Почетна / Документи / „Сребренички масакр“ пуни 20 година (3. део) Геноцид кроз калкулације

„Сребренички масакр“ пуни 20 година (3. део) Геноцид кроз калкулације

Пишу Едвард Херман и Дејвид Питерсон са Сребреничком истраживачком групом (SrebrenicaResearch Group)

Како су Србија и Срби постали званични непријатељ западних  медија главног тока

Бројку од 8 000 први је званично изнео Међународни комитет Црвеног крста. До средине августа 1995, МКЦК је саопштио да је „од расељених лица у Тузли и Зеници прикупио скоро 10 000 навода о хапшењима и нестанцима“. До средине септембра, међутим, МКЦК је ревидирао своју листу несталих из безбедне зоне у Сребреници и дошао до закључка да је претходна листа имала 2 000 грешака (односно особа које су два пута наведене као нестале). Од преосталих 8 000 имена, МКЦК је процењивао да се „око 5 000 односи на особе које су побегле из енклаве пре него што је пала, док се преосталих 3 000 односи на особе које су наводно ухапсиле снаге босанских Срба“.

Необично је да је тај број од 8 000 на крају институционализован не само као приближан број мртвих босанских муслимана из Сребренице (нестали=мртви), него и као број жртава погубљења (односно убистава) а не нечега другога. Ово свакако није због тога што су при руци, или су се назирали, докази што су оправдали укупан број жртава. У ствари, прича о потрагама за масовним гробницама, ексхумацијама, истрагама, истраживањима, извештајима и суђењима Хашког трибунала, босанских муслимана и НАТО држава, показала се као дуг и углавном неуспешан напор да се потврди бројка од 8 000.

[restrictedarea]

Невероватна стабилност збира Стабилност овог збира од 8 000 је изузетна. У највећем броју случајева изненадног катастрофалног губитка људских живота, било да се ради о природним катаклизмама или људским узроцима, почетна процена бива превелика и временом се ревидира наниже. Тако је у случају напада на Светски трговински центар у Њујорку 11. септембра, Канцеларија судских истражитеља Њујорка одредила да је укупан број жртава па са највеће ране процене од 6 886 у првим недељама после напада, на коначну званичну бројку од 2 749 која је објављена јануара 2004, што је смањење за 60 одсто. Чак и у самој Босни, ратни наводи босанских муслимана о 200 000 до 300 000 убијених од стране Срба на крају је сведено на око 100 000 жртава на свим странама, од чега је око 64 000 на страни босанских муслимана. Слично томе, рани наводи о силовању 20 000 жена које су 1992. и 1993. изнеле агенције блиске властима, као што је сарајевска Државна комисија за ратне злочине или загребачки Хрватски информативни центар, или 1993. истражна мисија Европске комисије о поступању према муслиманским женама у бившој Југославији, и, на крају бројка од 50 000 изнета од групе америчких сенаторки, били су пренадувани од стране западних медија главног тока и на крају се, када је  Експертска комисија УН маја 1994. објавила свој коначни извештај, драматично спустили на „514 навода“ на свим странама. Поново, тврдње о српским покољима на Косову током 78 дана НАТО бомбардовања, које су у једном тренутку достигле врхунац у Стејт департменту од „око 150 000 до 500 000 војно способних мушкараца“ који су пријављени као нестали, свели су се на мање од 10 000 на свим странама на Косову. За разлику од овога, бројка од 8 000 сребреничких „мушкараца и дечака“ остаје иста, или нешто виша, и 20 година после. Шта више, она је заштићена од законског преиспитивања и онима који се усуде да је оспоре прети се судским гоњењем. Тако је јануара 2009. Европски парламент са 556 гласова за и 9 гласова против усвојио резолуцију којом се сваки 11. јул проглашава „даном сећања на сребренички геноцид широм ЕУ“ када су „снаге босанских Срба сумарно погубиле више од 8 000 муслиманских мушкараца и дечака и насилно протерале скоро 25 000 жена, деце и старих људи, што овај догађај чини највећим злочином у Европи од краја Другог светског рата“. За чланице ЕУ било какво преиспитивање „сребреничког масакра  као истинског геноцида и свако указивање да би 8 000 могла бити претерана бројка данас може бити судски гоњено као „негирање геноцида“.

Магична бројка од 8 000 муслиманских мушкараца и дечака У року од неколико дана од пада Сребренице почели су да се појављују новински извештаји по којим је из енклаве нестало до 7 000 „мушкараца и дечака“ и брзо им је предвиђена тужна судбина. Лондонски Гардијан 14. јула пише да се „изражава акутна забринутост за судбину највећег броја мушкараца, можда чак и до 7 000 њих, које су Срби окупили и одвели, наводно, у суседни Братунац“.  „Сви мушкарци су нестали и мислимо да су мртви“, рекла је једна млада мајка Њујорк тајмсу у центру за расељена лица на тузланском аеродрому док је „љуљушкала свог четири године старог сина“. Усклађен са пропагандном вредношћу пада Сребренице, помоћник америчког државног секретара за људска права Џон Шатук рекао је новинарима у Загребу почетком августа: „Чуо сам невероватна сведочења избеглица о масовним погубљењима мушкараца и дечака која су извршили војници босанских Срба“ и додао да такви наводи пружају „важан нови доказ за геноцид и злочине против човечности у источној Босни“. Савет безбедности УН одржао је 10. августа две узастопне седнице. Прва се односила на операцију „Олуја“, друга на пад „заштићених зона“ Сребреница и Жепа. „Моја влада очекује да Трибунал истражи наводе о злочинима над ненаоружаним цивилима, укључујући и извештаје да је пет старијих Срба убијено, а у селу Двор бомбардоване избеглице“, рекла је амбасадор САД Мадлен Олбрајт говорећи о „Олуји“. Јасно, Олбрајтова је умањивала монументални обим и последице операције. Тако, међутим, није било са падом Сребренице и Жепе. Око 10 000 цивила из Сребренице и око 3 000 из Жепе је нестало“, рекла је она Савету ружећи „паљанске Србе“ који „бију, силују и убијају многе од оних који беже пред насиљем“. Попут мантре, Олбрајтова је пет пута поновила фразу „Не смемо заборавити“ истичући „магнитуду патње“ коју су изазвали босански Срби. „Важно је да међународну пажњу усмеримо на положај избеглица из Сребренице и Жепе“, додала је она истичући да „истинско помирење у региону неће бити могуће док се не искорени перцепција колективне кривице и не одреди лична одговорност“.

Као што смо указали у претходном делу, двадесетогодишњи изазов за присталице циљне бројке од 8 000 „мушкараца и дечака“, укључујући и Хашки трибунал и његове западне заштитнике, био је да се обезбеде докази за ове бројеве и они су овај задатак тенденциозно извршавали користећи се бројем тела, листама несталих, форензичким и ДНК доказима из гробница, наводима о премештању гробница и чак уништавању тела, као и сведочењима. Иако су ови напори резултирали суштинским неуспехом, они су били огроман пропагандни успех. Бројка од 8 000 прихваћена је много пре него што се појавио било какав чврст доказ о масовним погубљењима и верујемо да је тако пре свега јер је довољно велика да подржи оптужбу за „геноцид“ и, друго, јер је омогућила америчку и НАТО војну интервенцију на „хуманитарним основама. Лидери напада на босанске Србе и, касније, на саму Србију, били су одлучни од најранијих дана да српско руководство оптуже за „геноцид“ као оправдање за њихово сврставање против босанских Срба. И вођство босанских муслимана било је срећно да прати ту агенду и чак је упозоравало на могући геноцид пре 11. јула 1995. за шта је најчувенији случај писмо које је Алија Изетбеговић упутио Билу Клинтону, Жаку Шираку, Џону Мејџору и Хелмуту Колу 9. јула. „Молим вас, употребите сав свој утицај на међународну заједницу да испуни своју обавезу према овој заштићеној зони УН и спречи овај чин тероризма и геноцида против сребреничких цивила“, наводило се у том писму.

Ко су били борци, а ко цивили? Наравно, док се 28. дивизија Армије БиХ повлачила из Сребренице према муслиманским линијама око Тузле, од 11. до 12. јула, дошло је до озбиљних борби. У свом сведочењу, током суђења Крстићу, начелник Генералштаба Енвер Хаџихасановић изјавио је да би са „сигурношћу могао да каже да је“, током повлачења из Сребренице, „погинуло 2 628 припадника 28. дивизије“. Тела ових несрећника покопана су често у ископане гробнице на брзину заједно са погубљеним затвореницима. На ексхумацијама које је током 2001. организовао Хашки трибунал а касније и Федерална комисија за нестале БиХ, међутим, игнорисање или умањивање погинулих у борбама постала је стандардна процедура.  Ово је ишло наруку онима који су упили на брзину институционализовану демонизацију Срба од 1991. надаље; лакоћа прихватања тога ојачана је чињеницом да је један део људи чија су тела нађена био погубљен. Рад Хашког трибунала заснован је, међутим, на премиси да се првенствено или искључиво ради о гробницама где се налазе жртве погубљења, односно о местима злочина, а не о последицама рата. Као што је Сара Вагнер, форензички антрополог која је учествовала у раним ексхумацијама, једном приметила: „Ексхумације и аутопсије су спровођене с првенственим циљем да се обезбеди доказ о злочину, као што је утврђивање узрока смрти или трагови везивања“. То што те ексхумације нису обављене на правноистражни начин, на пример, без предрасуда о „’систематској и раширеној’ природи злочина, што указује да су извршени као део плана, наређења која су послата низ ланац командовања“ и са циљем да се утврди шта се заиста десило, показује колико је политизован постао читав процес под управом Хашког трибунала. Иницијалне ексхумације 21 гробнице између 1996. и 2000, све спроведене под покровитељством Хашког трибунала и искоришћене за пресуду Крстићу 2001. праћене су форензичким извештајима о ономе за шта се тврдило да је конзервативна процена о пронађених најмање 2 028 тела. У тим извештајима није покушано да се направи разлика између убијених у борбама и погубљених. У случају Крстић, судско веће признало је да „не може да одбаци могућност да је један део тела у истраженим гробницама можда припадао људима убијеним у борби“. Српски форензички аналитичар Љубиша Симић закључио је, међутим, после детаљне анализе форензичких извештаја везаних за Сребреницу доступних у време суђења Крстићу, да „иако је тај став у принципу тачан, било би исто тако тачно рећи да, на основу истих доказа, судско веће ,не може да одбаци могућност да су неки од тих људи погубљени‘ пошто су оба ова става у истој мери истинита“. Дубока пристрасност професионалне културе Хашког трибунала, међутим, је одбацила овакву врсту гледишта.

Симић је проучио 3 568 постмортем извештаја. Он је установио да су се људски остаци у 1 583 случаја (44,37 одсто), састојали „само од делова тела, често од само једне кости“, те да је „на основу таквих извештаја, немогуће извући било какве значајне форензичке закључке, пре свега што на највећем делу њих (92,4 одсто) није констатована никаква траума“. Шта више, Симић је установио да би „стваран број тела врло лако могао бити далеко мањи од броја извештаја о аутопсијама“ и, на основу анализе бутних костију и фрагмената, закључио да се постмортем извештаји Хашког трибунала односе на бројке између „1 919 и 1 923“ људска тела. Наравно, 1 919 и 1 923 људска тела у „гробницама везаним за Сребреницу“ до 2001. је далеко испод циља од 8 000, али судско веће у случају Крстић је тај јаз премостило третирајући као доказ спекулацију Тужилаштва да ће „најмање још 2 571“ тело бити пронађено у још 18 неексхумираних масовних гробница, што би укупну бројку повећало на 4 805. Чак и ово је, међутим, далеко мање од 8 000 и ако је значајан део пронађених тела припадао погинулима у борбама, разлика је веома велика. Чињеница је да је Симић, на основу података о пројектилима и ранама, установио да је 627 од 1 923 тела из комплета од 2001. врло вероватно припадао људима погинулим у борби, а да је њих 442 врло вероватно било жртва погубљења, док се за преосталу већину не може одредити начин смрти. Ово га је навело на помисао да је „тешко избећи утисак да су форензички стручњаци Трибунала радили са мандатом који је шири од пуког извештавања о приметним чињеницама“, те да су „најмање неки од стручњака активно покушавали да одговоре на очекивања да пруже професионално покриће за институционалне перцепције Сребренице усаглашене на политичком нивоу пре него што су стручњаци и послати да обаве свој задатак“.

ДНК мистерија Како ово пишемо пре комеморације 20. годишњице „Сребреничког масакра“ 11. јула 2015. не знамо коју ће бројку особа идентификованих путем ДНК анализе из гробница повезаних са Сребреницом изнети Међународна комисија за нестале особе, чије је седиште у Сарајеву. Знамо међутим да је Томас Парсонс, директор форензичких наука ове комисије, сведочио на суђењу Младићу 2013. да је „до јуна именом идентификовано 6 767 особа, а непознато их је 124… што је укупно 7 001 различитих особа препознатих преко ДНК које су извађене из тих гробница“. Иако је 6 767 плус 124 једнако 6 891, а не 7 001 (можда је грешка у транскрипту?), такође знамо да је у јулу 2012. Међународна комисија тврдила да је преко ДНК идентификовала 6 838 особа и да је процењивала да је „у паду Сребренице 1995. године нестало између 8 000 и 8 100 особа“. Како је Парсонс рекао једном колеги после сведочења на суђењу Милошевићу, рад његове комисије помаже да се „ограничи наратив починилаца у вези с оним што се доиста догодило“. Ово нису речи политички неангажованог или неутралног човека.

Рад Комисије, међутим, нема одговор на најважније од свих питања. ДНК профилисање не може одредити узрок смрти особа које се идентификују. Неспорно, оружане фракције у БиХ биле су у грађанском рату најмање од априла 1992. Током путовања колоне босанских муслимана од Шушњара до Тузле и других локација они и српске снаге упустили су се у борбене операције. Као што је Стефан Каргановић приметио, релевантна разлика је, дакле, између оних који су погинули током законитог ратовања и оних који су вансудски погубљени. Али, као што смо видели, Трибунал није заинтересован за одговор на ово питање. Поставља се питање и о телима убијених око Сребренице пре и после јула 1995, неке од њих је идентификовао Миливоје Иванишевић, али то не интересује истражитеље Комисије, јер се нису заинтересовали ни за велики број масакрираних Срба у десетак гробница од пре јула 1995. Шта више, рад Трибунала остаје несхватљив. Када је, на пример, одбрана Радована Караџића 2009. тражила од Тужилаштва да омогући њиховим експертима да виде „сваки део материјала, све ДНК анализе“ како би могли да спроведу доиста независно тестирање рада Комисије, Тужилаштво је одбило да их да. Тужилаштво је саопштило да „Комисија није обавезна да да 300 или било који други број, докумената оптуженом“. Према стандардима Америчке адвокатске коморе о употреби ДНК доказа на америчким судовима, „сви биолошки докази морају бити доступни оптуженима или осуђенима на њихов захтев“. Само се на овај начин питање погрешних осуда – велике неправде што погађа све кривичне правне системе – може ублажити. И као што је британски новинар Џонатан Рупер приметио, „идентификација путем ДНК се сматра, као и отисак прстију, златним стандардом“ и да је „перцепција таква да ако постоји подударање ДНК, то представља необорив доказ“. Али, као што показује навелико хваљена врхунска лабораторија америчког Федералног истражног бироа, где год се човек окрене постоје погрешне форензичке праксе, лажна сведочења „стручњака“ и тврдње наклоњене Тужилаштву које не само да превазилазе границе науке, него представљају чисте фабрикације. Ништа више или мање не би требало да очекујемо ни од рада Комисије. Масовне гробнице нису ништа, ако не контаминациони базени за ДНК. Није ни чудо што Комисија и Тужилаштво не желе компетентну, независну ревизију њиховог рада везаног за Сребреницу.

У дискусији у вези са пресудом Крстићу, покојни канадски професор међународног права Мајкл Мендел једном је упитао: „Зашто преувеличавати бројке?“ Ово је био његов одговор: „Јер Трибунал не интересују заиста оптужбе за убиство. Они су јурили велику награду геноцида, што је много теже доказати у овим околностима, па што је већи био број мртвих, то боље… У случају Крстић, концепт геноцида је, осим као чиста пропаганда, изгубио сваки контакт са Холокаустом.“

Наставиће се

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Mislim da je svima do sada jasno da je 8000 ubijenih u Srebrenici nerealno i sracunato.da se Srbe okrivi za g e n o c i d.
    Da je bilo licnih osveta posle masakra Srba u okolnim selima to je moguce a sve drugo je delo „pasa rata’ kojih je bila puna Srebrenica kao i cela Bosna u to vreme.Borimo se da dokazemo da je to samo jedna kolosalna laz. Istina ce pobediti ukoliko nam je do toga stalo

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *