Почетна / Култура / Српски хиперборејац

Српски хиперборејац

ДЕЦЕНИЈА ОД СМРТИ ДРАГОША КАЛАЈИЋА

Пише Дејан Ђорић
Двадесет другог јула било је десет година од смрти Драгоша Калајића. Његов прерани одлазак оставио је и Србију и Европу без изванредног ерудите који није само указивао на негативне феномене модерног света него и јасно наводио пут којим треба ићи

Као и сви велики ствараоци, Драгош Калајић (Београд, 1943  –2005) био је слављен и оспораван, омрзнут због своје изузетности. Када су хтели да га сасвим обезвреде, истицали су његову наклоност према политичкој десници. Он никада није крио да је чврсто укорењен у идејама конзервативне револуције и онога што је сам називао „хиперборејским духом“. Противници су често покушавали да га дискредитују називајући га фашистом, али он је, како је то објаснио у једној телевизијској емисији, то сматрао комплиментом, и подсетио на речи америчког писца Чарлса Буковског да „када чује да за некога кажу да је фашиста, он зна да се ради о човеку који мисли својом главом“. А Калајић је, неспорно, заиста био човек који мисли својом главом. Калајић је до краја био привржен археофутуризму, не толико историјској авангарди из које је преузео револуционарно, превратничко деловање, колико археофутуризму у дословном смислу – као уметности, политици и визији будућности. Сматрао је да млаки либерализам не може да задовољи духовне потребе неустрашиве, немирне и опоре младежи која јуриша на зору нових часова историје, за коју постоје друге речи, много веће фасцинантности. А те речи су: ред, хијерархија, дисциплина, дух… Калајић је до краја живота остао, а то је и сада за многе – оличење и идол једног дела српске, али и међународне јавности која тежи нечем вишем од меркантилног и материјалног нихилизма модерног друштва – хијерархији, традицији и историји, нематеријалном, духовном и вечном. Био је Excubitor или будилац заспалих, како је себе називао Ђордано Бруно. Можемо га сврстати у тип философских ликова које је Јасперс одредио као сумњаче, разбијаче, покушаваче и оспоритеље, а Хегел као превируће духове. Само је он међу нашим интелектуалцима несебично давао шансу младима, не плашећи се за своје позиције. У великим демонстрацијама из 1968. године њега су привлачили шлемови, униформе и моћ супротстављања руљи. Калајић, међутим, није био хулиган нити злочинац, већ интелектуалац великог калибра. Како ми се поверио, гнушао се нацизма због крви и логора, никада не би слао своје противнике у затвор. Фашизам је, према његовом уверењу, био пре свега естетика а нацизам само покушај етике, крајње једностране расне правде. Презирао је демократију као власт слабих и покварених и тежио неограниченом ауторитету.

[restrictedarea]

ЏИН МЕЂУ ЛИЛИПУТАНЦИМА

Калајић је у мору осредњих и безличних био пре свега личност огромног самопоштовања и ауторитета. То, међутим, не значи да је о себи имао превисоко мишљење. Напротив, имао је обичај да каже: „Испада да сам спрам њих какав интелектуални горостас, а заправо су моје могућности сасвим просечне.“ То јасно говори да није за себе сматрао да је велики колико је био свестан људског лилипутанства оних којима се супротстављао и на чији је погубан утицај по друштво неуморно указивао. Толико је био чврст и поткован да се стекао утисак како је могао да дискутује и са највећим интелектуалним ауторитетима у историји човечанства, а да се не збуни и не одступи од својих ставова. Био је ратник и уметник, официр и џентлмен, тачније духовни ратник или ратник светлости, али и онај прави, јер је велики део рата у Босни провео међу српским борцима. У више наврата је лоше писао о Исусу („Христ је лешина са крста“) али је целог живота гајио презир према ђаволу. Изашавши са прославе Нове године у Скадарлији, испалио је хитац из пиштоља у небо не би ли пробудио Бога! Калајић је желео добро свету и људима, али на свој начин, у великом стилу и несвакидашње. Није био злопамтило али су га нагле промене расположења чиниле непредвидивим. Није волео пороке и слабости, искорењивао их је најпре код себе, али је рекао да никада не би копао по приватности својих пријатеља, куда би то водило? За њега је одело представљало „грађанску униформу“ а „грађанин“ био „свиња која жели да умре природном смрћу“. У политичком смислу био је следбеник Ренеа Генона, ученик Јулијуса Еволе, којег је имао прилику и лично да упозна и који му је рекао: „Ви ћете обновити римску идеју!“, Езре Паунда, и заједно са овим мислиоцима светског калибра учествовао у стварању оригиналне идеје „нове деснице“, јединства народних, националистичких и социјалистичких снага, у циљу одбране од заједничког непријатеља – глобалистичког демократског неоимперијализма. На овом путу, наследили су га фламански мислилац Роберт Стојкерс, Француз Гијом Фај, а његовим „духовним чедом“ може се сматрати и неприкосновени лидер данашње конзервативне револуције, Рус Александар Дугин, творац „четврте политичке теорије“, коју је својим разрађивањем идеје „трећег пута“ најавио сам Калајић. Није желео поделу на социјалисте и националисте, сматрао је да треба превладати деобу на црне и црвене и да је са становишта националне одбране штетан стари идеолошки рат. У новим историјским околностима, у борби са Мамоном англоамеричке и германске плутократије, он није правио разлику између комуниста и фашиста. Његова идеја „трећег пута“, као мешавине националног и социјалног, била је проверена и доказана у време Слободана Милошевића, и уливала наду у односу на капитулантску и издајничку истоимену идеју Михаила Горбачова, који је желео да помеша социјализам и капитализам, што је у пракси значило предавање Русије на милост и немилост америчким „банкстерима“ и домаћим пљачкашима.

У идејном смислу био је уз Мира Главуртића једини интелектуални пророк на Балкану, а уз, већ поменуте, Александра Дугина и Алана де Беноа најважнији традиционални мислилац у другој половини двадесетог века. Пратио је као и Главуртић (за кога је рекао: „Ако бих морао да имам учитеља на Балкану, био би то само Миро Главуртић“) токове капитала а када је у недељнику „Дуга“, надахнут називом Хичкоковог филма „Позови М ради убиства“, пре тридесетак година објавио текст „Позови ММФ ради самоубиства“, мало ко је разумео о чему говори. Многим његовим текстовима су се подсмевали, али сада живимо у стварности коју је међу првима сагледао. Предвидео је – или међу првима код нас писао о сатанизму рокенрол музике, одлуци Америке да у будућности Србију препусти турској интересној сфери, а наше сиромаштво је благосиљао, јер би нас у противном, као Италију, Немачку и Француску, окупирале хорде Африканаца и муслимана. Ако се писац овог текста добро сећа, у „Мапи антиутопија“, Калајићевој најбољој и најстудиознијој књизи из 1978. године, писао је да ће у будућности доћи до све учесталијег самопозлеђивања људи као израза очаја бесперспективног живљења у неоколонијалном рају, што је сада све већи проблем у адолесцентској популацији. Прецизна предвиђања чине га значајним футурологом (веома се занимао за ту врсту литературе) па су бедна оспоравања његових знања. Оптуживали су га да преписује друге ауторе, пре свега из италијанске штампе, што је бесмислено тим пре што је Калајић објављивао текстове у италијанским медијима. Калајић није преписивао, већ је улагао напор да разуме и да српској јавности приближи њему битне текстове и на језицима којима није владао, па је у својим књигама и студијама, осим литературе на италијанском, француском и енглеском које је говорио (и непријатељи су се дивили његовом познавању италијанског) наводио и немачка издања.

Најшири идеолошки фронт који је развио у борби против политике САД (причало се да му је америчка амбасада понудила 20.000 долара да престане са писањем против Америке) подразумевао је као битан моменат естетику, уметност, на коју већина политичара не рачуна. Близак др Војиславу Шешељу, али никада члан нити једне партије, рекао му је да за разлику од свих других странака у Србији па и Демократске, радикали немају никакав однос према култури, она за њих не постоји.

НА УМЕТНИЧКОМ ФРОНТУ

Калајић није био само школовани сликар са Београдске и Римске академије већ и најзначајнији српски ликовни критичар, који се још у једном од својих првих текстова „Баста, кад кажем!“, писаних са двадесетак година, обрачунао са водећим критичарима. Окретнији од Ђорђа Кадијевића и Срета Бошњака, у рангу са Миодрагом Б. Протићем и Лазаром Трифуновићем као критичар, био је главни идејни бранилац „Медиале“, објавивши капиталне текстове о Леониду Шејки, Љуби, Даду и тој групи. Био је исто тако и апостол нове фигурације, оно што је Оскар Вајлд појавом, речју и текстом био за прерафаелите, то је Калајић био за млађу генерацију, у којој су његови миљеници били Владимир Влаја Јовановић, Коста Бунушевац, Зоран Настић, Срба Траванов и Предраг Пеђа Гавровић. Као члан редакције најугледнијег југословенског часописа „Дело“, објавио је изузетне тематске бројеве о езотерији, алхемији, исламу, Индији, Јапану и рок култури а као уредник „Књижевних новина“, самостални издавач и кључни сарадник Бранка Кукића открио је српској јавности низ великих мислилаца. Захваљујући њему упознали смо Ренеа Генона, Јулијуса Еволу, Јулијана Императора, Тилака, Освалда Шпенглера, Ортегу и Гасета, Јукија Мишиму, Конрада Лоренца, Лава Шестова и Николаја Берђајева, чије читање му је у младости давало огромну духовну снагу.

Невероватне ствари је овај „демијург“ урадио на ликовном плану. Његове капиталне ауторске изложбе-тезе, као „Нова фигурација“, „Београдски поглед на свет“ (праћена књигом) и „Балкански источници српског сликарства двадесетог века“, померале су све поставке српске уметности, биле нападане у бројним текстовима и књигама јер су пружале упориште за потпуно нову, другачију историзацију старије и нове српске уметности. Заговарао је коренито преуређење концепције Музеја савремене уметности и другу галеријску политику целе српске сцене, у знаку одбацивања естетике ружног, ђубришног и авангардног. Био је највећи светски антимодерниста после Другог светског рата. Када су се на ТВ приказивале његове емисије из серије „Огледало двадесетог века“, београдске улице су биле празне, народ је хитао да види, чује и сазна нешто што нигде у свету није било могуће. Није само оспоравао већ и предлагао путеве изласка из кризе; данашњи социолози, тумачи његовог дела, не схватају да је Калајићева идеја нераскидиво повезана са уметношћу. Сматрајући, као Леонид Шејка и Драган Мојовић, Београд духовним центром света, имао је лепу илузију да ће одавде кренути по светску уметност спасоносни покрет, заснован на визионарској и футуристичкој фигурацији. Зато је више ценио дела сликара окренутих будућности као што су Жељко Ђуровић, Сергеј Апарин и Драган Илић Дивого од Милана Туцовића, Василија Доловачког и Тикала, које је сматрао ликовно значајним али усмереним ка прошлости. Две године пред крај живота био је директор највеће београдске Галерије „Прогрес“ у којој је, на срећу публике, невиђено цветала фигурација. Такву концепцију најавио је још средином седамдесетих сјајним ауторским изложбама-тезама „Обнова слике“, „Пра-облик“ и касније „Вертикална уметност“. Као галериста имао је разумевања и за савремени српски реализам, није га угрожавао као сликара а доприносио је слабљењу подивљалог авангардизма. Сада се о Калајићу пише као о аутору у светским размерама оригиналног хиперборејског реализма, његове слике на аукцијама постижу велике цене, а једна хиперреална мртва природа краси сталну поставку Музеја Zepter. Када је у српској уметности већ превагнуо глобализам, био је онемогућен да у београдском Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ приреди изложбу посвећену естетици белог, светлосног сликарства и божанских енергија (насупрот свеопштем црнилу) а смрт га је омела да у Галерији „Прогрес“ организује своју ауторску изложбу „Краљевић Марко. Стратегије отпора“. Вероватно најважнија изложба коју је као критичар остварио јесте „Пост-модерна у Београду“ из 1982. године. У светским оквирима најавила је тај феномен другачије од познатог. Блиска визији чувеног италијанског архитекте Паола Портогезија, Калајићева постмодерна је оригинално била ослобођена ондашњег терора нове слике, немачког неоекспресионизма „нових дивљих“, италијанске трансавангарде и америчког „лошег сликарства“; заиста је понудио нову визију савремене уметности.

СВЕ ЋЕ ТО БИТИ КАЛАЈИЋЕВШТИНА

Следећи, ваљда, паролу „што више непријатеља, то више части“, Калајић је био уметник у стварању заклетих противника. Против њега су, између осталих, били Васко Попа и Лазар Трифуновић али је само Оскар Давичо био довољно интелигентан да сагледа будућност, рекавши: „Све ће то једног дана бити калајићевштина“. Мислио је на младе и националне снаге које ће Драго привући.

Драгошев дан је започињао у шест ујутру, живео је темпом десет људи и сматрао да прави интелектуалац  треба сваки дан да проведе четири сата у читању и да напише четири стране. Тога се и сам придржавао, проучавајући највећи део живота грчке и римске класике. Осим Еволе, познавао је Ђорђа де Кирика (жалећи што га није питао за Милену Павловић Барили са којом је студирао у Минхену код Франца фон Штука) Херберта Маркузеа (коме је рекао да радник у суштини има исте идеале као и капиталиста и да га због тога покреће завист, на шта му је Маркузе одговорио: „Сада ми је јасно зашто ми у првом сусрету нисте били симпатични“) и Езру Паунда. Када је после једне вечере у башти насамо рекао Паунду да је узор његове генерације и да због њега слободније живи, стари песник је спустио своју чворновату шаку на колено младог пријатеља одговоривши: „Због ваших речи мени је сада лакше да живим.“ На Калајићеве изложбе у Риму долазио је цвет старе римске аристократије, која је са овацијама испратила његов говор о Србији, држао је другом приликом сам пажњу аудиторијума у сали. У време демократске власти од Калајића и о Калајићу није ништа могло да се објави у нашој земљи, био је озлоглашен, али су водећи римски листови посветили велику пажњу његовој последњој изложби премда је више година на италијанској телевизији, у ударном термину, иступао са српских позиција, водећи борбу и са неколико противника. Милош Црњански га је прихватио упркос своје параноичности али је он највише држао до својих младих сарадника. Говорио је да више воли боравак у Београду него у Риму, јер овде може да чује шта млађи мисле. Његови ученици, Драгослав Бокан, Бранислав Матић, Драган Ћирјанић, Богдан Лубардић, Дионисије Дејан Николић, Жељко Познановић и Драган Јовановић Данилов, израсли су у неке од најзначајнијих интелектуалаца и стваралаца на прелому два века. Матић је добро приметио да сви они имају понешто од њега, али је једино он имао све!

Драгош Калајић се остварио на свим плановима, као љубавник, супруг, новинар, писац романа који су били међу најчитанијима, уредник, критичар, теоретичар, сликар и идеолог. Био је и одличан кулинар и зналац вина, пред крај живота, губећи чуло укуса због јаких хемотерапија, написао је серију текстова „Мемоари једног чула укуса“. То су сећања на најлепша гастрономска и енолошка искуства, у разним деловима света и приликама. Они који су га нападали да је издао своју визију уједињене и слободне Европе због српског национализма нису читали његову прву књигу „Кршевина“. Имао је сјајну моћ памћења а највеће уметничко дело за њега су Бахови „Виолински концерти“. Његова једина ћерка Соња, из брака са даровитом Весном Вујицом, архитектом, постала је виолинисткиња и композиторка. Ренесансни човек, један од последњих Европљана, најбољи представник српске елите, uomo universale велике личне лепоте, стила живљења и писања, често немилосрдан и према блискима, Драгош Калајић је континент чију стеновиту обалу изнова откривамо, немоћни да га до краја упознамо.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Postovani gospodine djoricu,pise vam dragoseva udovica,verica pejakovic iz rima.i ako jos nisam procitala sve sto ste lepo napisali o mom dragosu,
    zelim da vam se zahvalim i kazem bravo!po vasem pisanju,osecam da ste i vi slobodan covek.pozdravi,i jos jednom hvala!!!!.verica pejakovic

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Koliko sam se samo radovao novom broju „DUGE“ da pročitam novi tekst koji je gospodin D.Kalajić napisao.To je trajalo godinama.Uvijek sam se pitao ko je taj čovjek sa tako dubokom i širokom misli,sa takvom erudicijom i poznavanjem svega o čemu piše ?!!Nism mogao ni slutiti da ću imati tu sreću i čast da ga i lično upoznam!!Kada samo se upoznali,bila je to ratna 1993.godina, izljubili smo se muški i bratski.Obišli smo Ozren i pričali o svemu;mome divljenju i sreći nije bilo kraja.Sresti takvog velikog čovjeka u vremenu tako prljavog rata i ubitačne propagande bilo je ko melem na ranu,nešto što daje novu snagu i nadu da se sve teškoće savladaju i prebrode.Dobi sam od Dragoša na poklon, kao vjerni čitalac, noviji broj „Duge“.Rastali smo se kao veliki prijatelji.Još jednom smo se sreli za dane Ozrena u Beogradu u kući Đure Jakšića,bio je sa Momom Kaporom.Obećali su ponovo doći ali je zbog obaveza bio spriječen,Momo nam je kasnije rekao da se Dragoš izvinjava ali je zbog obaveza morao otputovati!!Nažalost, više ga nikad nisam sreo ali sam pomno pratio sve što je napisao.Ubrzo smo saznali za njegovu tešku bolest i preranu smrt,od iste bolesti kasnije je umro i Kapor.Prava je tragedija prerano izgubiti dva velika čovjeka,prave patriote,ljude velike intelektualne snage, moralne gromade,skromne i veoma sposobne !!Ovaj tekst u našem „Pečatu“ me posebno obradovao i podsjetio na divne i velike ljude kojih više nema!!!Međutim,volio bih pročitati da je neko nakon deset godina skupio sve Dragoševe tekstove, koji su i danas posebno aktuelni, i objavio ih kao sabrana djela.To je dug prema velikom Dragošu Kalajiću !!!Bila je velika sreća upoznati tako velikog i izuzetnog čovjeka !!!

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. snimao sam Dragoseve emisije,da mogu da gledam i slusam velikog srbina DRAGOSA.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *