Ратни добоши у америчком Конгресу

Пише Вили Вимер
Просто да човек не поверује сопственим ушима шта све последњих дана чује из Вашингтона!

Прво пусте да завришти некаквa свету непозната цивилна службеница америчких ваздушних снага. Нешто касније чујемо шта у америчком Конгресу изговара новoименовани начелник Штаба Оружаних снага САД. По њима је Руска Федерација највећи могући противник Сједињених Америчких Држава. Остаје нам само да се ухватимо за главу јер нам предстоје гадна времена зато што смо се нашли уклештени у много горим савезничким ракљама него што смо слутили.

Вашингтон се накострешио, али и горе од тога. Међутим, и ми у Европи временом смо стекли искуствo са водећим структурама савеза чији смо члан. И, управо ми, који смо му некада приступили ради заједничке одбране, данас само водимо ратове, широм света проузрокујемо јад и беду и још се чудимо што очајни људи беже у наше земље од страдања у својим, којима смо ми донели ратове.  Они долазе код нас и, хтели не хтели, схватaју да су врата за њих херметички затворена управо тамо где је ова злосрећна  политика закувана: у САД.

Ако амерички  Конгрес испаљује високо експлозивне тираде ка Москви, сама Русија ће дефинисати своје интересе. Међутим, и ми смо имали прилике да више од двадесет година стичемо искуство са својим великим источним суседом. Ово искуство ни најмање не одређује оно што Вашингтон данас нескривено заговара. Према поузданим изворима, високи амерички службеници у разговорима које воде у нашој земљи захтевају од нас да их верно следимо када је у питању наш однос према Руској Федерацији, заоштравајући ситуацију до крајњих граница. Папа је пре неколико недеља, приликом свог боравка на Балкану, упозорио на могућност новог светског рата. Скоро у исто време присутни на једној манифестацији су клицали нашем господину председнику, иако он заговара војне интервенције као ниједан његов претходник. Oчигледно, примењене методе дају резултате.

[restrictedarea]

БЕЗУБИ ПАРЛАМЕНТ

Ставови из Америке ће нас увући у снажну струју, јер они који би у нашој земљи морали да допринесу стварању самосталног јавног мњења и политичке воље, као и дефиницији националних интереса у правом смислу, одавно не успевају да обаве овај централни државни задатак. Влада и парламент су на овом пољу потпуно безуби и уместо њих државном политиком владају јавна и тајна тела којима бирачи нису дали никакав легитимитет. Немачка политика оставља све јачи утисак да се епицентар немачке политике наочиглед свих преместио из Берлина у један велeградић између Минстера и Хановера где се налази седиште једног немачког концерна.

Медијима, који су у бонска времена водили праве битке око најбољег пута, сада је само једно питање кључно:  ко ће бити „cheerleader mainstreamа“.

Оно што се у Вашингтону изговара на прилично високој државној равни производи у механизмима савезништва и уговора невероватно снажно дејство нераскидивог увезивања да га мирне душе можемо означити као усисавање. То управо чини и јавна изјава овог генерала, јер њега као свој мегафон користи председник САД.

Ко је тај ко би да својом проценом ситуације стане на пут некима у Берлину?! На крају Хладног рата била је зачуђујућа мера опортунизма у ставу Америке према Совјетском Савезу у погледу проценe претње од стране тадашњег СССР. Док се читава Западна Европа плашила напада са Истока, немачким посетиоцима у Вашингтону била је презентирана нова слика света, потпуно обрнута од оне којa се проповедала десетинама година. Црвена армија са својим клиновима продора у Средњу Европу изненада се претварала у чисто дефанзивни строј који није имао никакве друге намере до да извуче војнологичке закључке из Наполеоновог и Хитлеровог напада: одбрана мајчице Русије од сталне претње зла са Запада и потпуног уништења.

 

ОПСЕСИЈА – РУСИЈОМ

Да ли се све то време у Вашингтону радило само о тактичком кораку, мотивисаном огромним економским проблемима у Совјетском Савезу? Ако је то било у питању, онда бисмо ми ове јубиларне двадесет и пете године од уједињења Немачке морали себи да поставимо нека нова питања: Нису ли се Сједињене Америчке Државе са својим најближим савезницима, још од Првог светског рата наовамо, из било којег  разлога, дословно опсесивно острвиле на Русију? Желе ли ове државе да сада коначно униште Русију? Да ли је у овом сукобу Москва својим одобравањем уједињења Немачке само скинула са себе баласт? Баласт у који нико у Вашингтону и пре свега у Лондону, а потом ни у Паризу није веровао, о Тел Авиву да и не говоримо. Крајње је занимљиво оно што је у свом недавном опсежном интервјуу руској медијској кући „Спутњик“ рекао др Франк Елбе, један од најближих сарадника последњег значајног немачког  министра иностраних послова Ханса Дитриха Геншера. По њему су актери aнтируске политике у Вашингтону  својом породичном позадином веома везани за Русију Првог светског рата. Који се то рачуни данас намирују и шта је то што треба да се одигра преко наших леђа?

Сви смо видели у случају пуча у Кијеву у пролеће 2014. колико је читав Запад прекорачио сваку меру. Ретко када је Запад, са којим се, пре свих других, осећамо повезаним, тако издао своје вредности као у масакру на Мајдану или код жртава пожара у Одеси као и бедне инструментализације жртава обарања авиона изнад Украјине. Циљ оправдава свако средство – управо због овога и беснимо јер смо већ једном због таквог става преживели време велике патње.

СМРТОНОСНИ РИЗИК

У какав смртоносни ризик улазимо због овакве политике, можемо закључити не само по маневрима НАТО снага у Црном мору пред кућним вратима руске Црноморске флоте већ и по америчким бомбардерима са нуклеарним бомбама у ваздушном простору Украјине, као и по операцијама „Врх копља“ са учешћем немачких војника на границама Русије. Читав Запад је циљано преокренуо у супротност ону европску атмосферу којој се Москва надала, подржавајући немачко уједињење, а тиме и мир на својим западним границама.

Зашто ово не би у Москви имало за последицу да на површину испливају снаге истог духовног кова какав одликује новоименованог начелника америчког Главног штаба? Уколико један од пилота у западним и руским бомбардерима, који се данас сусрећу у условима најаве рата, направи грешку, нас више неће бити. Нити ће онда бити дискусија о томе ко је први починио кобну грешку.

Хоћемо ли ми у Европи доиста дозволити да Вашингтон, заједно са оним снагама у Европи што заговарају рат, створи такве услове какве је створио у случају пенетрантних америчко-јужнокорејских маневара на Kорејском полуострву, који сваког тренутка могу да се преокрену у трајни рат? Реално понашањe Америке на нашој територији, али и на територијама других  европских држава, разорило је дугогодишње основе  НАТО уговора, а тиме и основе стационирања америчких трупа у европским земљама.

Основ боравка ових трупа била је и остала заједничкa  одбранa. Са њом су се сложили европски народи. Парламенти европских земаља нису ни у једном тренутку одобрили заједнички напад, користећи се савезом чије су оне чланице. Тек, нису дали свој глас за колективно уништење, уништење које се и те како заговара у Вашингтону. Ни мање ни више него у америчком Конгресу и из уста једног генерала америчке поморске пешадије.

[/restrictedarea]

Превела Бранка Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *