ПОЗОВИ „3 Т ПАКТ“ РАДИ УМОРСТВА

Трагом строго чуваних докумената које је објавио „Викиликс“

Пише Никола Мартић
Уговори тајно скројени на састанцима „Билдерберг“ групе обавезаће европске земље и земље у развоју на тоталну дерегулацију тржишта и хармонизацију свог законодавног оквира са корпоративним интересима моћних транснационалних компанија. Какве то опасности крије за Србију у ЕУ, говори пример Аустралије и Уругваја: „Филип Морис“ их је тужио за неостварену добит због кампања ових држава против пушења. Уласком у ЕУ Србија би, извесно је, постала полигон корпоративне тираније

Тајне најчешће крију нешто страшно. Посебно је то случај са тајнама политичке природе. Јер да није тако, да садрже нешто добро за оне од којих се стварна намера крије, не би ни биле тајне, него делови најшире разглашених политичких програма којимa се везују егзалтиране масе и којима се добијају избори. Тајнама се прибегава када се масама, заправо, одузима могућност избора.

То важи и за делове строго чуваних тајних докумената који су претходних година писани иза херметички затворених врата „Билдерберг“ групе а недавно их је објавио „Викиликс“. Реч је о  трговинским споразумима познатим као „Транспацифик партнершип“ (ТПП) „Трансатлантик трејд енд инвестмент пакет“ (ТТИП) и „Трејд ин сeрвисис агримент“ (ТиСА) документима којима САД желе да увежу земље потписнице у специфичан полигон за остваривање глобалних корпоративних интереса.

Према објављеним деловима ових тајних споразума (тзв. „3 Т пакт“) они неће регулисати међународну трговину и проток роба и услуга онако како то чине класични споразуми; ово „партнерство“ развијених земаља и земаља у развоју означиће крај (остатака) суверенитета држава потписница. Наиме, приступањем овој „унији без преседана“, земље у развоју ће се обавезати на тоталну дерегулацију тржишта и хармонизацију свог законодавног оквира са корпоративним интересима моћних мултинационалних компанија (које су, уједно, и највећи лобиста у писању текста споразума).

Конкретно, то значи да се земље у развоју одричу механизама који им традиционално стоје на располагању у регулисању привредног и финансијског амбијента на својој територији. Заправо, државе потписнице једноставно више неће бити у стању да ургентним мерама централне банке и уредбама владе (или другим механизмима који су последњих дана, на пример, као крајња мера примењени у Грчкој) утичу на макроекономску стабилност друштва. У супротном, оне ће бити изложене тужбама мултинационалних корпорација, које могу поднети пред посебним арбитражама формираним са једном једином сврхом – да заштите интерес крупног капитала у остваривању „прогнозираног профита“.

Све то ће, наравно, као правила на која смо пристали, важити једног дана и за Србију, уколико наша земља икада постане пуноправни члан ЕУ.

[restrictedarea]

Савез капитала и државника

Добар пример разорних последица овакве праксе новог економског „партнерства“ моћних корпорација и држава потписница ових споразума свакако је случај Аустралије и Уругваја. Ове државе су снажном кампањом етикетирања пакли цигарета упозорењима о штетности дувана по здравље људи (уз графички приказ последица пушења) успеле драстично да смање број пушача међу својим грађанима (посебно међу младима). Међутим, оваква позитивна пракса државе која доноси одговорне друштвене одлуке, као што је брига за здравље нације, не може и неће бити толерисана у „новом корпоративном рају“ скројеном на тајним састанцима „Билдерберг“ групе (савремена симбиоза најкрупнијег капитала, светске аристократије и неких „еманципованих државника“, ослобођених одговорности према својој нацији).

Данас компанија „Филип Морис“, једна од најмоћнијих дуванских империја на свету, од Уругваја и Аустралије захтева астрономску новчану надокнаду зато што су „активности државе умањиле пројектовани профит компаније“ на њиховом тржишту. Закључак је јасан: држава више нема право да штити здравље и животе својих грађана а ако мултинационалне компаније (од којих су неке много пута богатије од већине земаља) желе својим производима да убијају људе широм планете зарад „пројектованих профита“ (сетите се олова у бензину или азбеста) – оне на то „морају имати корпоративно право Новог светског поретка“.

Довољно је после овога само подсетити да је „Филип Морис“ присутан и у Србији и да Србија већ годинама лансира различите кампање против пушења. Оне смањују број пушача, а тиме и пројектоване и очекиване профите, па је сасвим логично очекивати да се Србија једног дана нађе у позицији Аустралије и Уругваја.

Овим споразумима, такође, САД настоје да укину достигнуте стандарде у заштити потрошача који већ годинама у државама чланицама ЕУ регулишу поступак производње прехрамбених производа широке потрошње. Тако, на пример, пилетина произведена у САД, према још увек важећим регулативама, не може бити извезена на подручје ЕУ због строгих прописа којима Европска унија штити своју популацију од хемијских средстава примењиваних у производном процесу у Америци. Ови стандарди, који представљају одраз напредне европске свести о заштити здравља становништва (исто важи и за заштиту животне средине) извор су велике вишедеценијске фрустрације власника крупног капитала који се у САД баве производњом хране. С тим у вези, ново „партнерство“ ставиће тачку на „европске снове“ о строгој контроли производног процеса прехрамбених производа који су, до сада, штитили популацију од неодговорне праксе мултинационалних компанија, праксе која се своди на „постизање пројектованих профита по сваку цену“ (па и цену здравља становништва и људских живота).

Транспарентно: јавно мњење необавештено

Поразни аспект ове међународне драме је свакако чињеница да о њој најшире јавно мњење не зна (готово) ништа. Овај „нови савез“ гради се по шавовима већ цементиране поделе света на Сједињене Америчке Државе и њихове вазале, с једне, и земље чланице БРИКС и пријатеље Евроазијске уније, с друге стране. Наиме, ниједна чланица БРИКС није добродошла у ову нову амероцентричну „трговинску унију“, са изузетком Народне Републике Кине, чије су аутономне области (Тајван и Хонгконг) укључене у америчку визију овог савеза (што, само по себи, намеће питање суверенитета најмногољудније државе на свету).

Земље које ће, како је нови глобални законодавац предвидео, бити укључене у ово „партнерство“, јесу државе са најразвијенијим тржиштима услужних делатности на свету, а то су, поред САД и 28 земаља чланица ЕУ, Аустралија, Нови Зеланд, Канада, Швајцарска, Исланд, Норвешка, Лихтенштајн, Израел, Турска, Јужна Кореја, Јапан, Пакистан, Панама, Перу, Парагвај, Чиле, Колумбија, Мексико, Костарика, као и већ поменути делови Кине – Тајван и Хонгконг.

Многи аналитичари, међу којима је и угледни професор Колумбија универзитета у САД Џозеф Стиглиц (добитник Нобелове награде за економску анализу 2001. године) сматрају да нови уговори представљају фундаменталне промене у правним, судским и регулаторним оквирима које су, до сада, за сав бизнис постављале државе на чијим тржиштима нека компанија жели да послује. Професор Стиглиц каже да је „можда и најконтроверзнији и најнепоштенији сегмент ових тајних уговора, склопљених без било какве одговорности политичара пред демократски изабраним институцијама, управо протекција коју овакви споразуми пружају инвеститорима. Разуме се, инвеститор мора бити заштићен од неодговорних и једностраних експропријација „одметнутих влада“ неких држава, али овде није реч о томе. Овде је реч о намери да се умање или чак укину регулативе којима држава настоји да заштити интересе најшире популације, и то у сфери здравља, животне средине, безбедности (личних података грађана) па чак и финансијске регулативе усмерене на очување макроекономске стабилности. Компаније сада могу да туже државу и да траже пуну компензацију за неостварени део пројектованог профита који је настао због неке ургентне економске мере владе те државе“.

Професор Стиглиц, такође, наводи да овим „споразумима“ нису предвиђени механизми којима би државе, синдикати или удружења грађана могли да захтевају сличне надокнаде од мултинационалних корпорација у случају непоштовања стандарда из, на пример, области рада или животне средине. Стиглиц недвосмислено закључује: „Ако је икада постојао једносмерни механизам за решавање спорова који нарушава основне принципе – онда је то ово.“

„Држава благостања“ на удару глобализације

Тенденције оваквог друштвеноисторијског процеса су јасне. Ово је само први корак (или још један у низу) ка потпуном укидању државе као историјске чињенице. Овај глобални „3 Т пакт“ озваничиће нове приоритете у укупном развоју друштва. Када државе изгубе своје функције у регулацији друштвених, политичких и економских процеса, а истовремено те функције преузму глобалне корпорације са сопственим регулаторним механизмима заснованим на максимализацији профита (без обзира на стандарде људског живота) добићемо „нови светски поредак“ који ће се темељити на власништву бизарно богатих појединаца (тзв. један одсто) слободних да сасвим арбитрарно усмеравају судбину људске цивилизације. С друге стране, остатак светске популације, ти атомизирани конзументи у ланцу производње и потрошње (у овај ланац увучени су маркетиншким кампањама створеним на научним темељима психологије појединца, групе или масе) биће потпуно „слободни“ да уживају у отужним производима и непотребним услугама „глобалне корпорације“ која данас пише нова правила.

Орвелова визија тоталитарног друштва коначно добија конкретне обрисе транснационалне корпоративне тираније која ниче пред нашим очима. Овај процес трансформације демократских тековина слободног света у њихову супротност догађа се таман таквим темпом да обезглављена маса (без своје интелигенције, спремне да стане у одбрану интереса шире друштвене заједнице) не може да примети процес губитка својих права и достигнутих стандарда живота. Савремено гушење „државе благостања“ представља управо то – губљење (кроз крваву борбу стечених) права на достојанствен живот и праведан свет.

Овај темпо којим корпорације мењају свет, умрежене тајним и полутајним друштвима са креаторима јавних политика, одвија се брзином подешеном тако да критична маса не може да дође до мотивације за побуну. Савремени инжењери друштвене реалности схватили су основни принцип од којега зависи стабилност усмераваног друштвенополитичког процеса: ако жабу убаците у кључалу воду, она ће сигурно искочити из лонца; али ако је убаците у хладну воду коју лагано грејете – жаба неће ни приметити да је скувана.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. …. можда им се њихов план чини – “божански” ал` су `детаљи` – извесно – ђаволски…. ? И, ко каже да ће да успе…. ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *