Русија на капији „Евроазијског Балкана“

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Вашингтон је „објавио“ Киргизији грађански рат, а Бишкек одговорио раскидањем „колонијалног споразума“ са САД, чиме излази из америчке и враћа се у руску сферу утицаја, у којој је био 150 година

Киргизија, планинска држава у централној Азији на граници између Казахстана и Кине, после 22 године коначно и у потпуности напушта америчку сферу утицаја. То је и логично, из много разлога. Пре свега географских, ако се има у виду да је ова бивша совјетска република удаљена више од 10.000 километара од америчког тла. Затим, она је чланица руских интеграцијских економских и војно-политичких пројеката, као што су Евроазијски економски савез (ЕЕС) Организација договора колективне безбедности (ОДКБ) Шангајска организација за сарадњу (ШОС) и других. Америчке војне снаге су прошле године у потпуности напустиле Киргизију, где су, у ваздухопловну базу Манас, дошле после инвазије на Авганистан 2001. године.

Међутим, киргизијске власти, које су управо после 2001. преживеле – у америчкој режији – „обојену револуцију“, па контрареволуцију, а затим још један револуционарни удар – сузама Вашингтона више не верују. Бишкек је, по жељи председника Алмазбека Атамбајева (и његовог претходника Курманбека Бакијева) најпре отказао Американцима боравак у Манасу, што је изазвало прави бес у Пентагону. Истовремено, Москви је одобрено даље коришћење аеродрома Кант, само тридесетак километара удаљеног од престонице. Сада Киргизија иде даље, потпуно потискујући Американце и широм отварајући врата руском утицају.

[restrictedarea]

РУСКА БАЗА ОСТАЈЕ

У понедељак, 27. јула, председник Атамбајев је саопштио да је уступање базе Кант Русима у октобру 2003. било диктирано условима у региону који су постојали у том тренутку. Међутим, постојање руске базе, отворене на молбу киргизијског руководства, потребно је и данас, као и у будућности, поручио је Атамбајев. „Данас имамо дугорочни споразум о авио-бази са Руском Федерацијом, али пре или касније мораћемо сами себе да штитимо, без ослањања на базе братских, пријатељских земаља. Отварање руске базе било је условљено претњама и опасностима којима република ни сада не може да се одупре, зато је отварање базе било правилно и остаје и сада актуелно“, објаснио је председник Киргизије суштину боравка руских ваздухопловних јединица, које представљају део Колективних снага за оперативно реаговање (КСОР) ОДКБ-а.

Међутим, то није све. Део изјаве председника Атамбајева који се односи на Вашингтон даје много комплетнију слику актуелног тренутка. Коментаришући одлуку америчког Стејт департмента да Награду „Заштитник људских права“ додели киргизијском држављанину Азимжану Аскарову, који је у домовини осуђен на доживотну робију због учешћа у масовим немирима, Атамбајев је незавао покушајем да се у републици изазове контролисани хаос. Награђивање Аскарова, етничког Узбека и једног од организатора етничког насиља које умало није прогутало Киргизију пре пет година Атамбајев је оценио као „налик на циљане активности за распиривање међунационалне мржње“. „Не желим да се такве невоље понове и незадовољан сам покушајима да се код нас створи контролисани хаос“, поручио је Атамбајев.

КРВАВИ ТРАГ ВАШИНГТОНА

Поступак Стејт департмента не може се оценити никако другачије него као провокација. Реч је о потпуном непоштовању једне суверене државе, чланице Уједињених нација, њеног правосуђа и уставног поретка. Награђени „хјуман рајтс дефендер“ у Киргизији издржава доживотну казну за изазивање и организацију етничких немира на југу земље, у којима је погинуло 442 људи (по неким подацима, чак између 800 и 2000) а више од хиљаду рањено. Додељујући награду таквом појединцу (заједно са њим и невладиној организацији „Форо пенал“ која делује у Венецуели) Вашингтон не скрива свој „траг“ у крвавим догађајима од пре пет година.

То свакако треба тумачити као, макар малу, освету Атамбајеву за његов антиамерички курс који спроводи већ годинама – посебно ако се има у виду да је награда Аскарову додељена као „ујединитељској фигури“, јер „окупља људе свих националности“ за стварање „одрживог мира између Узбека и Киргиза“. Овај рецепт је виђен и у другим деловима света: западне похвале и признања често убиру они који се баве распиривањем мржње и насиља. Поготово пошто је Аскаров не само организовао етничке погроме и учествовао у њима већ, ако је веровати пресуди киргизијског суда – лично убио једног милиционера. И за то је добио не само доживотни затвор већ и западна одликовања, као што је Међународна награда за слободу штампе Комитета за заштиту новинара и „Хомо хомини“, признање чешке организације „Пипл ин нид“, поделивши ову част са ранијим лауреатима, попут Ибрахима Ругове, Наташе Кандић, „Докторима из Дамаска“ који су 2011. лечили сиријске „протестанте“, данас познате као Исламска држава…

СВИ НЕАМЕРИЧКИ ТОНОВИ

Из Бишкека већ одавно стижу сасвим други, неамерички тонови. Објављујући вест о продужетку гостопримства руским ваздухопловцима, председник Атамбајев истовремено је подржао одлуку владе о денонсирању полуколонијалног уговора Киргизије и САД, којим је, између осталог, омогућен и бесцарински увоз робе што се користи за реализацију различитих америчких програма на територију републике. „Као председник, имам само један спољнополитички вектор: све мора да се ради у интересу наше земље. Подржавам владу у вези са овим питањем“, подвукао је Атамбајев.

Сигурно је да читав низ одлука владе Киргизије, мале државе на ивици Хималаја (Памира) са око пет милиона становника, изузетно раздражује моћнике у Вашингтону. Киргизија, која је од 90-их година па надаље била за САД важно регионално транспортно чвориште, база за војне операције и подручје ничим омеђене слободе, одједном се потпуно окренула пут Евроазијске уније, односно Русије и Кине. Колико је то место било важно – а и сада је – довољно говори и чињеница да је Киргизија прошла кроз неколико револуционарних преврата, али Американци ипак нису успели да се учврсте у овој држави која повезује Евроазијску унију и Кину. Зато претњу новог етничког сукоба између Узбека и Киргиза, контролисаног хаоса о којем говори Атамбајев, не треба нипошто одбацити. Међутим, по линији ОДКБ и ШОС, овог пута се у конфликт може укључити и Русија, па чак и Кина. Зато Атамбајев жели руску базу поред Бишкека. Крај ње ће мирније да спава.

Да би се додатно осигурао, Атамбајев мора и да укине штетни споразум са Вашингтоном из 1993. године. По њему, било која роба или имовина што се користе у америчким програмима у Киргизији могу слободно да се увозе, извозе и користе у републици, не подлежући царињењу. Свака државна или приватна америчка организација која спроводи ове програме ослобођена је пореза и других плаћања на приходе и имовину што се увози, извози или користи у Киргизији. Амерички авиони и бродови такође су ослобођени било каквог плаћања, а цивилни и војни персонал САД ужива повластице и имунитете у складу са Бечком конвенцијом из 1961. године. Због коришћења ових погодности, чести су били инциденти са учешћем „недодирљивих“ Американаца, што је годинама иритирало локално становништво.

ЗАОКРУЖИВАЊЕ СРЦА ЕВРОАЗИЈЕ

Руски новинари су приметили да су Американци награђивањем Аскарова „објавили“ Киргизији грађански рат, а Бишкек је заузврат раскинуо „колонијални споразум“. Или обрнуто, редослед није битан. Најважнија је суштина, по којој Киргизија потпуно излази из америчке, и враћа се у руску сферу утицаја, где је боравила 150 година. Најбољи доказ повезаности две државе је то што Киргизи и данас користе руску азбуку, а руски је други званични језик у овој држави. Зато је било јасно да ће Американци, пре или касније, морати да се врате кући. Ни велики и моћни сусед, Кина, сигурно није благонаклоно гледала на трупе САД у овом осетљивом подручју, срцу централне Азије. Било је само питање времена када ће „Шангајска шесторка“ мирним средствима истиснути Вашингтон из Киргизије. А то аутоматски слаби амерички утицај у ширем региону, што наравно и јесте циљ.

Са прикључењем Пакистана и Индије ШОС-у, а ускоро и Ирана, па чак и Монголије, Авганистана и Турске, безбедносно заокруживање „срца Евроазије“ биће комплетно. Као и у 19. веку, када је Памир (односно западни Хималаји) био поприште „Велике игре“ између Британског и Руског царства, тако је и данас, с тим што су сада укључени и САД и Кина. Управо Киргизија, стешњена између Памира са једне, и за безбедност Евроазије кључне Ферганске долине, са друге стране – после скоро два века борбе има исту геостратешку тежину. Она је једна од кључних капија „Евроазијског Балкана“, како је то пре две деценије назвао амерички стратег Збигњев Бжежински. И свако ко жели да овлада ресурсима јужне и централне Азије мора кроз ту капију да прође. Американци су пре 20 година храбро ушли, затим се још храбрије залетели на Авганистан. Сада се, бар привремено, враћају кући недовршена посла. Игра још није готова…

[/restrictedarea]