Почетна / Документи / Помен великом Драгутину

Помен великом Драгутину

Пише Владимир Димитријевић
Поводом седамдесетогодишњице смрти пуковника Драгутина Гавриловића, команданта последње одбране Београда у јесен 1915.

Датум: 19. јул 2015.

Време: 11 часова.

Место: Ново гробље у Београду.

Разлог окупљања: помен поводом седамдесетогодишњице смрти пуковника Драгутина Гавриловића, команданта последње одбране Београда у јесен 1915. Организатор: Удружење савеза потомака ратника Србије од 1912. до 1920. године. Говорници: пуковници у пензији Љубомир Марковић и др Раде С. Н. Рајић, професори Иван Стратимировић и Стеван Боснић. Иницијатива: да се изврши достојно пресахрањивање посмртних остатака пуковника Драгутина Гавриловића у Алеју великана, јер тело хероја, до дана данашњег, почива у  гробу његове ујне.

КЛИКТАВИ СОКО СРПСКИ Био је 7. октобар 1915. када је 33-годишњи мајор Драгутин Гавриловић, родом из Чачка, командант 2. батаљона 10. кадровског пука на Дунавском кеју војницима издао заповест: „Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора бити светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео Краљ! Живео Београд!“

[restrictedarea]

Одмах затим, мајор Гавриловић поведе јуриш и пада, тешко рањен у грло. Успевају да га извуку. Опоравља се и прелази са српском војском Албанију, да би, како каже пуковник др Раде Рајић, чуда од јунаштва показао на Солунском фронту: „Пред његов пробој 15. септембра 1918. године, као командант батаљона у пуку ‚Цар Лазар‘ Драгутин Гавриловић је извадио сабљу, пољубио је пред војницима и командовао: ‚Јуриш, јунаци! Јуриш, моји соколови‘.“ Војвода Петар Бојовић га је предложио за генералски чин, али је војвода Степа био против због тога што је сматрао да је премлад. Гавриловић је био носилац 16 српских војних одликовања и Француског крста.

Између ратова, био је професор на Војној академији и командант пука у Крушевцу. Полагао је генералски испит 1930. и, као човек који није припадао ниједној официрској клики, пао је. Поносан, више никад није хтео да испит полаже, као што је 27. марта 1941. одбио понуду генерала Симовића да постане министар војске у чину генерала. У априлском рату 1941. заробљен је, да би у немачком ропству показао велику човечност, хранећи својим пакетима заробљене руске војнике који су умирали од глади.

ВИДОВДАНСКА ЛОЗИНКА Када се вратио у Београд, ухапшен је „ради провере“, држан седам дана на Бањици, па пуштен. Титољубиви скојевци су га касније напали на улици, испљували као краљевог официра, после чега је, скрхан, Гавриловић пао у постељу и умро 7. новембра 1945. Имао је четири кћери и сина, такође заробљеног од Немаца 1941, који се, кад је чуо шта је било са оцем, није вратио у отаџбину, него је отишао у САД, где унук Драгутина Гавриловића, и сам Драгутин, данас живи.

Прошле, 2015, годишњица херојске одбране Београда „прослављена“ је геј парадом. Шта ће бити ове године, видећемо. Али, не смемо заборавити оно што је српски песник и мислилац, Матеј Арсенијевић, у свом тексту „Има хероја“, о Гавриловићевој заповести записао још 1995: „То је београдска заповест и молитва коју сваки Београђанин мора да зна напамет. То је видовданска лозинка његове судбине, то је заветна формула његовог спасења и његове победе. О, када би сваки од нас био само Д од Драгутина, српског бесмртног мајора коме се поклањамо данас и сваког 7. октобра – истинског празника и дана Београда! О, када би свако осетио у темељима свога бића тај жубор видовдански, када би иступио из привида нехеројског, необразног, беспразничног, безрадосног и неслободног живота урбане свакодневице и осетио да је и он у истом пуку, исте војске, христољубиви војник, исто избрисан из бројног стања живих мртваца и окречених гробова, исто уписан у Српску књигу живих, исто жртвован за част и слободу Београда и Отаџбине, да је иза сваког од нас исто срам, а пред сваким од нас исто слава, и да је у тој слави наш једини и прави српски и београдски живот!“

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Nazalost nestali su takvi junaci neka mu je slava i cast

  2. Душан Буковић

    Имајући у виду да је између осталих и Слободан Јовановић изнео једно мишљење о Апису и Солунском процесу у књизи “Моји савременици“ , где дословно стоји: “Све у свему, Апис је стрељан не због покушаја атентата на Регента, што је са законске тачке гледишта била чињеница која је била далеко од тога да је правилно доказана. Он је стрељан из такозваних државних разлога…“ – “On the whole, Apis was executed not for an attempt on the life of the Regent, which from a legal point of wiew was far from being a regularly tested fact. He was executed for the so-called reasons of State…” ( Види: Слободан Јовановић. Моји савременици, Windsor, Ontario, Canada, 1962, стр. 481-82, 486).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *