Отац руске либералне врхушке?

Ко је био Јуриј Андропов

Пише Зоран Милошевић

Јуриј Андропов био је, несумњиво, једна од најважнијих личности совјетске историје. Човек који је утицао не само на многа збивања за свог радног века него и после смрти. Поставио је темеље перестројке, распада СССР, стварао кадрове који ће наследити Горбачова и оличавати либералну елиту постсовјетске Русије

Међу личностима које су оставиле приметан траг у новијој историји Русије налази се и Јуриј В. Андропов (1914‒1984). Интересантно је да о овом човеку има више питања него одговора.

Према званичној биографији, рођен је у породици типичној за време Совјетског Савеза. Отац је радио на железници, а мајка је била учитељица музичког. Андропов је почео да ради са 16 година као телеграфиста, био је ученик и помоћник кино-оператера, а затим je студираo технику у речном транспорту, коју завршава 1936. године. Исте године је изабран за секретара „Комсомола“ Друштва техничара, а потом и за партијску организацију која је настала у речном бродоградилишту, јер је већ показао да има лидерске способности.

Године 1940. почиње тзв. карелијански период живота Јурија В. Андропова. Тада се формирала Карело-Финска Совјетска Социјалистичка Република, а почео је и Други светски рат и нова етапа обнове економије државе, па и његов политички успон. Аутор књиге о Андропову, Јуриј Шлејкин, истиче да је већ 1941. године са његовим доласком на чело омладинске комунистичке организације – „Комсомола“, Републике Карелије, започео свеколики препород, тако што је цео народ поставио на скије. Увео је скијашке манифестације и празнике, а омладинска скијaшка такмичења постала су позната у целом Совјетском Савезу. Школа скијања Карело-Финске Републике заузела је прво место у Совјетском Савезу.

Андропов је организовао покровитељство (помоћ) Северној флоти, а сам због болести није учествовао у рату. Међутим, истакао се у организацији Покрета отпора у  Карело-Финској Совјетској Социјалистичкој Републици. Током рата водила су га само три човека: сам први секретар Партије, Купријанов, члан Централног комитета Иван Власов и Јуриј Андропов. Године 1951. он прелази на рад у администрацију Централног комитета ВКП(б) где је радио као инспектор ЦК, надгледајући рад партијских организација прибалтичких совјетских република, иначе региона са сложеном унутарполитичком ситуацијом.

[restrictedarea]

 

КО ЈЕ СТАЈАО ИЗА БРЗОГ УСПОНА АНДРОПОВА? Сви руски истраживачи су сагласни да је Андропова подржавао и подстицао Ото Вилхелм Кусинен, који је, како се истиче, био његов „духовни отац“. Спајала их је велика политичка амбиција, слични хобији и поштовање западне културе, а изгледа и заједничко национално порекло.

Године 1953. Андропов прелази да ради у Министарство иностраних послова да би већ следеће, 1954. године био именован за амбасадора СССР у Мађарској Народној Републици. Његов задатак је био да се бори са остацима Хортијеве фашистичке идеологије, али и са грешкама Мађарске комунистичке партије у којој се повела жестока унутарпартијска борба са антисовјетском идеологијом. Запад је ово искористио и почеле су да се појављују антивладине оружане групе, које су ликвидиране интервенцијом совјетске војске. Историчари сматрају да се Андропов, као тадашњи амбасадор Совјетског Савеза, у тој ситуацији одлично снашао. Организовао је правовремено информисање јавности, али и партијског руководства у Москви, а потом је имао главну улогу у формирању Револуционарне радничко-сељачке владе Мађарске, социјалистичке оријентације. Ова влада се званично обратила совјетској армији за помоћ у борби против реакције и контрареволуције.

Андропов је због овога у марту 1957. године награђен постављењем за шефа Одељења социјалистичких држава ЦК КПСС, а потом је изабран и за члана Централног комитета КПСС и секретара ове организације (од 1962. до 1967. године). Но, његова улога у Мађарској није сасвим осветљена. Наиме, постоје мишљења (Максим Калашњиков, на пример) да је он сам провоцирао војно решење у Мађарској да би брзо постао популаран у Москви. Овај став истраживача заснован је на уверењу да је постојала могућност да се све реши политичким путем.

Но, Андропов се памти по томе што је дуго био председник Комитета Државне безбедности СССР (КГБ) а тек потом као генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза и председник Председништва Врховног савета СССР. За председника КГБ је изабран 18. маја 1967. године и на том месту је радио 15 година (дуже од свих руководилаца било када постављених у Совјетском Савезу). Ова Андроповљева функција имала је дугорочне последице за безбедност државе. Наиме, најраширенија верзија догађаја око његове службе у КГБ може се свести на тезу да је Брежњев имао компромитујући материјал о њему (што значи да га је могао контролисати) док за његовог претходника, Владимира Семичастног, то није био случај. О каквом се компромитујућем материјалу радило, није познато, али се претпостављало да су у питању подаци везани за његово порекло и живот са првом женом.

ПАТРОН РУСКИХ ЛИБЕРАЛА Ступивши на дужност, Андропов је створио о себи слику да се ради о „либералном интелектуалцу, који познаје западне језике, бави се уметношћу и тајно помаже неке опозиционе писце и уметнике“. Управо у вези са овим појављују се истраживачи (међу њима има и генерала КГБ) који тврде да је он заправо организовао распад Совјетског Савеза (портал vif2ne.ru) помажући опозицију и писце дела са деструктивним карактером. Према сведочењу, од председника КГБ Украјине тражио је да се годишње ухапси од 10 до 15 дисидената, иако је било познато (из књиге Алена Далса, „ЦИА против КГБ“) да Американцима одговара да у СССР има што више политичких затвореника које су после ослобађања претварали у антисовјетске лидере. Ослобађање дисидената се догађало када на власт у Совјетском Савезу дођу либералне вође. На овај начин Андропов је стварао кадрове који су рушили Совјетски Савез. Правило је било да су по његовом налогу тамничили писце са државотворним, патриотским идејама, а на Запад „слали“ либералне писце попут Аксенова, Бродског. Андропов је, такође, лично руководио операцијом „Солжењицин“.

Сеоски учитељ Солжењицин је ухапшен и у затвору је добио тајну архиву НКВД, при чему је подметнуто много фалсификованих докумената, посебно о броју жртава репресије. Андропов је лично руководио операцијом слања Солжењицина у САД. Остаје отворено питање зашто би то радио шеф обавештајне службе једне државе, ако је тај писац својим књигама рушио Совјетски Савез.

Године 1982. он постаје шеф Совјетског Савеза. Прво је изабран за генералног секретара Централног комитета Комунистичке партије, а потом је заузео и место председника Председништва Врховног Савета СССР. Почетни потези новог председника тицали су се побољшања економске ситуације у држави, чији је темељ био инсистирање на радној дисциплини и реду у привреди. Кампања је дала резултат. Већ у првој половини 1983. године производња је порасла за шест одсто, а у целој години национални доходак за 3,1 одсто. Истовремено, појачана је борба са корупцијом, што је народ одобравао. Но, за 15 месеци вођења државе Андропову је пошло за руком само да назначи реформски курс, који је изложио у чланку „Наука Карла Маркса и нека питања изградње социјализма у СССР“ у листу Комунист, број 3, 1983. године. Наиме, залагао се за спровођење економског експеримента у којем би приватна предузећа имала значајну улогу. Случајно или не, његово дело наставио је Горбачов под именом „перестројка“.

Андропов је поставио питање како наћи професионалне кадрове из економије који би спровели „експеримент за промену услова привређивања“? Сматрао је да то не могу домаћи, социјалистички економисти. Зато је дошао до закључка да треба „ковати нове кадрове из области економије, из почетка, почевши од нуле“.

Кренуо је путем Лењина, који је 1910. године у француском граду Лонжимо отворио партијску школу за припрему будуће „комунистичке“ елите. Према Андроповљевом мишљењу, нови економисти морају бити васпитани у оквиру тржишних механизама и вредности. Зато је одлучио да искористи Међународни институт за примењену системску анализу (IIASA) у Бечу (састав ове институције је веома интересантан за даљу анализу). У јесен 1972. године заменик Комитета СССР за науку и технику Џермен Гвишијани одлетео је у Аустрију да би се састао са представницима Римског клуба и Међународног института за примењену системску анализу. Институт су тек биле основале САД, СССР, Канада, Јапан, Западна и Источна Немачка и још неколико европских држава. Он је добио ознаку „пројекат две тајне службе: КГБ и ЦИА“.

После тога талентовани млади економисти и економисти-математичари из СССР кренули су у Беч на школовање. Половина предавача на бечком институту били су припадници западних тајних служби. Интерес Запада био је једноставан – утицај на совјетску елиту. Студенти су индоктринирани западним економским (и политичким) рецептима, што је после постајало „обавеза“ за спровођење у живот. Двадесетак совјетских омладинаца на поменутом институту били су предмет борбе западних и совјетске службе. Половина није издржала и вратила се у СССР. Неки због етичких принципа, неки услед неспособности, али они који су опстали ушли су у срамну историју Русије. То су: Јегор Гајдар, Анатолиј Чубајс, Петр Авен… познати по пљачки и рушењу Русије.

Оцене Јурија В. Андропова у руској науци су веома различите. Нико од истраживача није порицао његове велике личне квалитете – посебно интелект и несклоност ка поседовању материјалних добара. Живео је скоро аскетски, много је радио, а имао је и изузетне организаторске способности. Међутим, када се дође до политичке делатности, мишљења умногоме се разилазе: од тога да представља „руског Денг Сјаопинга“, који се трудио да спроведе реформе, до тврдњи да је заправо припремио распад Совјетског Савеза, постављањем либерала у руководство државе.

Поред ових различитих оцена, наводи портал geo-politica.info, руски научници су сагласни у једном када је у питању Андропов: више је питања него одговора. На пример, до дана данашњег нема одговора каква је била његова улога око уласка совјетске армије у Авганистан. Да ли је тачно да је Андропов Горбачова изабрао за свог наследника? Какав је био стварни циљ стварања групе економиста школованих на Западу у Међународном институту за примењену и системску анализу у Бечу? Јер, он мора постојати, с обзиром да су студенти овог института (Чубајс, Гајдар и Авен) постали главни „гробари“ и главни приватизатори државне имовине у Русији.

 

ПРИКРИВАЊЕ ПОРЕКЛА На сва ова отворена питања надовезује се и питање Андроповљевог националног порекла.

Подаци о његовом пореклу су веома конфузни и противуречни. Наиме, у већини аутобиографија овај податак недостаје. У Љубјанки (седишту КГБ) Јурија Андропова су иза леђа звали надимцима „Ј. В.“, „Председник“ и „Јувелир“. Порекло прва два надимка је познато, али трећи тражи објашњење. Међу чекистима је кружила прича о његовом деди, који је био јувелир ‒ буржуј. Новинар Марк Штајнберг, који је истраживао Андроповљев живот, тврди да се ради о чистокрвном Јеврејину. Према подацима овог аутора, оца су му звали Велв (Владимир) Либерман, а био је пољски Јевреј. Мајка се звала Генија (Јевгенија) Фајнштајн.  Такође, сви други подаци имају две верзије: званични и стварни. Из њих се види да је крио истину о породици, а посебно о  биолошком оцу. Наиме, за оца се говоркало да је служио у Белој армији за време грађанског рата и да је баба имала четвороспратну вилу у Москви, док је мајка предавала у елитној буржујској гимназији у Москви. Поред тога, постоје и две верзије Андроповљевог датума рођења: 1914. и 1915. година.

Аутор књиге „Пета тачка Јурија Андропова“, Александар Север, најдубље је истражио његово порекло и такође тврди да је био Јевреј. Његов отац се презивао Либерман и био је телеграфиста на железничкој станици Нагутска, а умро је 1919. године. Мајка се потом преселила са шестогодишњим сином у Моздок и убрзо се поново удала са Грка Андропула, који је усинио Јурија. Очух убрзо умире од непознате болести остављајући у „наслеђе“ своје презиме (транскрибовано на руски језик – Андропов) и кћерку Валентину.

О својој сестри Андропов није ништа писао ни у једној аутобиографији, али се о њој пише у књизи Јурија Тешкина „Андропов и други“. Тамо постоји занимљива фотографија Јурија и његове сестре Валентине са баком. Жена на фотографији је још једна тајна, јер о њој нема никаквих података.

Први који је проговорио о Андроповљевом јеврејском пореклу био је први секретар Краснодарског обласног комитета Комунистичке партије Сергеј Медунов. Он је у једном интервјуу рекао да је његов отац радио заједно са родитељима Јурија Андропова на железничкој станици до револуције. Отац му се звао Владимир Либерман, али после 1917. године Јуриј се презива Андропов, што није знао да објасни.

Сам Андропов ретко је учествовао у разговорима о прошлости своје породице. Када је морао, износио је фалсификоване податке о родитељима, али и датуме свог рођења.

Званична аутобиографија Јурија Андропова садржи следеће: „Отац ми је био донски козак, службеник на железници, а мајка из средње класе. Мајка је умрла 1919. године, када је мени било пет година, а отац 1929. године. Моја мајка се није сећала родитеља, јер је као мала била предата у породицу трговца Флекенштајна у којој је васпитана до 16 године живота. Рано се удала и ускоро по мом рођењу развела се од мужа. Њен други муж, мој очух, био је Федоров Виктор Алексејевич. У његовој породици сам васпитаван и одгајан све до завршетка школе 1930. године, од када живим сам.“

Но, интересантно је да се Андропов се до 1931. године звао Григориј Владимирович Андропов Федоров, а када је постао Јуриј и зашто, није познато. Такође, у његовом родном крају није било могуће пронаћи рођаке, нити било кога ко би могао шта рећи о њему и његовој породици. То је отворило питање: да ли је Јуриј Андропов заправо био професионални револуционар или обавештајац? Јасног одговора до данас нема.

Месец дана пре смрти магазин Тајм га је, заједно са Реганом, прогласио „човеком године“, иако је на положају председника СССР био тек 15 месеци. Брежњев, који је био на истој функцији 18 година, није изабран ниједном.

Андропов је умро 9. фебруара 1984. године у 16.50. Постоје две верзије његове смрти: званична, да је умро од отказивања бубрега услед дугогодишњег боловања од гихта. Незванична потиче од бившег начелника службе обезбеђења првог председника Русије Бориса Јељцина, Александра Коржакова, који је за лист Булевар Гордона од 27. новембра 2007. рекао: „Ситуација је била чудна… Уз Јурија Владимировича, када је лежао у ЦКБ, стално су била три реаниматора. Двојица су били прави професионалци, који су ову специјализацију изабрали још у првој години… Трећи је био терапеут (можда и добар) који је завршио само одговарајуће курсеве. Управо за време његовог дежурства Андропов је умро, при чему су многи изјавили ‒ да он није био тамо, Андропов би можда преживео…“

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ

Андропов се два пута женио. Први пут, 1935. године, оженио се ћерком директорке државне банке у Череповецу, Нином И. Јенгаличевом, која је радила у Архиву НКВД у Јарослављу. Имали су двоје деце – Јевгенија и Владимира. Са супругом се није слагао, а када би га неко од партијских другова упитао за њу, побледео би. Из првог брака је имао ћерку (Јевгенију – 1936) и сина Владимира (1940–1975). Судбина сина била је трагична. Два пута је издржавао затворске казне због крађе. Када је ослобођен, отишао је у Тираспољ, где је престао да краде, али је почео да пије и није радио. Андропов је крио да му је син осуђиван, јер нико од чланова Политбироа, ни у КГБ није имао таквих рођака. Владимир је умро 4. јуна 1975. године у 35 години живота. Пред смрт се надао да ће видети оца, али му се жеља није испунила. Отац му није дошао ни на сахрану.

Други брак био је са Татјаном Филиповном Лебедовом (1917–1991) са којом је такође имао двоје деце – сина Игора (1941– 2006) и ћерку Ирину (1947).

[/restrictedarea]