проф. др Драган Раденовић – Филозофијом је завладала гробна тишина

Разговарао Јово Радуловић

„Демократија као аргумент постмодерне организовала је плурализам партија на нивоу психологије стаје, у којој партократска диктатура представља највишу вредност и мерило вредности. У тим стајама  -партијама влада принцип чопора – алфа мужјак уценама држи безличну масу у ропској покорности. Пошто је реч о заједници људи, уцене су, углавном, економског карактера“

У Југословенској кинотеци недавно је, под покровитељством Владе РС, одржан научни скуп „Да ли фашизам још живи“. Једногласно је закључено да је идеја фашизма у свету у упадљивом порасту и да је стога опасност ове пошасти по светски мир и цивилизацију непосредна и забрињавајућа. Проф. др Драган Раденовић се на скупу посебно осврнуо на процес фашизације у Србији, где систем једноумља достиже ниво апсолутног у наметнутом мишљењу и суду само једне особе. Према његовом суду, на сцени је нови облик неоколонијалне доминације управљања менталним склопом народа, а у новом регионалном уређењу света. Овај закључак проф. Раденовић изнео је и на трибинама на тему фашизма на универзитетима у Риму и Болоњи у априлу ове године.

А, где су у свему томе слободоумни мислећи људи који су одвајкада трасирали пут којим свет треба да иде? Постоји ли данас у свету критичка филозофска мисао, или је све сведено на голу политику? Назире ли се васкрсење те критичке филозофске мисли?

О поменутим и другим питањима, важним за разумевање актуелних домаћих и ширих прилика, професор Раденовић, доктор филозофије и вајар, говори и за „Печат“.

Разговоре на тему стваралаштва и истакнутих појединаца, не само у култури, ви често започињете помињући жртву и страдање, чак трагедију надахнутих појединаца чијим се делима дивимо.

Искрено, трудио сам се да то запазите. Моја мајка Ранђија говорила је да постоје две врсте људи; они који читају Киша и они други. Управо сам завршио моделовање портрета тог Прометеја наше савремене стварности и осећам олакшање испуњеног дуга према генијалности творца књижевног и филозофског новума српске и европске литературе. Подвиг Данила Киша прозор је у свет за сваког грађанина који поштује законске норме и живи по моралном кодексу понашања.

Ви сте стално у неким узбурканим водама. Чини се да се у њима најбоље сналазите и да тамо проналазите најбоље идеје за послове којима се бавите и путеве којима ходите. На ком острву филозофског архипелага се, у узбурканом мору данашње стварности, налазите?

Од како сам се упознао са делима филозофа Фјодора Хиренока, професора на Катедри за антропологију и комплексно изучавање човека Филозофског факултета МГУ „М. В. Ломоносов“ у Москви, и сам сам постао археоавангардиста. Тако се назива правац филозофске мисли који је он створио и који заступа. Реализација идеје филозофског археоавангардизма довела је до неопходности разматрања свих постојећих система филозофског поимања а, пре свега, категорије битка.

[restrictedarea]

Зашто сте изабрали баш професора Фјодора Хиренока?

Филозофија је самосазнање културе, а Хиреноков археоавангардизам је кратки пут ка апсолутном знању. Поред осталог, као политичко биће, у њему налазим одговор за садашње стање власти и владања у овом свету. Природно, моје највеће интересовање произвела је могућност стварања менталног модела за разумевање стања власти код нас, у Србији.

Растући и готово незаустављив у освајању располућене планете, фашизам се и код нас темељно учвршћује. „Вечити фашизам“, како га назива Умберто Еко, створио је у нашој средини послушну масу без интегритета, којом, по дефиницији, манипулише брбљивац. То историја потврђује. Једино код вође препознајемо индивидуални интегритет и једино је он важан, насупрот аморфном скупу безначајних грађана. Као по правилу, представници интелектуалне елите неми су и пасивни посматрачи.

Археоавангардизам као свеобухватна матрица, у амбијенту свог изворишта, постао је један од коректива могућем процесу фашизације, процесу који убедљиво побеђује разум на, већ дуже време, кризом захваћеном Западу. Русија се слободом духа и интелектуалног стваралаштва и конституисањем аутентичне филозофске мисли брани, али и предлаже решења против зла које се шири. Коначно надахњује сазнање да мислећи људи, а најважније филозофија, налазе и имају одговоре на питања како да се предупреди апокалиптичко стремљење човечанства.

За археоавангардисте прошлост није умрла. Археоавангардизам обједињује архаичност и авангарду, водећи рачуна да прошлост говори језиком будућности. Будућност без прошлости је немоћна. Знање нема снагу, ако није сједињено са првобитном емоцијом, са дивљом страшћу. То јединство представља смисао археоавангардизма.

Који су моменти и чињенице стварности инспирисали стварање ове нове филозофске смернице?

Ништа се није десило смрћу великих филозофских умова… нема више савести егзистенцијалиста Енца Пачија. Свет је напустио В. Квајн. Затим су отишли Никола Милошевић и Михаило Марковић. Умро је Дерида.

И ништа! Филозофијом је завладала гробна тишина.

Филозофи, као мала деца, навикли су да се играју са било којом представом. Китили су и украшавали истину, певали оде субјекту, облачили реалност у одела свих боја. Све док се на сцени нису појавили постмодернисти. Зли људи. Они су прекинули игру филозофа. Прво збуњени, а затим озлојеђени, филозофи су кренули у бескомпромисни рат против постмодерниста, који су дошли да проповедају филозофију без субјекта, без истине, без реалности, без суштине. За њих нема ничег и никог осим њих самих.

Где је ту човек? Има ли за њега, за заједницу и групу којој он припада, места у свету који заговарају постмодернисти?

Видим, није могуће избећи дневну политику. Очекујем да вас интересују последице постмодернистичког колоплета у којем је тешко одредити смисао немилосрдне демократске агресије пројектованих система демократије („демократије“) на човечанство. У том софистицираном безнађу, „малом човеку“, како га ви називате, могућности испољавања воље и потреба ограничене су или готово да не постоје. Он је потпуно атомизиран унутар парадоксалног субјективитета масе. Демократија као аргумент постмодерне организовала је плурализам партија на нивоу психологије стаје, у којој партократска диктатура представља највишу вредност и мерило вредности. У тим стајама-партијама влада принцип чопора – алфа мужјак уценама држи безличну масу у ропској покорности. Пошто је реч о заједници људи, уцене су, углавном, економског карактера. „Малом човеку“ одређено је да живи у торовима нових регионалних колективитета, а крајњи домет сврхе његовог живота је задовољавање базалних потреба.

Средства масовних комуникација имају посебно значајну улогу у стварању менталитета покорности и служења газдама, послодавцима, тајкунима, експонентима политике итд..

Сложићемо се, надам се, да је до појаве постмодерниста, филозофија постојала у три облика: у облику пројекција или праксе као код Фихтеа, у којој субјекат није имао доминантну улогу. Могла је, такође, бити искуствена, као код Шопенхауера, када објекат доминира над субјектом. Трећи облик је половична филозофија као код Декарта или Канта у којој је постојала равнотежа супстанције. Таква филозофија могла је да траје неизвесно дуго, али је, у једном тренутку, постала непотребна чак и образованим људима.

Управо тако. Филозофија је почела да заостаје за временом. Она је још понешто и саопштавала, али никоме ништа није могла да каже. Као таква стекла је статус непотребне „ствари“, од интереса само за историчаре и универзитетске професоре.

Постмодернисти су раздвојили мислити од разумети, тј. сугерисали да разумно не значи смислено. То је одређење савремене филозофије. Идеализам интелектуалног пространства Европе они су ставили под сумњу и на тај начин омогућили да будемо сами са собом, да се самоопределимо. Афирмисали су индивидуално ја. Данас – бити разуман не значи мислити, а мислити не значи бити разуман. По тим критеријумима, онај ко хоће да мисли мора престати да расуђује о суштини, о законима, супстанци… Граничне вредности онога што јесте немају исте, већ парадоксално различите карактеристике. Субјекат нема јасни изглед, он није ни истина ни лаж. На граници могућег нема бинарне логике нити бинарних односа. Рационалистима и даље остаје да трагају за деловима знања, који ће створити системе. За сада, нажалост, није откривено шта то не дозвољава систему да постане систем.

Филозофија је изгубила, остао је велики број филозофа. Најумнији, преко ноћи, постали су стручњаци, који су убеђивали лаковерне да све што постоји- -постоји као текст. Лавиринт који сам по себи текст представља, међутим, довео је мисао до зида. Други су, очекујући вишу истину у делима уметника, почели да се интересују за уметност. Нису, међутим, схватили на време, да сликари, песници, вајари… имају свој свет мисли.

Онда су се међу филозофима појавили мајстори теорије фотографије, филма, визуелне антропологије, дизајна… Нажалост, сами уметници ни овде нису имали ништа да кажу, осим да стварају објекте из домена области које истражују. Једино што се уметност преметнула у производњу. Естетика је постала технологија, а уметник инжењер. Режисер прави филм као конструктивни мост. Авангарда је раширила границе уметности до краја смисла. Уметност је изашла из музеја, концертних хала и преместила се на улицу, на насловне стране журнала, у станове, метро станице, на места где се окупљају масе људи.

Велики број филозофа опет, очекујући да ће им припасти нешто од раскоши науке, постали су историчари и методолози. Стварајући информациону галаму о неопходности њиховог интелектуализма, они најпредузимљивији припојили су се политици, власти. Значајан број њих постали су политички аналитичари заступајући јединствену идеологију „златног телета“.

Према вашем виђењу, које су конкретне последице овог стања сада најштетније по саму филозофију?

Чињеница је да се због свега тога, филозофија данас бави размишљањем о већ одавно смишљеном, избегавајући сусрете са оним о чему би требало размишљати.

Човек је почео да се понаша као аутомат. Он чита, али не разуме прочитано. Његова активност досеже до знања језика, али прочитано нема утицаја на њега самога. Он може да гледа али не и да види. Филозофија више није интелектуални рељеф света, она не приказује свет, она га не тумачи, она га само представља. Када филозофија престане да тражи границе, а она се тренутно налази у таквом стању, престаје да мисли, превраћа се у баналност, у комуникативни шум.

Од такве филозофије сви беже.

„Чему још филозофија“, питао се Теодор Адорно покушавајући да своју апологетику сакрије од архитеката Фројдизма без Фројда, Хришћанства без Христа… У овом веку формирана је свест о потреби инстант форми, које филозофију представљају као драматургију, за разлику од схватања ове дисциплине ума у XX веку.

Време намеће да се предавачи филозофије представе као заступници филозофске поетике, а не да остају анонимни заступници ове дисциплине и тако њени историчари.

И поред свега, међутим, филозофија се, независно од свих претећих трансформација, пружила у најудаљенију вечност будућности изговореног смисла.

Да ли сам добро разумео да мисао захтева да се говори својим језиком или ће, у противном, цео свет бити приморан да заћути?

Апсолутно смо се разумели… ја јесте црна рупа универзума, али мисао једино може имати индивидуални карактер.

[/restrictedarea]