Почетна / БРОЈ 377 / Пет варијација о судбини

Пет варијација о судбини

ЗА ВАСПОСТАВЉАЊЕ ИДЕНТИТЕТА КАО ДИЈАЛОГА С БИЋЕМ

Пише Дарко Танасковић
Нови квалитет сазнајних увида до којих Жељко Симић у својим студијама најбољих писаца српске модерне досеже, или их уверљиво наслућује, произлази и из чињенице да он постојећу интерпретативну традицију и претходнике у тумачењу истих књижевника и њихових дела изванредно, дубински познаје, скрупулозно уважава и упушта се с њима у креативни дијалог, каткад и спорење, с изузетном интелектуалном честитошћу

Импозантном низу оригиналних и вишеструко значајних, капиталних студија (Преображаји тоталитарне свести, Филозофија модерне психе, Антрополошка епистемологија епохе, Јунг и хришћанство, Манифест Жижек, Уликс и постмодерна…) правој стваралачкој ерупцији којом је Жељко Симић током последњих неколико година пренеразио нашу неспремну и за такве изазове претежно нерасположену интелектуалну и културну средину, придружује се његово ново дело, неутрално, готово конвенционално насловљено Огледи из антропологије српске књижевности. Пет огледа („Меланхолија позног читања“, „Ниче и литература као мобилизација идентитета у српској књижевности“, „Ослобађање заборавом: Црњански и Тарковски“, „Сатански танго у Проклетој авлији“ и „Пекићева дистопијска трилогија или излазак из жанровске егзистенције“) заједничком стожерном идејом окупљених у овој књизи, све су, међутим, друго само не конвенционални. Аутор је поље свога истраживања и промишљања одредио као „антропологију књижевности“, и треба му веровати. Ипак, да ли је ово (само) „антропологија књижевности“, иако свакако јесте и то? Неко би се можда определио за „теорију књижевности“, и био би у праву. Нису ли Симићев категоријални апарат и аналитички поступак, а и укупни дискурс најближи „филозофији књижевности“? Јесу, свакако. Испуњавају ови огледи, и то у највишој мери, критеријуме и стандарде свих поменутих (и неких непоменутих) академских дисциплина, али је у суштини узалудно покушавати „сабити“ их у само једну од њих. Ауторов приступ је истовремено интердисциплинаран, трансдисциплинаран и свеобухватан, холистички. Заправо, он мисаоно и програмски уопште није „дисциплинаран“, у терминима уврежене, па и постмодернистички (псеудо)иновиране дисциплинарне таксономије, али то никако не значи да није дисциплинован, да је разбарушен, сваштарски површан или барбарогенијски арогантан, што у нас неретко значи и комотно игнорантан. Напротив!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *