Почетна / Колумне / Писма из прошлости

Писма из прошлости

Драгомир Антонић 

Средњовековни српски усуд траје до данашњих дана. Бацање у тамницу учених, имућних и храбрих Срба, који мисле сопственом главом и не желе да се одрекну православне вере, писма, родољубља и слободе, појава је која траје

Да Срби имају очувану богату збирку народних песама, свима је познато. Песме староставне, чији су аутори већином неписмени, често и слепи, уз гусле су их сачували и потомцима у наслеђе оставили. Неписмени у песмама певају о јунаштву, храбрости, милосрђу, издаји, али и о књизи, то јест писму и писмености. Најчешће „ситну књигу пишу“ утамничени. У песми Марко Краљевић и Вуча Џенерал, после силних перипетија Милош од Поцерја успева да добије лист папира  па „сједе Милош ситну књигу писат/ у Прилипа, у бијела града/ своме побру Краљевићу Марку“ – у  писму Милош износи муке којих су он, Милан Топлица и Косанчић Иван допа‘нули те моли побратима Краљевића Марка да их избави „ја л‘ за благо, ја ли на јунаштво“. Марко,  „стојећи је књигу проучио“, и без размишљања све учинио да их после велике борбе из ропства ослободи. У песми Марко у тамници татарској, сад се он налази у незавидној ситуацији. Успева да дојави девојци, „богом посестрими“, која се налази у близини тамнице: „Ну отиди доље у чаршију/ те ми купи лист књиге бијеле/ и мурећеп чим се књиге пишу/ ‘оћу књигу ситну направити/ да оправим у Прилипа града“.

[restrictedarea]

 

КРИВИЦА, АКО ЈЕ ИМА… Захваљујући девојци и писму Марко се, на јунаштво Дојчин Капетана, избавио из тамнице. Сужањ Милутин (Вук Анђелић и Бан Задранин) моли Бана да га после девет година тамничења пусти на слободу, нашта му овај одговара да ће га пустити уз огроман откуп (откуп сличан ММФ захтевима) „хоћу тебе пустит на откупе/ ал‘ је теби млого дуговање/ три стотине сријемских волова/ пет стотина бачкијех овнова/ две хиљаде жутијех дуката/ и четири гроша бијелих“. Има још захтева које Милутин мора обезбедити те „он пише једну ситну књигу/ своме брату Анђелићу Вуку“. Све се на крају заврши добро. Милутин се врати кући.

Стихови из три народне песме, а има их стварно безброј, указују на две ствари. Прва, да су увек заробљавани, у тамницу бацани угледни Срби који су писмени. Осим што су храбри и имућни, они су и учени. Спремни да буду народне вође. Никакве њихове стварне кривице нема. Не помиње је народни песник. О њиховој кривици не говоре ни они који их заточене држе. Ако је и има, кривица је што се јунак није страном господару „поклонио или с пута склонио“ или пред царем није клекнуо, или је уз рамазан пио вино, односно није православну веру променио. Друга ствар на коју нас упућују стихови је стање у тамници „ђено лежи вода до кољена/ а јуначке кости до рамена“ (Марко и Вуча) или један од најлепших стихова којим се описује затвор  „тавница је кућа необична“ (Бан Задранин).

Нажалост, средњовековни српски усуд траје до данашњих дана. Бацање у тамницу учених, имућних и храбрих Срба, који мисле сопственом главом и не желе да се одрекну православне вере, писма, родољубља и слободе, јесте појава која се не прекида. Нема тог окупатора који виђеније Србе није покушао физички да ликвидира. Поменимо само „Буну против дахија“ до НАТО стрводера и назови Хашког суда.  Резолуције о Сребрници и покушај да се евидентна лаж претвори у истину нећу помињати. Хвала Богу и Русији, гнусна лаж није у Савету безбедности прихваћена.

 

ТОРТУРА КВАЗИПРАВДЕ Мора се стално говорити и не смеју се заборавити Срби који деценијама трпе тортуру квазиправде Хашког трибунала. Шта смо за њих учинили и шта за њих чинимо. Колико је њих главу изгубило у хашкој тамници. Да ли је ико за злочин у присуству власти опоменут, а камоли да му је суђено. Како је могуће да убију затвореника, мислим на Слободана Милошевића, и да нико не буде позван ни на дисциплинску одговорност. То данас раде генералу Ратку Младићу. Убијају га. Нико од званичника из Србије не реагује. Покушали су да убију проф. др Војислава Шешеља, а европски (чуј, европски) парламент доноси резолуцију да је он крив. Ваљда што није умро? Зашто у тамници чами др Радован Караџић? Зато што је спречио погибију и клање Срба. Да нису они можда „криви“ зато што нису дозволили да се понови 1941. и нови геноцид над српским народом. Како држава није за њихову судбину заинтересована, ја молим њих, српске јунаке, да из „тамнице ситну књигу пишу“. Биће то велика заоставштина за потомке. Истина која ће наследницима једног дана бити од немерљиве користи. Храбримо једни друге. Зато све нас молим да у молитвама на литургији поменемо њихова имена. Добар је Господ. Услишиће наше молитве.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *