Почетна / БРОЈ 376 / Од поезије и коментара до – Каиновог белега

Од поезије и коментара до – Каиновог белега

Посвета великанима српске књижевности

Пише Никола Маринковић

Низ изузетно вредних наслова објављених у 2014. години показује да су годишњице рођења или смрти појединих писаца, удружене са годишњицом Великог рата као епохалног прелома Европе, довољан подстицај за преиспитивање и поновно читање кључних поглавља српске културне историје 20. века

Ретко се наврши година у којој се појавило неколико, чак и за ширу читалачку публику, вредних књига о темељним писцима српске књижевности, као што је то био случај у 2014. години. Ту су књига Рашка Јовановића Бранислав Нушић, Живот и дело (Службени гласник) зборник Милош Црњански: Поезија и коментари (ур. Драган Хамовић, Институт за књижевност и уметност, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Матица српска) али и књига изабраних ликовних критика и теоријских есеја Растка Петровића Изложбе (прир. Владан Матијевић, Уметничка галерија „Надежда Петровић“). Интересантна је и појава романа Каинов печат Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића (Лагуна) једно од ретких успелих прозних дела која за главног јунака имају једног писца. Овај низ наслова показује да су годишњице рођења или смрти појединих писаца, удружене са годишњицом Великог рата као епохалног прелома Европе, довољан подстицај за преиспитивање и поновно читање кључних поглавља српске културне историје 20. века. За ову прилику читаоцима Печата представићемо две књиге са овог списка.

Откривање Растка (као ликовног критичара) Невелика обимом, књига Изложбе Растка Петровића, објављена у едицији „Равнотежа“ Уметничке галерије „Надежда Петровић“ из Чачка, враћа у фокус Растка Петровића као ликовног критичара и теоретичара. Овај писац, вероватно најпознатији по својим прозним творевинама (роман Људи говоре већ годинама је део школске лектире) у свом времену је био врло значајан посредник између савремених тенденција у ликовним уметностима и ондашње домаће сцене. С тим разлогом, Владан Матијевић уврстио је у овај избор есеје попут „Сава Шумановић и естетика стварног у новој уметности“, „Изложба Мила Милуновића и Сретена Стојановића“, као и „Изложба Бијелића, Добровића и Миличића“, који су репрезентативни примери Расткове свестраности.

У њима је могуће ишчитати како критичке процене ликовних поетика сада већ класичних сликара српског сликарства, тако и врло утемељена тумачења прелома који се у ликовним уметностима догодио појавом авангарде. У складу са поетиком очуђавања, односно деформације окошталих начина опажања света, Растко Петровић примећује: „Сваки предмет износа материјалисати на платну помоћу боја [не цртежа, прим. аут.] значи обновити га од почетка. Та обнова толико је битна да сам предмет има разлог постојања једино још у тој слици, у новој реалности према којој се трансформисао.“ Примећујући овај моменат ослобађања предмета и ликова код кључних сликара српског експресионизма, Растко Петровић је и данас актуелан као аутор чији би радови и сада могли објаснити модерно сликарство, које цело столеће бије лош глас неразумљивости.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Домети

Осветљавање недовољно валоризованих видова стваралаштва појединих писаца, што је свакако случај са књигом Изложбе Растка Петровића, има значаја и за целокупну српску културу. Пораст броја аутора које сматрамо класицима (један од знакова таквог статуса је прештампавање њихових дела) доприноси проширивању колективног идентитета, који деле сви они што стварају и мисле на језику Растка Петровића.
У том контексту треба сагледати и важност књиге Рашка В. Јовановића Бранислав Ђ. Нушић, Живот и дело, али и зборника Милош Црњански: Поезија и коментари. Обе књиге, иако се тичу писаца за које нам се чини да су потпуно познати, готово потпали под власт критичких судова што се лењо умножавају (у ширем јавном пољу) омогућавају да утицај и одјек Милоша Црњанског и Бранислава Нушића буде и даље жив и плодотворан, јер могућност да таквог утицаја нема биће први знак да српска култура одумире.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *