Почетна / Култура / Од поезије и коментара до – Каиновог белега

Од поезије и коментара до – Каиновог белега

Посвета великанима српске књижевности

Пише Никола Маринковић

Низ изузетно вредних наслова објављених у 2014. години показује да су годишњице рођења или смрти појединих писаца, удружене са годишњицом Великог рата као епохалног прелома Европе, довољан подстицај за преиспитивање и поновно читање кључних поглавља српске културне историје 20. века

Ретко се наврши година у којој се појавило неколико, чак и за ширу читалачку публику, вредних књига о темељним писцима српске књижевности, као што је то био случај у 2014. години. Ту су књига Рашка Јовановића Бранислав Нушић, Живот и дело (Службени гласник) зборник Милош Црњански: Поезија и коментари (ур. Драган Хамовић, Институт за књижевност и уметност, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Матица српска) али и књига изабраних ликовних критика и теоријских есеја Растка Петровића Изложбе (прир. Владан Матијевић, Уметничка галерија „Надежда Петровић“). Интересантна је и појава романа Каинов печат Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића (Лагуна) једно од ретких успелих прозних дела која за главног јунака имају једног писца. Овај низ наслова показује да су годишњице рођења или смрти појединих писаца, удружене са годишњицом Великог рата као епохалног прелома Европе, довољан подстицај за преиспитивање и поновно читање кључних поглавља српске културне историје 20. века. За ову прилику читаоцима Печата представићемо две књиге са овог списка.

Откривање Растка (као ликовног критичара) Невелика обимом, књига Изложбе Растка Петровића, објављена у едицији „Равнотежа“ Уметничке галерије „Надежда Петровић“ из Чачка, враћа у фокус Растка Петровића као ликовног критичара и теоретичара. Овај писац, вероватно најпознатији по својим прозним творевинама (роман Људи говоре већ годинама је део школске лектире) у свом времену је био врло значајан посредник између савремених тенденција у ликовним уметностима и ондашње домаће сцене. С тим разлогом, Владан Матијевић уврстио је у овај избор есеје попут „Сава Шумановић и естетика стварног у новој уметности“, „Изложба Мила Милуновића и Сретена Стојановића“, као и „Изложба Бијелића, Добровића и Миличића“, који су репрезентативни примери Расткове свестраности.

У њима је могуће ишчитати како критичке процене ликовних поетика сада већ класичних сликара српског сликарства, тако и врло утемељена тумачења прелома који се у ликовним уметностима догодио појавом авангарде. У складу са поетиком очуђавања, односно деформације окошталих начина опажања света, Растко Петровић примећује: „Сваки предмет износа материјалисати на платну помоћу боја [не цртежа, прим. аут.] значи обновити га од почетка. Та обнова толико је битна да сам предмет има разлог постојања једино још у тој слици, у новој реалности према којој се трансформисао.“ Примећујући овај моменат ослобађања предмета и ликова код кључних сликара српског експресионизма, Растко Петровић је и данас актуелан као аутор чији би радови и сада могли објаснити модерно сликарство, које цело столеће бије лош глас неразумљивости.

[restrictedarea]

Из истог разлога је интересантан есеј „Изложбе у Паризу“, због врло прецизног објашњавања појма кубизма, док су есеји о надреализму („Надреалистичка мисао“ и „Живо стваралаштво и непосредни подаци подсвести“) битни јер Растко у њима уочава, у тренутку када је надреализам био значајна појава у српској уметности, ограничености овог покрета које он није успео да превазиђе, поготово када је постао део владајућег политичког естаблишмента (после Другог светског рата). Књигу затварају есеји „Лаж као духовна творевина“ и „Мисао“, у којима читамо контроверзне и инспиративне ставове о могућности сагледавања лажи као естетске творевине (није ли ово најава тзв. поетике кривотворења?) али и о жељи за досезањем целине људске духовности (у есеју „Мисао“) што се може читати и као најава неких постмодернистичких уметничких пракси.

Посебну вредност књизи даје стручни поговор Предрага Петровића, аутора студије о романима Растка Петровића (Откривање тоталитета: Романи Растка Петровића, 2013) и доцента на Филолошком факултету у Београду. Аутор поговора, представљајући Растка као ликовног критичара особеног метода, показује колико је он свеобухватна уметничка појава, чији значај никако да дође до потпуног изражаја.

Све о Нушићу Чињеница да се годинама није појавила ниједна монографска студија о Браниславу Нушићу показује да је и овог писца задесила судбина класика у немарној култури: чини нам се да о њему све знамо. Јубилеј 150 година од Нушићевог рођења, међутим, био је довољан повод да се овај недостатак исправи, а претходно написано сабере, процени и поново вреднује. Овог посла прихватио се Рашко Б. Јовановић, књижевни историчар, театролог и редовни професор Академије уметности у пензији (читаоцима Печата познатији као редовни аутор позоришних критика) монографијом Бранислав Ђ. Нушић, Живот и дело.

Монографија је подељена на неколико тематски организованих делова: „Живот и дело“, „Комедије“, „Грађанске драме“, „Родољубиво-историјски драмски циклус“ и „Сценске бајке“, док уместо својеврсног закључка стоји микропоглавље „Свестрани Бранислав Нушић“. За тумачење Нушића као писца није од примарне важности детаљно проучити његову биографију, али јесте уколико писца Госпође министарке тумачимо као једну од кључних стваралачких фигура које обликују културну историју српског народа. У том контексту, врло је битно нагласити, што Рашко Б. Јовановић и чини, порекло Бранислава Нушића (рођен је 20. октобра 1864. као Алкибијадес Нуша) као и његов политичко-национални ангажман.

Аутор монографије то чини на одмерен, објективан начин, третирајући све појединости Нушићевог живота с подједнаком пажњом, без улажења у проблематично закључивање (иначе врло често у публицистичким списима на ове теме) за шта је у Нушићевој биографији било места (затворске казне изречене од стране режима обе супротстављене династије и сл).  Поред већ познате епизоде о песми „Погреб два раба“, Јовановић није пропустио да помене Нушићево антиратно дело „Приповетке једног каплара“, оснивање опозиционог „Друштва уједињене омладине“, као и уређивање „Малих новина“, после чега је Нушић започео своју дипломатску каријеру. У овом делу Нушићеве стваралачке и политичке биографије најзначајнија је његова служба у Приштини, на основу које је настала чувена књига Косово. За актуелни тренутак је битно нагласити да је Нушић био сведок небројених страдања Срба на Косову и Метохији и да је својим радом утро пут ангажману Милана Ракића у Приштини, који је у припреми ослободилачких ратова 1912‒1913 године био кључан.

После дипломатске каријере, Нушић се, како се види из приповедања Рашка В. Јовановића, вратио позоришној, где је паралелно бележио како успехе, тако и финансијске, неуспехе. Аутор монографије скреће пажњу да је Нушић био на челу Народног позоришта у Београду, Српског народног позоришта у Новом Саду, те један од оснивача театара у Скопљу и Сарајеву, што, само по себи, говори о Нушићу као значајном националном раднику.

Битно је запазити да, иако се не суздржава да повремено даје оцене о Нушићевом карактеру, нарочито у вези са његовим финансијским проблемима, Јовановић не покушава да од аутора „Мистер долара“ направи слику боема, што показује тежњу за објективношћу. Ова објективност наглашена је пробраним навођењем негативних критика о Нушићевим драмама, а које су умногоме одредиле пријем његовог дела у стручним круговима.

После биографско-приповедног дела монографије, Рашко Јовановић је дао кратка, сажета и прецизна тумачења свих Нушићевих драмских текстова, тематски их поделивши на „Комедије“, „Грађанске драме“, „Родољубиво-историјски драмски циклус“ и „Сценске бајке“. Свако од обрађених дела је анализирано са становишта драмске технике, тематике, а споменута је и историја извођења текста, чиме се добија увид и у историју српског театра.

Све ове одлике чине Јовановићеву књигу незаобилазном за будућа проучавања Нушевог живота и дела. Њена вредност је и у томе што су на једном месту сабрани сви значајни подаци за разумевање и вредновање Нушићевог рада на националном пољу, било као дипломате, било као позоришног радника.

[/restrictedarea]

Домети

Осветљавање недовољно валоризованих видова стваралаштва појединих писаца, што је свакако случај са књигом Изложбе Растка Петровића, има значаја и за целокупну српску културу. Пораст броја аутора које сматрамо класицима (један од знакова таквог статуса је прештампавање њихових дела) доприноси проширивању колективног идентитета, који деле сви они што стварају и мисле на језику Растка Петровића.
У том контексту треба сагледати и важност књиге Рашка В. Јовановића Бранислав Ђ. Нушић, Живот и дело, али и зборника Милош Црњански: Поезија и коментари. Обе књиге, иако се тичу писаца за које нам се чини да су потпуно познати, готово потпали под власт критичких судова што се лењо умножавају (у ширем јавном пољу) омогућавају да утицај и одјек Милоша Црњанског и Бранислава Нушића буде и даље жив и плодотворан, јер могућност да таквог утицаја нема биће први знак да српска култура одумире.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *