи, слично премијеровим исказима, да ни до сада није била нарочито лепа а да сад не личи ни на шта. Свакако да није онаква какву је кроз историју памтимо и каквом бисмо желили да је видимо. Оно што је извесно, то је да су пред нама заиста тешки дани и још тежи избори. И то за оне што још верују да коначне одлуке већ нису донете.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *