Почетна / Економија / Оскар Лафонтен: Евро је пропао

Оскар Лафонтен: Евро је пропао

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић
Најпознатији немачки левичар сматра да би Грчка требало да се врати националној валути: за разлику од (фамозног) „грекзита“ Волфганга Шојблеа, са (макар привременим) прогоном Грчке из евра, Лафонтен је за обавезан останак јужњака у европскoм монетарном систему, али онаквом какав је постојао пре увођења евра, што би подразумевало укидање, погрешно и несрећно скројене (садашње) монетарне уније

У немачком, повремено јетком и горком преиспитивању и самоанализи сопствене улоге и кривице у грчкој дужничкој драми, која све озбиљније и драстичније потреса саме темеље европске интеграције, последњих дана јавно се позива и призива помало већ заборављени Оскар Лафонтен.

Најпознатији немачки левичар, који се поодавно и својевољно повукао из „високе политике“ и са свих функција, а имао их је више него ико на немачкој политичкој сцени – од најмлађег премијера једне покрајинске владе (Сар) до такође најмлађег шефа најстарије немачке политичке странке, Социјалдемократске партије, и њеног кандидата за савезног канцелара – стигао је, из дубоке тишине, онакав какав је увек био: провокативан, директан, оштар и страствено полемичан. Његове процене и оцене најчешће делују, па и у овом случају, као пресуде, изазивајући оштра спорења и поларизације: део јавности их дочекује снажним аплаузима, део анатемом.

Тако и у овом случају. Његове процене да је евро већ пропао и да се што пре треба вратити на монетарни систем који је постојао пре увођења евра изазивају жестоке контроверзе. Због његовог уверења да би Грчка требало да се врати на драхму, оптужују га да је постао „левичарски националист“ и нашао се у друштву оних који се срчано залажу за „грекзит“. За протеривање Грчке из еврозоне и евра. Енергично одбија да га „трпају“ у то друштво. Грчка би остала неизоставно део европског монетарног система, али оног и онаквог какав је постојао пре садашње, по њему несрећне и погрешно „скројене“ монетарне уније.

Немачки експортни национализам

Лафонтен констатује да је евро значио назадак у историјском европском (интеграционом) пројекту. Није зближио европске народе, као што се, у заблуди, веровало. Напротив. Дошло је до очигледног међусобног удаљавања и отуђивања. И до настанка радикалних националистичких политичких партија, попут „Националног фронта“, странке која би лако могла да тријумфује на следећим председничким изборима у Француској.

Одлучујућа грешка садашње монетарне уније је изостанак политичке уније. Без тог услова, монетарна унија је осуђена на неуспех. Једноставно, евро као заједничка валута не може функционисати. Он делује дезинтегришуће и разарајуће. То је драстично очигледно у грчком случају. Са сличним проблемима, подсећа, суочавају се Шпанија и Италија. Па и Француска. Кривицу за то види у немачком „експортном национализму“.

Немачка се, упозорава Лафонтен, из себичних разлога, није држала „правила игре“. Од „Агенде 2010“, реформског ауторског дела социјалдемократског канцелара Герхарда Шредера, Немачка спроводи у зарадама недопустиву „дампиншку политику“. На тој подлози (неоправдано ниских плата) процветао је немачки „експортни национализам“, с фаталним последицама за суседе: Француска и Италија су у суровој конкуренцији изгубиле читаве делове индустрије, а масовна незапосленост која је због тога настала није, закључује Лафонтен, добра „основа за европско јединство“.

[restrictedarea]

Хронични суфицит

У тој тачки с Лафонтеном су сагласни и неки економски експерти који, иначе, не деле његова политичка уверења. Упозоравају да „хронични“ немачки суфицит у трговинској размени са светом – а прошле године износио је рекордних 217 милијарди евра, само је нешто мањи од кинеског – ствара проблеме Европи: уместо да допринесе расту економије на континенту, он га успорава. Најбољи начин да се то превазиђе, сматра један од њих, јесте – да Немачка напусти еврозону: немачки суфицит и све већи дугови на (јужној) периферији Европе су „две стране истог новчића“!

Шта ако заиста пропадне евро, а Лафонтен сматра да је то управо неизбежно? Некадашњи „суперминистар“ финансија (у Шредеровој првој влади) констатује да се што пре треба вратити на монетарни систем који је у европској фамилији (Европска заједница) постојао пре увођења евра, с националним валутама и надлежностима и контролним механизмом који би давао могућност Европској централној банци да интервенише у случају да нека валута пробије дозвољену курсну „маргину“ како би се спречило да шпекулантске „хијене“ дестабилизују „рањиву“ чланицу система.

Разлике упркос привидној сличности

У чему је онда разлика између Лафонтенове препоруке да се Грчка врати драхми и иницијативе садашњег немачког министра финансија Волфганга Шојблеа о макар привременом (спомиње пет година) изгону ове земље из еврозоне и евра? Лафонтен једноставно неће да чује за протеривање Грчке, али ни за опстанак погрешно „скројене“ монетарне уније и њеног малерозног чеда, евра.

Шојблеу је његова фамозна идеја умало (политички) дошла главе. Запретио је да ће поднети оставку кад су га дезавуисали: од те идеје и иницијативе су се јавно дистанцирале прве личности владајуће коалиције, канцеларка Ангела Меркел, Шојблеова страначка шефица и вицеканцелар, шеф Социјалдемократске партије Зигмар Габријел.

А Шојбле је, очигледно, само хазардерски играо у преговорима с Грцима, отвореним картама које су биле познате и Меркеловој и Габријелу. Њих двоје су хтели, по свему судећи, да оставе утисак, кад је та иницијатива изазвала узбуну и отворено противљење не само у Паризу него, што је очигледно било за то одлучујуће, у Вашингтону, како су то Шојблеове а не (официјелно) немачке карте.

Тврд орах

Најомраженија личност у фаталној „покерској игри“ с Грцима (тамо га представљају, на плакатима и у карикатурама, као нацистичког „крвопију“) Шојбле истрајава на својим тврдим и изричитим ставовима. Наводно неслагање с канцеларком покушава да представи (и прода јавности) као „природу демократије“. Не превише уверљиво. Оно што је разумљиво за јавну расправу – разлике и разилажења – није препоручљиво у функционисању једне владе. У случају таквог „раскорака“, зна се ко је на потезу: канцеларка би требало да се захвали свом „некооперативном“ министру.

Меркелова то неће, ни не може да учини из више разлога, иако би њеној каријери евентуална реализација Шојблеове идеје (иако идеја о „грекзиту“ није пала с неба) нанела велику штету. И можда би је, по уверењу многих, стајала канцеларског трона на следећим изборима. Шојбле је „тврд орах“, а Меркелова није баш расположена да ризикује сопствене зубе. На заласку дуге политичке каријере, која је почела с иначе (пре)дугом владавином (више од шеснаест година) Хелмута Кола, Шојбле има изузетно јаку позицију у Хришћанско-демократској унији. У неким њеним деловима (традиционалним и на западној страни земље) јачу од саме председнице. Шојбле је био оперативни архитекта Коловог идејног пројекта, немачког уједињења (главни западни преговарач) дуго је важио за његовог „принца наследника“. Није му се то остварило, кад је реч о канцеларском трону. Преузео је, међутим, накратко, партијско кормило после Коловог пада, због велике афере с мутним страначким финансијама: мутљаг те афере потопио је и њега, отварајући врата Меркеловој.

Остао је лојалан новој „господарици“ у њеном тегобном учвршћивању лидерске позиције у странци, као сигуран ослонац у вештом, иако рискантном уклањању читаве листе опасних ривала. Ангела је то очигледно знала да цени: Волфганг Шојбле је незаобилазни и најважнији члан њеног тима у минулих десет година. И додатни разлог: на листи популарности Шојбле је, управо због наглашено тврдог става у преговорима с Атином, први пут претекао Меркелову, која никад није била нежна према Грцима, поготову од када је на власт стигла левичарска влада неугодног и непредвидљивог Алексиса Ципраса. Меркелова осећа да у странци због Грчке озбиљно кључа: против њене одлуке да се Грцима одобри нови (трећи) пакет финансијске помоћи, иако под ригорознијим условима од оних претходних, гласало је у Бундестагу чак шездесет њених посланика!

Капитулација или ликвидација

У прилог веровању да Шојбле, ипак, у Бриселу није наступао као „усамљени јахач“ говори и сведочење бившег Ципрасовог хазардног министра финансија. Јанис Варуфакис у обраћању немачкој јавности преко страница угледног и либералног недељника „Цајт“ тврди да су разговори вођени у еврозони унапред били осуђени на неуспех. „После пет месеци нашли смо се у ‚слепој улици‘. Тако је хтео др Шојбле.“ Њихова једина сврха, уверен је Варуфакис, било је усвајање Шојблеовог „оптималног“ плана смишљеног још пре избора нове грчке владе: избацити Грчку из евра и дисциплиновати оне чланице еврозоне које би се дрзнуле да се супротставе Шојблеовој визији „нове“ еврозоне.

Не пишем ово, приметио је Варуфакис, као грчки политичар понижен одбијањем Берлина да размотри наш план о реструктурирању дуга, или политичком одлуком Европске централне банке да затвори грчке банке, него као Европљанин који је видео план доктора Шојблеа. Као главне „ставке“ у том плану предвиђени су: увођење комесара еврозоне за буџет (с правом вета на националне буџете, ако се не придржавају задатих правила и прописа, чиме би се, упозорава Варуфакис, суспендовао суверенитет једног европског народа) успостављање посебног парламента еврозоне, који би легализовао иначе нелегитимну (нема је нигде у споразумима о Европској унији) еврозону.

Варуфакис је у овом тексту сведочио о „запањујућим разговорима са др Шојблеом“ у којима се „контролисано протеривање“ (да би се избегао и предупредио неизбежни хаос) Грчке из еврозоне појављивало као „весник нове еврозоне“. Фраза да грчка влада не нуди уверљиве реформе служила је само као „окидач“ за спровођење Шојблеовог плана: Еврогрупа, под његовом неприкосновеном доминацијом, никад није намеравала да дође до споразума корисног за обе стране.

Веома критичан према доскорашњем шефу Алексису Ципрасу што је „поклекао“ пред уценама, Варуфакис има, ипак, разумевања за тај премијеров чин: између капитулације и ликвидације земље, изабрао је мање зло…

Сумрак Европе

С тим се слаже и Волфганг Минхау, бивши главни уредник „Фајненшел тајмса“. У колумни под насловом „Шојблеова дипломатија: сумрак Европе“ у „Шпиглу“ Минхау је свео „тужни биланс“ ванредног Самита еврозоне посвећеног Грчкој: Грчка је капитулирала, Немачка је победила, Шојблеова дипломатија је била повратак Европе у некадашње формуле моћи, по којима најјачи осталима намећу сопствену вољу.

Немачка влада је за само један викенд, констатује Минхау, успела да уништи седамдесет година немачке послератне дипломатије. Предлог привременог искључења Грчке, као средство притиска за време маратонског сусрета на врху, на крају је био полуга којом је присиљена на капитулацију. Тактика Волфганга Шојблеа довела је до велике победе, посве у стилу Мишела Фукоа, који је политику разумео као обрнути приказ чувеног цитата генерала Фон Клаузевица: наставак рата другим средствима.

Минхау упозорава да је та „победа“ била и почетак краја монетарне уније, која је деградирана на чврсти систем заједничког средства плаћања, без икакве заједничке политике. Грчкој су наметнуте не само мере штедње које су њени грађани одбацили на референдуму него и оне што ни у самој Немачкој не би могле да буду реализоване.

Реч је о диктату „једне непријатељске стране силе према Грчкој, чиме је ‚грекзит‘ само одложен, али не и спречен. Политичка последица (изнуђеног) споразума из Брисела је уздрмана позиција Алексиса Ципраса, што је и био „циљ немачке преговарачке стратегије“: још три године (време Ципрасовог мандата) политике (ригорозне) штедње, рецесије, раста незапослености оставиће јасне (и болне) трагове на политичком ткиву Грчке.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Лафонтен не казује басне, мада и онемогу бити примереније времену, од пусте медијске магле ; боље и корак уназад, него – `напред`, у – пропаст ?
    А Др Шојбле је узео улогу ПР од – демона – немилосне похлепе, која увек, има безброј разних „оправдања“ ?
    Али, коликогод имала `рационалних` разлога, похлепа је, суштински ирационална ; ако Немци `грабе` – `све` да они производе и продају, од чега (каквих послова) ће остали то и да – купују ?
    Раније и овде (пре 1945)- газде су примале на посао пропале пекаре, под условом, да нови најамник, пред њима – разбије своје пекарско корито ?!
    А на шта се на `Истоку` – и овде свела „транзиција“ и `реформе` ? Само, што ни `разбијање корита`, није гарант за незапослене ? Жалосно…
    Ал` залуд Немцима ови `груби` -`припремни` радови – англо-амери се, путем 3Т `пакта` спремају, да их – `надгорње` ?
    А нова `свежа` и изгледно јефтинија радна снага – стиже сама, из Африке, одакле су некад САД `увозиле` – робове ?




    0



    0
  2. Moжда је пропао а можда и није, али у сваком случају смо ми пропали.
    Слизали смо се са нашим вековним „пријатељима“ и неким новим „пријатељима“ са оне стране океана, а они нас не виде друкчије него као обичне овце за шишање. Намењено нам је ко зна који пут да нас заслепе својим змијским језиком, и лажном причама о благостању живота
    у њиховом демократском уређењу. Да нема ратова који они стварају,а у којима мешетарењем извлаче велику корист на рачун зараћених страна.
    Та се политика јасно се види у случају Украјине, са цех за пропаст и
    трагедију која ће снаћи искључиво ће платити народи украјине




    0



    0
  3. Ovdje se radi o velikom nesporazumu. Sličnu smo situaciji imali u Jugi. Oni koji su davali za nerazvijene bilo im je puno. Oni koji su primali bilo ima je malo i oko tomga se nije moglo dogovoriti sve do raspada. Svaki akter je tu zajednicu gledao i doživljavao na svoj način. Nije bilo zajedničke slike. U EU je situacija još gora. Govori se o evropskim narodima koji se zapravo po svojim kulturnim i civilizacijskim osobinama jako razlikuju a svi su svedeni na isti zajednički nazivnik (imenitelj) preko zajedničke valute. Pristali su da igraju istu ligu u koju su u stvari ušle prva, druga i treća liga u jedinstvenu ligu. Naravno da su tu Nijemci bez konkurencije sa svojom tehnikom, organizacionim genijem, disciplinom,radnim navikama, osjećajem za grupne, zajedničke interese, itd. Naravno da Njemačka nakon izvjesnog vremena gasi industije pa i poljoprivrede u svim zemljama koje se ne mogu nositi sa njima. Ostaju im samo usluge i neke specifičnosti, što nije dovoljno za preživljavanje pa se vlade da bi zadržale kakav takav standard građana nužno zadužuju do smrti. Nitko ne shvaća da se reforme o kojima se stalno govori nikada neće moći provesti. Postoje samo dva rješenja u ovoj organizacionoj formi EU: Da se građani onih država koje ne mogu da trče trku presele u Njemačku i napuste svoje tradicionalne države i prostore ili da Njemačka preuzme ulogu stečajnog upravitelja u tim zemljama i time preuzme odgovornost za sudbinu tih naroda i država tj. za kadrovsku politiku, investicije, socijalnu politiku, da uključi te zemlje u svoje fondove poput penzionog, obrazovnog, zdravstvenog itd. Nesporazum koji sam spomenuo na početku je u tome da su sve ove kako ih nazivaju PIGS zemlje pohrlile u EU misleći da će moći nastaviti sa svojom kulturom i „tradicijama“ a da će to netko plaćati bez postavljanja pitanja. Upravo mi na pamet pada izjava Putina koji je za EU u konačnici predskazao stvaranje Saveza Sovjetskih Republika. SEV je (ako ga se još netko sjeća) bio puno bolje postavljen i planski vođen vodeći računa o interesima svake članice. Svaka članica je ravijana uz pomoć (financijsku, tehničku,kadrovsku),vodilo se računa da se stvaraju radna mjesta,kompromisi u vezi cijena (recimo energenata)itd.Ipak nije uvedena zarednička valuta niti su Rusi imali svoje vlasništvo u tim zemljema) pa ipak na kraju su svi bili nezadovoljni. Onda su Rusi odlučili da se oslobode balasta gde su uvijek bili krivi za sve i svašta. Tada se urlalo na tzv. brežnjevljevu doktrinu ograničenog suvereniteta, koju danas nitko ne spominje a sve te zemlje kojima je bio tako važan taj suverenitet su svoj suverenitet prvenstveno financijski prenijele na vjerovnike i nadnacionalne strukture. Car je gol. Bude se polako iz sna iz bajke i ne mogu da prihvate stvarnost a to je da se „demokratskim“ tehnikama ne mogu poništavati dugovi i sve prethodno donesene odluke od strane korumpiranih, nestručnih, neodgovornnih, izdajničkih vlada. Našli smo se u ropstvu, bez vlastite imovine, sa hipotekama, bez vlastite industrije itd. Ti se promašaji učinjeni u posljednjih dvadesetak godina ne daju ispraviti i otuda pesimizam i beznađe kod naroda. Kao dugogošnji direktor u elitnoj njemačkoj firmi prije dvadesetak godina sam im predskazao da će oni biti krivi za sve jer je za sve ostale nepodnošnjiva njihova superiornost koju većina nemože prihvatiti i s njom se pomiriti, pošto se ne mogu i ne žele riješiti svoje „evropske“ kulture i svojih herojskih tradicija.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *