Почетна / БРОЈ 379 / О Госпођи Олги на девет белих облака

О Госпођи Олги на девет белих облака

Поводом Сабраних дела Радована Белог Марковића

Пише Милан Р. Симић
Једном и засвагда – штоно кажу, ђаво да носи све Оне који ишчекују да се Р. Б. Марковић о своју тешку и Велику причу „саплете“! Нека их: таквима остаје „књижевни лакат“…

Целина поетичке сложености опуса Радована Белог Марковића састоји се из тринаест самосталних наративних јединица. Како читамо књигу за књигом, наше разумевање све је дубље и потпуније, стварање свеслике о тужној лепоти живљења и о ономе што је непролазно – а то јесте приповедачева тешка реч – све је интензивније. Да урамимо пишчеву уморну слику света, још да њоме препокријемо сопствене уморне слике битисања, при томе да не останемо само меланхолични, то нам писац жели. И да вазда имамо на уму како права књижевност ваистину јесте тужна лепота живљења непролазна. То значи да одужити се Марковићевим књигама за беле читалачке руке можемо само ако их изнова читамо, причамо о њима, препричавамо их и препоручујемо најпре оним нехајним духовима читалачким који до сада нису имали задовољство да проникну у понуђене тајне нашег писца особеног прозног израза. Овом приликом чинимо то малим освртима на два Марковићева романа, Госпођа Олга и Девет белих облака.

ВЕЛИКА ПРИЧА О ЛЕТАРГИЈИ

Најпре да кажемо: није Радован Бели Марковић дужан да „оре плитко како би обрадио што већу површину“! Зато, једном и засвагда – штоно кажу, ђаво да носи све Оне који ишчекују да се Р. Б. Марковић о своју тешку и Велику причу „саплете“! Нека их: таквима остаје „књижевни лакат“; а роман Госпођа Олга прави-правцати је поклон за читаоце од пуног поверења! Баш тако, роман Госпођа Олга још једно је Марковићево сведочанство и истинско откривање најдубљег света. Уз беспрекоран стил и препознатљив језик приповедања, уз „до у грам“ дозирану фантастику, тек онолико да бисмо се ми упитали: ко је стварнији – живи или утваре? Еда, уз дозирану фантастику… И, богме, ево романа који јесте свемудрост несебичног власника богатства духа! Приде, и комплетиран увид на који начин Р. Б. Марковић успоставља однос између стварности и „најдаљих умних тачака“ сопствене имагинације! Велика је ово прича о летаргији, учмалости, али и о достојанству као темељу самопоштовања, и о авантури једне душе. Зар само једне душе? Приповеда се овде не о једној, већ о силним грешним и „изгубљеним“ Белим душама! Белим и грешним душама, да. У Црном свету, да црњег и нема! У Црном свету, у којем се и сами Анђели рађају меланхолични! То су наши Меланхолични анђели, ваљда! А коначан збир свих белих-душа, мање -више грешних, јесте /То/ поцрнело сазвежђе уопштеног људског бића у многочланом Свету. Видљивом и невидљивом Свету, оностраном и овостраном Свету! Добро, де! Ипак је, у роману, доминантна прича о Једној души! Реч је о души госпође Косаре Олге Аронијан, удовице ваљевског трговца јерменског порекла, необичној жени „која у свом жутом салону окупља пробирљив свет из варошице“. Госпођа Олга, мора се то нагласити, о многим стварима знала је све што треба. За не-дај-боже (међу нама) знала је госпођа Олга и о оним многим стварима што као да ником и нису потребне! Прави јадац, тек онако. Хоћу рећи, знала је Олга „све тајне овога света“! Е, сад, лутање њене душе после смрти, и то да плови на Девет белих облака, ех… Узгред, све се дешава у простору за који знамо-да-не-знамо докле се простире. И у времену које је „живо“ тек онолико колико да смо и сами живи!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *