„Њет“ поништава западну победу у Хладном рату ?

Руски вето у Савету безбедности и отрежњење света од неолибералне догме

Пише Никола Мартић
Због чега разлика у полазиштима руског вета и резолуције о Сребреници крије одговор на питање да ли слике линча премијера Вучића долазе из демократизоване БиХ или из европског огранка ИСИС на Балкану

Паника је реч која најпотпуније одсликава понашање неолибералних заједница Запада. Руски вето у Савету безбедности Уједињених нација на британску резолуцију о Сребреници, у којој се геноцидност намеће Србима а онда ова негативна представа шири на све који са Србима имају било какве везе, симболички руши истину постмодерног света, па и сам тај свет.

После овог руског вета, данашњи Савет безбедности УН више није онај Савет безбедности из последње деценије прошлог века. Уз Кину, која се држала по страни, уздржавајући се од гласања о свим питањима што се ње не тичу директно, Савет безбедности деведесетих је, све до овог вета, био само једна од варијанти институција у служби доминације неолибералног дискурса, уз Г 8 или Г 20. Свет је, уз такве институције, био глобално светско друштво грађана ослобођених стега својих (моралних) заједница а Савет безбедности УН био је претворен у само један од инструмената осигуравања такве ситуације. То је онај период када је, како је писао др Данило Ж. Марковић, термином „глобализација“ замењен израз „међународни“. Та замена није била само семантичке природе, она је била суштинске природе. Термин „међународни“ означавао је однос између суверених држава, док термин „глобализација“ полази од човека као члана јединствене светске заједнице и односи се на уједињење човечанства у једно светско друштво.

САД и систем вредности

У тој ситуацији је једина суперсила, победница Хладног рата – САД, могла без последица напросто да заобиђе Савет безбедности УН, уколико процени да би то тело могло да буде сметња у њеном настојању да међународно право замени сопственим системом вредности у духу свог неолибералног идеолошког доскурса и са њим спрегнуте истине.

Пример за то је и НАТО агресија на Србију и СРЈ 1999. године без одлуке Савета безбедности УН. Агресија је извршена без одлуке Савета безбедности УН и у име западних вредности, о чему сведочи и тадашњи високопозиционирани амерички функционер Строб Талбот. Он је посведочио да је бомбардовање Србије 1999. године уследило зато што она није предузела социјалне и економске реформе „као последњи ћошак Европе који није себе подредио субординацији од Америке подржаваним неолибералним програмима“. Приче о српском насиљу над косметским Албанцима су биле корисна лаж која је крила истину о агресији.

[restrictedarea]

Руски вето поводом Сребренице говори да су стидљиви процеси враћања човечанства и светског друштва у заједницу народа, активирани после доласка Путина на власт у Русији, данас дефинитивно прерасли у снажну матицу. Трендови претварања света у неолиберално светско друштво грађана, који су деловали незаустављиво после рушења Берлинског зида, сада су, објављено је и руским ветом, угрожени трендовима враћања света принципима односа међу народима. Постмодерни свет (и његове истине) створен  после тријумфа неолиберализма у Хладном рату и рушења Берлинског зида, наиме, враћа се у односе изборене у Другом светском рату, а неолиберално светско друштво у међународну заједницу.

Сада је све јасније да је постмодерни свет, заправо, био свет који је послужио великој пљачки планете. Једно недавно објављено истраживање о глобалном благостању, које је обавила Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) показало је да је од почетка неолибералне глобализације 80-их година прошлог века (свет је посматран као једно друштво) неједнакост међу људима достигла размере из давне 1820. године. Упозоравајуће је, притом, да је ОЕЦД ово истраживање завршио још 2000. године (од онда су сређивани и анализирани резултати) и да се до данас стање само погоршавало. То даје основа за закључак да је стање данас, 15 година после завршеног истраживања, знатно горе. Ниво разлика данас више није на нивоу из 1820. него, сасвим сигурно, на нивоу уочи крвавих сукоба из времена Француске револуције.

Оквир темељне пљачке планете и људи

Планета је темељно опљачкана од  једног процента „добитника транзиције“ због чега се свет поново налази у ситуацији у којој су некада голоруки људи кидисали на Бастиљу. Незадовољство је огромно и оних један одсто светских „добитника“, у својим позлаћеним Бастиљама, све теже успева да бес „губитника“ каналише неолибералним идеолошким мантрама, сугеришући им да су њихови проблеми – диктатура (Милошевић, Садам, Гадафи, Путин…) традиција, морал и друге предрасуде, те да ће неолиберална слобода донети решење њихових проблема. Ова решења видимо у Либији, Сирији, Украјини, Тунису… па и у Грчкој, али пре свега у Србији.

Русија је на своју несрећу 1990. поверовала у неолибералну мантру и током деведесетих је свим силама настојала да се уклопи у неолиберално светско друштво. Тако је дошла и у невероватну ситуацију коју симболизује једна преписка из деведесетих година прошлог века. У јавност је ту преписку изнела Јелена Гускова. Она  је, коментаришући Јељцинову либералну руску дипломатију из тог времена и понашање његовог министра спољних послова Козирјева, обзнанила несхватљив одговор Козирјева бившем председнику САД, Ричарду Никсону. На питање бившег првог човека Америке о интересима Русије, Козирјев је одговорио да се „један од проблема Совјетског Савеза састојао у томе што смо се ми некако сувише заклињали у националне интересе. А сада ми више мислимо о општељудским вредностима. Али, ако Ви имате некакве идеје и ако Ви можете да ми сугеришете како да одредимо наше националне интересе,  ја ћу Вам бити веома захвалан“.

Гускова пише да је оваквим поступком Козирјева и Никсон био зачуђен, а амерички политиколог Сајнс, који је присуствовао разговору,  приметио је: „Руски министар је човек који се благонаклоно односи према Сједињеним Државама, али нисам сигуран колико он схвата карактер и интересе оне државе коју представља“, сведочила је Гускова.

Промену оваквог односа Русије према сопственом друштву и његовим интересима први је најавио Владимир Путин при самом крају агресије НАТО на Србију и СРЈ 1999. године. „Политика“ је тих дана на својој првој страни објавила Путинов став, изнет на седници Савета безбедности Русије поводом оргијања НАТО, да се Русија „неће задовољити улогом техничког курира јер на Балкану има своје позиције и сопствене интересе“.

 

Идеолошке основе пада Јељцина и доласка Путина

Овим је најављено враћање Русије самој себи и наговештена њена нова идеолошка позиција. Драматично разликовање става Козирјева у преписци са Никсоном и става Путина поводом агресије НАТО на Србију и СРЈ довело је до пада Јељцина 2000. године и изласка Путина на руску и светску сцену са позицијом која оспорава неолибералну западну ортодоксију и истину.

Битно је, такође, што је Путин истом приликом рекао и да се проблем поводом ситуације која је створена око Југославије састоји „не само у томе што се на Балкану догађа трегедија него и у томе што је на делу једностран покушај да се сломи светски поредак оформљен после Другог светског рата и фиксиран документима УН“. Другим речима, свет је суочен са претњом да резултат сукоба у Хладном рату поништи варијанту мира плаћену милионима жртава у Другом светском рату.

НАТО агресија на Србију и СРЈ и велика неолиберална пљачка руских ресурса биле су, међутим, само један од могућих окидача оваквих кретања. Промену става Русије, која је довела до драматичног потреса на светском плану, није, наиме, произвела само пљачка светских ресурса што је огромну већину светског становништва одвела испод нивоа достојанствене егзистенције. Ту промену и следујуће планетарне потресе произвела је и идеолошка пљачка саме људскости, током које је савремени човек, релативизовањем друштва и редуковањем традиције и морала као друштвених обележја, сведен на универзално и профитабилно, са идентитетом базираним искључиво на те две особености. Тако се човек нашао на нивоу преддруштвеног бића. Оно је, будући да живи по неодарвинистичким правилима и његово постојање има смисла само у потрошњи, заправо све више било јединка без идентитета а све мање људска индивидуа.

Реч је, заправо, о бруталној пљачки људскости у име доминације неолибералног принципа слободе и личног интереса, због чега није никакво чудо да се данас и свет и Европа суочавају са експлозијом идеологије заједнице а однедавно на европском југу (Грчка…) и са идеологијама једнакости. Свет се из посткултурног периода враћа у постмодерну, коју карактерише огорчени и непомирљиви сукоб идеологија либерализма, конзервативизма и егалитаризма.

Одговор Русије

Враћање Русије идеологији заједнице и руском националном интересу унутар тог тренда представљало је на светском плану реафирмацију традиционалног концепта међународних односа који се не мири са идеолошким концептом неолибералне глобализације. Све је то јачало захтеве за враћање међународног права у простор одакле су га истиснуле неолибералне вредности.

Запад је хитро реаговао покретањем расправе о потреби реформе Уједињених нација и реконструкције Савета безбедности УН. Суштина тог става је укидање права вета у име „демократизације“ светске организације а иза свега се крије покушај прилагођавања њеног институционалног устројства посткултурном моделу као резултату исхода Хладног рата. Немачка канцеларка Ангела Меркел је у томе најдиректнија. Она је затражила „хитну реформу“ Савета безбедности како би се ово тело прилагодило новонасталом поретку „хладног рата“. Са друге стране је руски став који инсистира на задржавању светске организације у оквирима створеним после Другог светског рата.

Осим тога, нико се не изјашњава против реформи УН, али о њиховом карактеру траје сукоб носилаца идеја неолибералне глобализације и заговорника идеја међународне заједнице. Резултат свега је да већина земаља сматра да треба проширити Савет безбедности УН али, истовремено, трају неслагања око списка земаља које би постале сталне чланице овог тела. Индија, Бразил, Јужна Африка и Немачка желе ово чланство а кандидатуру истиче и Јапан. При томе, Индија, Бразил и Јужна Африка сматрају да морају да имају барем једног представника у СБ УН.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је рекао да нема ништа против уласка Немачке у СБ УН, али је италијански министар Фратини тражио реформу базирану на регионалном приступу, имајући у виду да у ово тело мора да уђе Европа.

Велику узнемиреност Запада је у међувремену изазвао и руски вето поводом Сирије. С тим у вези је француска влада затражила да се ограничи моћ вета а тај предлог је похвалио британски амбасадор у УН. Као члан овог клуба, огласио се и тадашњи председник Генералне скупштине УН Насир Абдулазис ал Насер из Катара. Он је тврдио да је употреба вета „претња светском миру“. Када је лансирана „демократизација“ Украјине, други члан западног клуба, председник неолиберализоване Пољске, чланице ЕУ и НАТО, Бронислав Коморовски, такође је напао право вета, бесан због способности Владимира Путина да спречи „акције“ УН у Украјини.

Одговор Москве је резолутан. Тако, Сергеј Лавров изјављује: „Приликом спровођења било какве реформе, Савета безбедности или неког другог органа, мора да се поштује одредба Повеље која се тиче неприкосновености резултата Другог светског рата.“ То је сасвим у духу речи Владимира Путина прошлог 9. маја на Црвеном тргу. На импресивној Паради руске армије он је поручио да се не слаже са рушењем система вредности положених у „фундамент послератног устројства света, када је створена Организација уједињених нација и формиран систем савременог међународног права“.

Ко се боји суда за ратне злочине на КиМ?

Наравно да је реч о сукобу у сфери вредности, како је уочио Путин. Истина је једна од тих вредности. Истина неолибералне идеологије, засноване на принципу слободе, не мора да буде и није исто што и истина конзервативне идеологије, засноване на принципу заједнице. Уосталом, за једне је истина да је слобода кључни принцип живота људи а за друге је истина да је приоритет живот у заједници. Из тога произлазе и друге истине (идеологије се баш и не обазиру на чињенице). То је основа и данашњег непоразума Запада и Русије.

Овакав судар истина је за Запад веома опасан јер би могао да покаже да је целокупан неолиберални идеолошки наратив последњих деценија био лаж у интересу пљачкања планете и да се БиХ није демократизовала а да лаж о демократизацији само крије истину да је и та држава у реду западних „државотворних“ пројеката какав је ИСИС. Уосталом, гледајући снимке линча српског премијера у Сребреници, неко неупућен би могао да помисли да гледа снимке из Алепа, Багдада,Триполија…

У међувремену, страх од раста ауторитета нереформисаних Уједињених нација расте и то се види и по узнемирености око оснивања Суда за ратне злочине на Косову. Приштини са Запада прете да ако не оснује тај суд, основаће га УН. А то би могло да буде опасно и за западну истину о Космету. Суд који би основале овакве нереформисане Уједињене нације могао би да покаже да је западна „истина“ о Косову била само још једна посткултурна лаж у низу и да би због тога на сигурном губитку били и Запад и ОВК на власти у Приштини. Зато, гласај Приштино.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Price za malu decu.Rusi ovo sve rade radi Krima.Srbija je oduvek za njih idruge bila kao malecna zemlja za potkusurivanje.U Istoriji Rusi nisu mnogo pomogli Srbima I Srbiji.Kardjordje je ostavljen na cedilu pa je zato Milos Obrenovic prisao Austro-ugarskoj.Rusi su izmisli San Stefansku Bugarsku I na kraju I doneli nam (Sovjeti) komunizam u Srbiju.Nisu nista uradili kada nas je NATO bombardovao I kada su nam oduzeli Kosovo…Use I u svoje kljuse tesko ce biti kod nas dok nas vode deca komunista I slicnih izroda. Tesko nam se pise!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *