Почетна / Култура / Пет варијација о судбини

Пет варијација о судбини

ЗА ВАСПОСТАВЉАЊЕ ИДЕНТИТЕТА КАО ДИЈАЛОГА С БИЋЕМ

Пише Дарко Танасковић
Нови квалитет сазнајних увида до којих Жељко Симић у својим студијама најбољих писаца српске модерне досеже, или их уверљиво наслућује, произлази и из чињенице да он постојећу интерпретативну традицију и претходнике у тумачењу истих књижевника и њихових дела изванредно, дубински познаје, скрупулозно уважава и упушта се с њима у креативни дијалог, каткад и спорење, с изузетном интелектуалном честитошћу

Импозантном низу оригиналних и вишеструко значајних, капиталних студија (Преображаји тоталитарне свести, Филозофија модерне психе, Антрополошка епистемологија епохе, Јунг и хришћанство, Манифест Жижек, Уликс и постмодерна…) правој стваралачкој ерупцији којом је Жељко Симић током последњих неколико година пренеразио нашу неспремну и за такве изазове претежно нерасположену интелектуалну и културну средину, придружује се његово ново дело, неутрално, готово конвенционално насловљено Огледи из антропологије српске књижевности. Пет огледа („Меланхолија позног читања“, „Ниче и литература као мобилизација идентитета у српској књижевности“, „Ослобађање заборавом: Црњански и Тарковски“, „Сатански танго у Проклетој авлији“ и „Пекићева дистопијска трилогија или излазак из жанровске егзистенције“) заједничком стожерном идејом окупљених у овој књизи, све су, међутим, друго само не конвенционални. Аутор је поље свога истраживања и промишљања одредио као „антропологију књижевности“, и треба му веровати. Ипак, да ли је ово (само) „антропологија књижевности“, иако свакако јесте и то? Неко би се можда определио за „теорију књижевности“, и био би у праву. Нису ли Симићев категоријални апарат и аналитички поступак, а и укупни дискурс најближи „филозофији књижевности“? Јесу, свакако. Испуњавају ови огледи, и то у највишој мери, критеријуме и стандарде свих поменутих (и неких непоменутих) академских дисциплина, али је у суштини узалудно покушавати „сабити“ их у само једну од њих. Ауторов приступ је истовремено интердисциплинаран, трансдисциплинаран и свеобухватан, холистички. Заправо, он мисаоно и програмски уопште није „дисциплинаран“, у терминима уврежене, па и постмодернистички (псеудо)иновиране дисциплинарне таксономије, али то никако не значи да није дисциплинован, да је разбарушен, сваштарски површан или барбарогенијски арогантан, што у нас неретко значи и комотно игнорантан. Напротив!

[restrictedarea]

САЗНАЈНА РЕЛЕВАНТНОСТ Симићево искорачивање из успостављених и сакрализованих дисциплинарних координата у складу је с привидно парадоксалним, а заправо субверзивним односом према књижевним жанровима једног од његових јунака, Борислава Пекића, у побуни против стања у којем жанр престаје да буде формална одредница, већ постаје „искључива супстанција или предусловни чинилац свега што би се уметничком обрадом уопште могло третирати и појмити“. Нови квалитет сазнајних увида до којих Симић у својим студијама најбољих писаца српске модерне досеже, или их уверљиво наслућује, произлази и из чињенице да он постојећу интерпретативну традицију и претходнике у тумачењу истих књижевника и њихових дела изванредно, дубински познаје, скрупулозно уважава и упушта се с њима у креативни дијалог, каткад и спорење, с изузетном интелектуалном честитошћу. Добар пример за то је, рецимо, неслагање с једним од великих учитеља, Николом Милошевићем, а у вези с „отварајућим“ потенцијалом Стражилова, у којем Симић не осећа само сетност услед „безвредности свега постојећег“ већ усредсређену, интегралистичку ретемпорализацију, литерарни корак даље у односу на чудесно, антинихилистичко очишћење телесне невиности код Растка Петровића, инспирисан сублимираним сензацијама родности. Уместо Weltschmerz-a, лек за човека и за свет! Једини пут да сеобе од бекства из контекста постану искључива, надмоћна власност над контекстом. Има у овим огледима и других примера аргументованог оспоравања ставова неких уважених тумача уметности Црњанског, Андрића или Павића, који могу послужити као редак узор достојанственог и витешког мисаоног разилажења и надилажења, с јединим циљем приближавања суштинском смислу стваралачког (уметничког) чина и његовог књижевног оваплоћења у конкретном делу. А Симић, за разлику од поклоника тоталне читалачке и интерпретацијске либерализације и релативизације, чврсто верује да неко темељно значење уметничког (књижевног) дела ипак постоји, што је и угаони камен свеколиког његовог настојања да у литератури елитних писаца српске модерне препозна стваралачке стратегије које, полазећи од усредсређеног тематизовања Ничеове (негативне) дијагностике модернитета, насипају спасоносну обалу родног наслеђа, јединог изгледног упоришта идентитета као обновљеног дијалога с бићем. Можда би наслов ове књиге огледа могао бити и „Огледи из онтологије српске књижевности“, с тим што би се први, програмски оглед насловио „Ниче и литература као мобилизација идентитета у српском бићу“. Јер, мете и домашаји Симићевих поставки и закључака поседују релевантност која није само књижевнотеоријска или филозофска већ судбинска.

ТЕОРИЈСКА УТЕМЕЉЕНОСТ Онима који су били у прилици да прочитају скорашњу Симићеву замашну и продубљену студију Путеви од Ничеа (2014) биће јасно да су огледи о српским писцима садржани у овој књизи наста(ја)ли током вишегодишњег тешког рвања с великом темом стварног, раскошно продуктивног Ничеовог наслеђа у нашој савремености, у много чему мимо уврежених и патентираних тумачења, од којих су многа, нехотице потврђујући његово генијално антиципирање посвемашњег, галопирајућег нихилизма, постала сама себи нарцисоидна сврха. Позивајући на узбуну због „убиства Бога“, убијали су Ничеа. Оно што је књижевна дела Растка Петровића, Црњанског, Андрића, Момчила Настасијевића, Меше Селимовића, Владана Деснице, Милорада Павића и Борислава Пекића препоручило за „меланхолију позног читања“, како Симић, парафразирајући синтагму из једног блиставо продорног Хамвашовог огледа, дефинише своја „постничеанска“ понирања у странице које је својевремено већ херменеутички зрело прочитао, јесте препознавање њихове „доживљајне онтолошке веродостојности“. Ослобођен „оперативно-обавезујућег задатка расуђивања о књижевном делу“, чија се висока уметничка вредност подразумева као поуздано оверена, аутор је попут оног учитеља зена који, на учениково питање када ће досегнути највишу мудрост, одговара указивањем на цвет поред пута: „Погледај овај цвет.“ Ученик ништа не схвата, а учитељ му речима „како је он леп“, указује којим се путем стиже до праве мудрости. Али, од старих Латина знамо да је до онога што су називали aurea simplicitas („златна једноставност“) пут дуг, трновит и нимало једноставан. А Жељко Симић на путу од Ничеове „монументалне рехабилитације когнитивно -гносеолошке варијанте ‚дионизијског‘ начина превазилажења рациоцентричног амортизовања/игнорисања чињенице коначности (што је заправо нихилизам) безвредносна деструкција живота“, ка обнови логосне пуноће бића, као и свако други ко би се данас том врлетном стазом запутио, мора да раскрчи читаву шуму симулакријског биља и растиња, а богме и корова, за које су (готово) успели да нас убеде да је реплика рајске баште. Убеђен да никакав дискурзивитет не помаже у свету у којем се доследно укида хуманитет (о хуманости да и не говоримо!) да је наша епоха доследно нихилистички организована (за шта је, по њему, Фра Петар из Проклете авлије својеврсно „сабирно огледало“) а да је „проклета авлија“ свуда око нас зато што је у нама, Жељко Симић се са задивљујуће пространом и дубоком теоријском утемељеношћу, узорном аналитичком ригорозношћу, али и монашком посвећеношћу, кроз обимне томове и засебне студије, које неуморно исписује, разрачунава са свим наносима лажне, идеолошке и само привидно еманципаторске културе „врлог новог света“. Осећање моралне одговорности за реч, која је одавно брутално одвојена од онтолошке целовитости Логоса и престала да буде Реч, чини да Жељко Симић крајње савесно разлаже сваку туђу и своју теоријску поставку, аналитички проседе и интерпретацијски код, не допуштајући никакве елиптичне импровизације или пак подразумевајућа аргументацијска скраћења. Зато је читање његових логички конзистентних и мисаоно суверено засвођених расправа интелектуално захтевно, али и обогаћујуће сазнањем да се и у ово наше време вишеструке прикраћености и осиромашености може повести тако суштински озбиљан, компетентан и одговоран дијалог са самим бићем књижевности. Јер, о томе је реч. Симићеви огледи о српским писцима јесу писани „с тезом“, али не неком која потиче од каквог уског и крутог, наметљивог идеолошког или теоријског догматизма, од склоности да се, како су то чинили неки структуралисти, „онтологизује метод“, а занемари предмет проучавања, да се литература, а с њом и живот, угура у унапред припремљене жанровске претинце. Ови есеји исходе из најдубље и најчвршће вере да се мора пронаћи пут ка васпостављању „неухватљивог аутономног дигнитета јединица стварности, да им се не угрози засебан онтолошки ауторитет пред нашим опажањем“, како је то формулисао у вези с филмском поетиком Тарковског, у којој проналази корениту блискост са Црњанским. Принципијелно је епистемолошки значајно Симићево запажање да Растко Петровић није имао „стриктну програмску поетику (па ни лингвистичку обузетост) стога што би она већ била идеолошка“. Баш с обзиром на природу онога у шта верује и за шта се залаже, ни Симићев приступ не робује никаквој скученој и ограниченој теоријско-методолошкој „обузетости“, а ни одузетости, већ потврде за своје идеје тражи, и налази, искључиво у самој књижевности, продорно и минуциозно анализирајући дела одабраних српских писаца којима је, према његовом суду, заједничко искуство родности, као стваралачки „антидот“ против посвемашњег лукавства нихилистичког ума.

БЕЗ АПСТРАКТНЕ СПЕКУЛАТИВНОСТИ Можда је и највећа врлина Симића као књижевног изучаваоца и тумача склоног филозофском размишљању то што његов приступ литератури никако није апстрактно спекулативан, а понајмање усиљено „филозофствујушчи“ (чега је у нашој мисли о књижевности и превише). Иако уверено заступа одређени поглед на свет и одговарајући систем вредности, Жељко Симић, срећом, спада међу оне сразмерно малобројне теоретичаре који располажу истинским осећањем за биће уметности и никад га не изневеравају. Нема сумње да ће Симићеви ставови и закључци из ових огледа наићи и на сумњичаве, па и одбојне одзиве у нашој академској, стручној и културној јавности, ако икаквих јавних одјека уопште буде, а њихов аутор би то свакако желео, да се поведе потенцијално плодоносна расправа о значајним тезама и оценама које је смело, али и свестрано поткрепљено изнео. Да и ово вредно дело не падне као камен у бунар. Нико од Симићевих потенцијалних опонената, међутим, не може му замерити да своје ставове и закључке није извео или подупро аналитичким и интерпретацијским увидима заснованим на промишљању конкретних књижевних текстова, као и на компаративним и контрастивним сагледавањима. Ко буде желео да му основано оспори ставове, мораће да подједнако уверљиво крене истим путем, што никако неће бити лако.

Из Рецензије; опрема текста и међунаслови редакцијски

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *