Српски позив комшијама на плес

Пише Виктор Матић

Један од стубова политике владе Србије је добросуседска сарадња као основ за стабилизацију региона. Али, након последњих дешавања на простору бивше Југославије, оправдано је запитати се – има ли Србија партнера за тај  „танго”

Српска власт је од светских званичника добила много похвала због проактивне политике чији је циљ стабилност региона. Јасно је да похвале нису главни разлог због којих Србија спроводи такву политику. Наиме, Београду су потребне године стабилности како би спровео мучне економске реформе и иницирао нови инвестициони циклус који би заиста покренуо домаћу економију. А инвестиција, опет, не може да буде без стабилности у региону и безбедности на тржишту које ионако није посебно атрактивно због своје платежне (не)моћи.

Поред тога, пред Србијом су још бројна осетљива питања чијим се решавањем мора утицати на побољшање услова живота српске заједнице у земљама региона.  Јасно је, дакле, зашто српске власти неретко инсистирају на политици која би значила потпуно одсуство проблема у односима са комшијама. И јасно је зашто таква политика добија похвале из Европске уније која себи сада никако не може да дозволи отварање још неке кризе. Али, потпуна је непознаница због чега онда изостанак позитивног одговора на политику Србије у региону не наилази на оштрију осуду Брисела.

Тако су у последње време пропуштене бројне шансе да се поради на истинском побољшању односа на простору бивше Југославије, али и прилике да се српском народу, који неретко има статус грађана другог реда тамо где живи као мањинска заједница, барем врате минимална загарантована људска права.

[restrictedarea]

Сегрегација по мери Европског суда за људска права

Односи Србије и Хрватске су кључни за цео регион. У неку руку, Хрватска је, поставши чланица Европске уније, преузела од Србије позицију водеће државе региона. Али, Србија је и даље највећа и најбројнија држава бивше Југославије, без које се не може спровести ниједан озбиљнији процес у региону.

Иако је Србија више пута упутила озбиљне поруке сарадње ка Загребу, чини се да хрватске власти нису ни покушале адекватно да одговоре. Најпре, Србима су у Хрватској и даље угрожена елементарна људска права – повратници практично не могу да дођу до своје имовине, док је хрватска јавност крајње нетолерантна према српској мањини, толико да не може да поднесе ни неколико ћириличних табли у Вуковару.

Да ствар буде још гора, Хрватска је за такав однос добила и ветар у леђа Европског суда за људска права у Стразбуру који је 23. јула пресудио да Хрватска није погазила људска права Србина избеглице Драгана Новаковића тиме што је одбила да му врати стан, отет за време рата деведесетих година. Таквом одлуком Европски суд за људска права прихватио је тумачење хрватских судова да људи који нису на време поднели захтев за повраћај имовине одузете током рата у Хрватској на ту имовину више уопште немају права.

Новаковић, Србин из Сиска, у тужби је навео да је био приморан да побегне из тог града када је рат почео, а да је по повратку 1996. године установио да му је имовина одузета и да нема право да је поврати јер тужбу против узурпатора није поднео у року од пет година. Суд је уважио аргументацију Хрватске да је Новаковић имовину могао да тражи назад и за време рата јер у Сиску није било ратних дејстава, и тако успоставио опасан преседан где власништво над имовином више не ужива безрезервну законску заштиту.

Поред тога, Србија и Хрватска имају и територијалне парнице јер се на неколико места споре око граничне линије. Сматра се да је остало нерешено чак 145 километара граничне линије, а најпознатији случај је Шаренградска ада, о којој је недавно говорио и премијер Србије Александар Вучић. Он је тада оптужио Хрватску да у споровима око границе са различитим државама користи различите аршине и најавио међународну арбитражу као могуће решење за питање аде, речног острва на Дунаву, недалеко од Вуковара.

„Не могу неке земље да у својим политичко-правним сукобима око граница са најмање пет земаља да имају пет различитих принципа. Дајте, користите бар један, па да знамо шта мислите. А не можете, када то имате са Словенијом или када то имате са БиХ, да користите два принципа, са Црном Гором трећи, а са Србијом четврти“, рекао је тада Вучић.

Када се свему томе дода и жеља Хрватске да се 20-годишњица „Олује“ обележи помпезном војном парадом, док се у Србији у исто време тугује за бројним жртвама и за 200000 избеглих људи, реално је рећи да ће још много времена бити потребно да би се зацелиле ране из прошлости, али и да би две државе пошле путем сарадње, а не перманентног латентног сукоба и трзавица.

Турска кафа у Кнезу

У овом тренутку нису много бољи односи Србије ни са БиХ. Иако је посета три члана Председништва БиХ Београду протекла у идиличној атмосфери, односи нису ни изблиза толико „опуштени“. Пре свега, британско инсистирање да се пре 11. јула у Савету безбедности пошто-пото усвоји резолуција о Сребреници узбуркала је страсти у два босанска ентитета, погоршала односе Београда и Сарајева и најавила нову офанзиву за измену Дејтонског споразума у правцу смањивања надлежности Републике Српске.

Истовремено, владајућа бошњачка странка остала је српској страни дужна један тежак одговор – ко је одговоран за напад на премијера Вучића 11. јула у Поточарима и шта ће поводом тога бити предузето? Иако је председник српске владе брзоплето изјавио да је за њега то питање прошлости, јавност мора сазнати ко је иза тог напада и ко је пропустио да га спречи премда је данима раније било најављивано да се сличан инцидент припрема. Ако ни због чега другог, онда због језивих последица које су могле наступити само да је Вучићево обезбеђење било мање спремно на брзу реакцију тог дана, или да није било онолико сталожено. Јер, пад Вучића у разуларену масу нападача у Поточарима лако је могао да означи крај мира у овом делу Балкана и почетак сурове спирале насиља у којој би били угрожени животи хиљада невиних људи.

У свему је највећа морална одговорност Бакира Изетбеговића, лидера највеће странке Бошњака у БиХ, јер се сви првоосумњичени за организацију напада на Вучића доводе у везу са његовом Странком демократске акције. Смешно је да су њихове слике најпре објављене у београдској штампи, а да босански органи још нису завршили ни најосновније процесне радње. Дакле, ако је Вучић пружио руку помирења ка Сарајеву након свега што се догодило, елементарна је пристојност да се узврати процесима за напад на српског премијера. Уједно, била би то и јасна порука да се у региону више не толерише насиље и да ће кривци морати да одговарају, ма коме да су блиски. То би, уједно можда, била и много боља порука потенцијалним страним инвеститорима него што је то играње шаха на Калемегдану и испијање кафе пред бројним новинарским екипама у центру Београда. Али, Србија је са своје стране учинила све што је могла и по ко зна који пут пружила руку мира. Поред свега, Србија и БиХ, такође, имају нерешена питања у вези са границом, посебно у неким областима на Дрини.

Прогон на верској основи

Јужни сусед Србије у овом тренутку готово је потпуно опхрван унутрашњим проблемима. Македонија је готово нефункционална због оштрог сукоба власти и опозиције и чекају је формирање прелазне владе и ванредни избори. Поред тога, Скопље мора да се бори и против албанског тероризма након сукоба код Куманова 9. и 10. маја када је у драматичној акцији македонских снага безбедности уништена већа терористичка група наоружаних Албанаца већином са Косова. О тренутној функционалности Македоније као државе говори и то да још није познат прави мотив Албанаца, како су тачно ушли у Македонију, шта су им били циљеви и на који начин су могли да тако изненаде македонске обавештајне службе.

Но, поред тога, Македонија има одређених спорова са Србијом који кваре односе две државе иако ни издалека нису толико озбиљни као у случају Хрватске и БиХ. Наиме, Српска православна црква и православна црква у Македонији, коју не признају помесне православне цркве, воде вишедеценијски спор око статуса македонске цркве. Најочигледнија жртва спора око тога да ли ће Македонија имати аутокефалну или аутономну цркву јесте архиепископ Јован чији је судски прогон у Македонији почео када је ступио у канонско јединство са СПЦ. Од тада је у неколико судских процеса, који су широко оцењени као политички и монтирани, осуђен на вишегодишње затворске казне, док је њему верно свештенство изложено прогону и забрани чинодејствовања.

Архиепископ Јован (Вранишковски) по тужби македонске цркве за проневеру 240.000 евра био је осуђен на три године затвора, а у фебруару је пуштен на условну слободу уз посредовање митрополита Руске православне цркве Илариона. Врховни суд у Скопљу је у мају укинуо пресуду Кривичног суда у Скопљу о трогодишњој затворској казни за епископа Јована, као и одлуку Апелационог суда којом је била потврђена ранија пресуда, па тако предмет треба да се врати на почетак. Овакав расплет уследио је тек пошто је СПЦ јасно саопштила да је сваки наставак разговора са црквом у Македонији немогућ све док се не реши питање прогона владике Јована.

Поред овог црквеног спора, Србија има и световне спорове са Македонијом који се такође тичу граничног питања. Наиме, Македонија је извршила демаркацију граничне линије са Косовом, што Србија наравно сматра својом границом и не признаје решење постигнуто без њених стручњака. Србија је и у овом случају направила помирљив корак према Македонији и могуће, отишла корак даље од онога што је требало. Наиме, Србија је признала Македонију под њеним уставним именом „Република Македонија“, а не онако како је ова земља призната у Уједињеним нацијама – Бивша Југословенска Република Македонија – што угрожава односе Србије са Атином која, за разлику од Скопља, није признала једнострано проглашену независност Косова.

Косовско искушење Тешко је чак и побројати све проблеме који постоје на релацији Београд ‒ Приштина. Чини се да ни у једном претходном случају, чак ни у свим заједно, политика регионалне сарадње и стабилности коју води Србија није тако игнорисана као у случају односа са Приштином. Одакле почети? Од учесталих напада на малобројне повратнике? Од одбијања да се створе елементарни безбедносни услови да се расељени Срби врате? Од непоштовања договорених споразума у преговорима где посредује ЕУ, покушаја да се чланством у УНЕСКО српска православна баштина заокружи у некакву наводну државност Косова?

Укратко, ни у једном случају регионална политика Србије није у таквом искушењу као када је реч о Косову, нити је у било ком другом случају више оправдано запитати се да ли је тапшање Београда по рамену искрена одлука или само куртоазни протокол. Ако је стабилност Балкана оно што жели Европа, како је могуће да се толерише игнорисање људских права припадника најбројнијег народа у бившој Југославији? Није ли прошло и превише времена од сукоба да би се све објашњавало чињеницом да Србија има имиџ окривљеног за рат?

Уз то, мађарски зид и симболичко ограђивање ЕУ од Србије и проблема са којима се она суочава, мада није нимало крива за њих, само додатно учвршћује слику Београда као нежељеног кандидата за чланство у ЕУ. Зато је сада добро време да се преиспита политика Брисела према Србији и целом региону. Услед нових изазова и реалног стања на терену, потребно је очигледно напустити политику по којој је Србија кривац за све и где је главна доктрина да се проблеми решавају условљавањем Београда. Имамо ли партнера за тај танго? Партнера који нас неће газити при сваком кораку?

[/restrictedarea]