Почетна / Друштво / „Сребренички масакр“ пуни 20 година (2. део)

„Сребренички масакр“ пуни 20 година (2. део)

Оруђа западне пропаганде

Пишу Едвард Херман и Дејвид Питерсон са Сребреничком истраживачком групом (Srebrenica Research Group)

Како су Србија и Срби постали званични непријатељ западних  медија главног тока

За разлику од „Олује“, Гватемале, ирачких, авганистанских и пакистанских жртава САД и њихових НАТО савезника, Сребреница је била место где су људе, чије су лидере подржавали Сједињене Државе и НАТО, убиле снаге којима су Сједињене Државе и НАТО били супротстављени; отуда, ове жртве су „достојне“ (пажње). Срби су били проглашени за злочинце, понајвише зато што Немачкој, Сједињеним Државама и осталим западним силама Југославија више није била потребна као баријера Совјетском Савезу, који је од 1991. надаље постао дисфункционалан, а Србија је била доминантна нација и кохезиони фактор у унитарној држави. Штавише, Срби су гајили социјалдемократске и индепендистичке тенденције које су биле препрека за интеграцију Југославије или њених република у ЕУ и НАТО. Запад је зато охрабрио и подржао сепаратистичке националистичке снаге у југословенским републикама, чиме је Србија аутоматски постала званични непријатељ.

[restrictedarea]

МЕДИЈСКА ПРИСТРАСНОСТ Као што табела 1 показује, западни медији „главног тока“ су петој, десетој и петнаестој годишњици пада Сребренице и страдањима „(пажње) достојног“ босанског муслиманског становништва посветили много више простора него што су         – ти исти медији – пажње икада пружили паду Републике Српске Крајине и страдањима „безвредних“ крајишких Срба. Али чак и ове бројке заправо не откривају у потпуности пристрасност западних медија у третирању ових случајева „достојних“ и „недостојних“ жртава. То је резултат чињенице да су добар део пажње „недостојним“ жртвама посветили медији из нових држава које су настале током распада Југославије, уз кратка спомињања у вестима новинских агенција као што су АФП, „Асошијетед прес“, „Интер прес сервис“, „Ројтерс“ и „РИА новости“, као и „Ајриш тајмс“.

Ово се јасно види у табели 2, која се бави само медијима из САД, и где се може видети да је пажња „недостојним“ жртвама из Крајине у америчким медијима занемарљива – за три („округле“) годишњице укупно девет спомињања, наспрам 630 за „достојне“ сребреничке жртве. У медијима у САД није цитирана ниједна изјава српских лидера поводом највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата. Ниједан генерални секретар УН, бивши председник САД или позната личност („селебрити“) није био у Цркви Светог Марка у Београду у посети која је добила велики публицитет. Није приказана ниједна фотографија ожалошћене родбине крајишких Срба који се још воде као нестали. Нема извештаја о захтевима за правдом Асоцијације избеглица из Хрватске или Асоцијације породица несталих из Крајине. Укратко, амерички медији ни најмање не маре за судбину крајишких Срба – или Срба уопште. Као и увек у америчком пропагандном систему, званични непријатељи Сједињених Држава представљају „недостојне“ жртве, и потпуно одсуство медијске пажње за њих систематски рефлектује ову чињеницу.

Укратко, пошто је Србе и Србију политички естаблишмент Запада означио као званичне непријатеље, то је одмах претворено и у медијску пристрасност западних медија према Србима, чије су вође означене као агресори и заговорници „Велике Србије“ зато што су покушали да очувају Југославију као јединствену федералну државу и да омогуће Србима из сецесионистичких република да остану у држави која се смањивала. То је утицало и на УН као и на медије, при чему су и једни и други оштро критиковали Србе од 1990. надаље, оптужујући их за „геноцид“ још 1992. Западни медији придружили су се овом хору оптужби још 1990, и у њему су остали до данас.

Медијска пристрасност је олакшана чињеницом да су УН неуморно служиле као инструмент западне политике за демонизацију Срба од почетка ратова 1991, и током процеса распада Југославије све до сада. Било је појединачних дисидената из антисрпског табора (неке од њих ћемо и споменути) али институционални сегменти УН играли су важну улогу у САДНАТО кампањи. Најважнији међу њима, Хашки трибунал за бившу Југославију, који је на подстицај СД формирао Савет безбедности УН у мају 1993, поуздано је служио за истицање наводних српских злочина и пружање законског покрића за акције НАТО. То се најбоље видело у мају 1999. када је подигао оптужницу против Слободана Милошевића, баш када је НАТО отпочињао интензивније бомбардовање српских цивилних структура, скрећући тиме пажњу са ових ратних злочина на непочинства званичног непријатеља. Постојани ток пропаганде Трибунала, оптужница, суђења и пресуда пружио је идеалне путоказе за новинске извештаје и пратећу пропаганду, пружајући новинарима изговоре за њихову пристрасност, објашњену захтевима за правдом.

САКРИВАЊЕ ЏИХАДА Ово им је омогућило не само да умање страдања Срба (као у случају операције „Олуја“) већ и да игноришу догађаје као што је довођење хиљада муџахедина и будућих бораца Ал Каиде у помоћ босанским муслиманима. У својој књизи „Несвети терор: Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада“, Џон Шиндлер, бивши стручњак за Балкан америчке Националне агенције за безбедност (НСА) доказује да је ово довођење, које је подржала Клинтонова администрација, било од кључног значаја за омогућавање Ал Каиди да добије приступ Западној Европи, на начин паралелан са подршком САД муџахединима у Авганистану – укључујући Халида Шеика Мухамеда, пакистанског планера 11. септембра, и двојицу од 19 отмичара-самоубица, Саудијце Халида ал-Михдара и Навафа ал-Хазмија. Сва тројица су били обучавани и борили су се на страни босанских муслимана против босанских Срба.

Медијској пристрасности помогла је и чињеница да су југословенски ратови били опасни и за новинаре, од којих већина није познавала ни историју ни језик, те су отуда били лака мета локалних пропагандиста јер су се углавном окупљали у сарајевском хотелу „Холидеј ин“. Фраза „прикључени новинари“ („journalists of attachment“) скована је у том периоду како би описала извештаче који су се отворено поносили својим „сврставањем“ на једну страну, то јест, својом једностраношћу и пристрасним извештавањем о конфликту, с јасно дефинисаним „добрим момцима“ и „лошим момцима“. „Овде нико и не покушава да буде објективан према починиоцима босанског етничког покоља, или према онима који их подржавају“, британски новинар Ед Вулијами објаснио је приликом промоције своје књиге „Годишња доба у паклу“. Вулијами је проналазио „ехое“ и „политичке резонанце“ са „нацистичким пројектом“ где год су били Срби; до јула 1993, према Вулијамијевој тврдњи, произвео је „стотине хиљада мртвих муслимана“.

Као што је приметио потпуковник Џон Среј, својевремено шеф обавештајног одељења САД у Сарајеву: „Америка није била тако патетично обманута још откако је Роберт Мекнамара помогао у микроменаџменту и ескалацији Вијетнамског рата… Перцепцију јавности у односу на владу босанских муслимана (…) створила је обилата пропагандна машинерија. Чудна комбинација три главна спин доктора – укључујући ПР фирме коју су унајмили Босанци, медијске ударне песнице и наклоњене елементе америчког Стејт департмента – успела је да манипулише илузијом којом су подстакнути муслимански циљеви.“ Требало је њима да дода и УН и њен хашки изданак као делове овог ефикасног пропагандног апарата.

*

У трећем и четвртом делу текста, ближе ћемо истражити како је „светом“ постала бројка од 8 000 „мушкараца и дечака“ наводно убијених у „сигурној зони“ Сребренице. А осврнућемо се и на систематско медијско избегавање релевантног контекста „сребреничког масакра“ – конкретно, реч је о скоро 40 месеци насиља и етничког чишћења којима су били изложени Срби у овом региону.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. ŽIVIM DESE GODINA SAMA,IMAM NA ZEMLJI PETORO ODRASLE DJECE I DEVET UNUKA,IMAM SINA U BOŽJE CARSTVO MIHAILO KOJEG ČEKAM SVAKI DAN DA GA BOG OTAC SPUSTI SA NEBA NAD RUSIJOM ZA CARA RUSIJE,IMAM SRPSKORUSKE GENE I OD LOZE CARSKE ROMANOV.AMIN.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *