Почетна / Друштво / Њет које је шокирало Лондон

Њет које је шокирало Лондон

Пише Филип Родић
Пре око месец дана, када је Лондон први пут званично изашао са својим предлогом резолуције о Сребреници, као главни циљ нaведенo je да се нe допринесе „суштинском помирењу“. На крају своје епопеје, овај предлог резолуције учинио је сасвим супротно – не само да није допринео помирењу него је „свађу“ пренео са регионалног на глобални ниво. Крст на британски нацрт ставила је Москва употребом вета, али врло је вероватно да сукоб који је започет у Савету безбедности није окончан, него ће се наставити на другим пољима

Атмосфера у седишту Уједињених нација у уторак и среду, 7. и 8. јула, уочи седнице Савета безбедности на којој је требало да се гласа о британском нацрту резолуције о Сребреници, била је узаврела. Ретке су ситуације када се напетости у највишем светском телу подижу до нивоа који се може упоредити са узбудљивим трилером чији је исход потпуно неизвестан до самог краја. Још су ређе ситуације када до таквих напетости долази не због неке актуелне кризе од глобалног значаја, попут питања Сирије и америчке жудње да војно интервенише у овој земљи, него због догађаја од пре 20 година. Оваква жестина у залагању за прогуравање резолуције упркос свим апелима, упозорењима и очигледним потешкоћама са којима се Лондон суочавао указује да би могли постојати и неки други, прикривени разлози за то, осим часне жеље да се допринесе помирењу у региону где је првобитно учињено све да би се сукоб распламсао.

Вето као последње средство У првом плану ове вишенедељне игранке око британске резолуције налазе се две врло битне ствари. Прва је свакако начин на који се она окончала – руским ветом. Треба истаћи да употреба вета у Савету безбедности није ствар којој иједна од пет држава што на њега имају право, ма колико моћна она била, олако прибегава него га користи као последњи излаз, последње оружје против неке врло опасне одлуке. Довољно је указати на податак да је Русија у последњих пет година за ветом посегла свега пет пута, од чега је четири пута то учинила поводом Сирије и то у партнерству с Кином и једном сама, због Украјине. У питању су, дакле, увек била питања од суштинског значаја за руске интересе и проблеми од првокласног значаја у светском геополитичком надметању, у шта се пука осуда неког злочина никако не би могла сврстати. Чињеница да је Русија, ипак, у овом случају употребила вето, тиме изазвала гнев западних сила и њихових сателита, говори управо да се иза ове резолуције крило нешто веће од онога што на први поглед наговештава. Такође, Русија се овим потезом поставила у незгодан положај мете па ју је на светској сцени могуће критиковати као некога ко „не препознаје геноцид“, ко није спреман да такав злочин недвосмислено осуди и ко је, у суштини, на „тамној страни“. Ово потврђује моментална реакција кључних светских фактора и пропагандиста западних „хуманитараца“ и „филантропа“. Велика Британија оценила је да је вето „шокантан“ и да „овај потез Русије каља сећање на све оне који су убијени у геноциду“, а САД да је руски вето „нова мрља на репутацији Савета безбедности“ и да је тиме „спречено да се укаже на злочин, злочин геноцида“, а „порицање геноцида је препрека за помирење“. У том еху јавила се и организација „Амнести интернешенел“ која је промптно оценила да руски вето представља „увреду за породице жртава“. Шта је то, онда, што је, осим принципијелности, Русију натерало на овако драстичан потез?

[restrictedarea]

По садржају резолуције и ономе што ју је пратило, могло би се закључити да је Британија имала неколико мотива и да је њоме желела да једним ударцем убије неколико мува. Прва и свакако најочигледнија намера била је да се зацементира став да је покољ који се догодио у Сребреници био геноцид, да иза њега стоји искључиво српска страна, да су Срби искључиви кривци за све недаће у региону током деведесетих година и да је Запад имао само „најбоље намере“. Поред овога, усвајањем ове резолуције постављали су се темељи и за два дугорочнија британска, односно западна циља – укидање Републике Српске и увођење на мала врата оправдања за све будуће хуманитарне интервенције које би под плаштом спречавања неког новог геноцида аутоматски добиле благослов УН.

Русија ово себи никако не сме да дозволи из више разлога. Прво, данашња Русија има много више самопоуздања и у односу на пре свега неколико година, а камоли у односу на деведесете, када је последњи пут ставила вето на једну резолуцију што се односила на простор бивше Југославије, и овим гестом, поред осталог, жели да покаже да намерава да задржи и ојача свој утицај и присуство у овом делу света. Друга ствар је што је свесна да би евентуалним успостављањем механизма за паушално и тенденциозно процењивање да би негде могао да се догоди геноцид, што би морало да изазове хитну реакцију „слободног света“, била угрожена и она сама и њени геополитички и национални интереси. Неколико тачака британске резолуције отвара врата за ову могућност, али највише тачка 14, где се наводи да „озбиљна кршења или злоупотребе међународних људских права или озбиљна кршења међународног хуманитарног права, укључујући и сексуално и полно насиље, могу бити рана назнака геноцида“ и поздрављају се „напори УН да се побољша колективни одговор на будуће опасности од кршења и злоупотреба међународних људских права и међународног хуманитарног права“.

Изолованост Британије Следећа важна ствар у вези са резолуцијом јесте што је Велика Британија као предлагач била потпуно усамљена, иако је на седници Савета безбедности на којој је Русија ставила вето на резолуцију, за њу, поред Британије, гласало девет чланица највишег светског тела (САД, Француска, Шпанија, Литванија, Нови Зеланд, Чиле, Малезија, Јордан и Чад). Наиме, крајње је неуобичајено да нацрт резолуције Савету безбедности предложи само једна држава и да је ниједна друга у томе не подржи. На пример, претходни нацрт резолуције који није прихваћен у Савету безбедности (резолуција о Сирији на коју су 22. маја 2014. вето ставиле Русија и Кина) подржало је и предложило 67 земаља (укључујући и Србију) а у последњих десет година само је у једном случају једна земља сама изнела нацрт резолуције и то је био Катар, чији је предлог 13. јула 2006. ветом блокирао Вашингтон. Својим потписом, дакле, ову резолуцију нису хтели да подрже ни најближи британски савезници попут САД или Француске и, упркос томе што су гласали за предлог Лондона, свог партнера су оставили на цедилу не солидаришући се до краја с њим. Са друге стране, истина је да је против резолуције гласала само Русија, али је понашање других партнера у Савету безбедности јасно показало шта мисле о овом питању. Пре свих, ту је Кина која је на гласању била уздржана, али је снажно инсистирала да британски предлог буде промењен и да не буде изнет на гласање док се не преобликује до те мере да је прихватљив свима. Поред Кине, својом уздржаношћу неслагање са британским предлогом показале су и Нигерија, Ангола и Венецуела. Важно је напоменути и да је „уздржаност“ најчешћи начин изражавања неслагања с једним документом, посебно када се унапред зна да ће нека од држава уложити вето. Тиме се, прво, „чува образ“, јер се не гласа за спорни документ, али се истовремено ни „не гура прст у око“ подносиоцу нацрта резолуције, а то је, најчешће, нека велика сила. Да је ово у питању, индиректно је потврдио и амбасадор Венецуеле у УН Рафаел Рамирез, који је после гласања рекао да се његова земља уздржала од гласања сматрајући да текст резолуције није био избалансиран и да се кривица приписује само једној страни.

Желе ли Британци да оперу савест? Фанатичност залагања званичног Лондона за овако оштру резолуцију УН о Сребреници којом се кривица за наводни геноцид пребацује само на српску страну намеће питање и да ли су њени аутори овим гестом желели да скрену пажњу са себе и евентуалне сопствене одговорности за овај зличин, за шта су у последње време почели да испливавају озбиљни докази на Западу. Поред докумената Стејт департмента, Савета за националну безбедност и Беле куће о рату у бившој Југославији с којих је прошле године скинута ознака тајности (о њима је „Печат“ детаљно писао) где се наводе бројне, врло неповољне чињенице по САД и њихове савезнике, сада се појавила и књига „Афера Сребреница: Крв и реалполитика“ бивше портпаролке Хашког тужилаштва Флоранс Артман. На основу докумената које је прикупљала током петнаестогодишњег рада и на основу новообјављених докумената, она наводи да су „Британија и САД шест недеља пре покоља знале да ће енклава пасти, али да су одлучиле да је жртвују“. Како наводи Артманова, у тексту под насловом „Како су Британија и САД одлучиле да препусте Сребреницу својој судбини“ који преноси „Гардијан“, Ратко Младић је 2. јуна наредио „уништавање муслиманских снага у енклавама“, а тадашњи министар одбране Холандије Јорис Ворхуве инсистирао је на томе да су западни лидери знали за ову наредбу, али да су то прећутали њему и његовим војницима. „Обавештајне службе најмање две од пет сталних чланица Савета безбедности УН знале су већ почетком јуна 1995, месец и по дана пре напада, да Срби намеравају да освоје три источне енклаве – Сребреницу, Горажде и Жепу. Те две велике земље имале су предзнање о српским војним плановима и нису их поделиле са Холандијом“, навео је он. Према Артмановој, касније је установљено да се ради о САД и Великој Британији. У другом тексту, такође на основу књиге Флоранс Артман, „Гардијан“ пише да је „пад Сребренице у Босни пре 20 година, после чега је уследио најгори покољ у Европи од Трећег рајха, био кључни елемент стратегије коју су следиле три кључне западне силе – Британија, САД и Француска – и није био шокантан и ненајављен догађај, као што се дуго тврдило“. Доиста, од самог трагичног догађаја 1995. постојале су бројне индиције о умешаности разних западних обавештајних служби, пре свега француске, у овај покољ. Временом, ове индиције су се само умножиле, па се поставља питање да ли је британска резолуција, поред осталог, била и покушај „кризног пи-ара“ и превентивног удара за случај да се открије још неки „незгодни детаљ“ по Лондон.

[/restrictedarea]

Европска резолуција

Ситуација из УН и Савета безбедности не може се, међутим, никако поновити у Европском парламенту, где су представници водећих политичких група у среду, паралелно са дешавањима у Њујорку, усагласили нацрт резолуције о Сребреници, који би требало да буде изгласан у четвртак (када овај број „Печата“ већ буде у штампи) на пленарној седници у Стразбуру. Резолуција ЕП о Сребреници (трећа по реду коју Европски парламент усваја) уведена је у дневни ред пошто је предлог хрватског посланика Ивана Јаковчића да се она донесе раније овог месеца био најпре одбачен, а затим прихваћен у ванредној процедури. Нацртом резолуције, који су заједнички поднели представници пет највећих посланичких група ‒ народњаци, социјалисти, либерали, зелени, конзервативци, оштро се осуђује злочин у Сребреници, а он се у складу са пресудама Хашког трибунала и Међународног суда правде означава као геноцид. Слично као и у британској резолуцији, која је доживела крах у УН, и у европској се осуђује „негирање геноцида“, али блаже. „Одбацујемо свако негирање, релативизацију или погрешно тумачење геноцида“, наводи се у европској резолуцији. Европски парламентарци као одговорне за „масовно погубљење више од 8 000 муслиманских мушкараца и дечака из Сребренице“ наводе „снаге босанских Срба под командом генерала Ратка Младића, уз учешће паравојних и нерегуларних јединица“ и истичу да се ради о „највећем ратном злочину на простору Европе након Другог светског рата“. У усаглашеном тексту се подсећа да се око 1 200 Сребреничана још води као нестало, као и да је на хиљаде жена и деце депортовано, а многе жене су и силоване. Истиче се и суодговорност Уједињених нација, које нису испуниле мандат да заштите становнике „заштићених зона“. Своје, засебне нацрте резолуције о Сребреници поднеле су и посланичке групе „Европа слобода и директне демократије“ (евроскептици) и Конфедерална група уједињене европске левице – Нордијска зелена левица.

Један коментар

  1. Ову, резолуцију су донели они који су изазвали рат, разбили једну дивну земљу,посвађали народе балкана, и активно учествовали
    као једна страна у том сукобу. Сами то потврђују јер “ одбацујемо
    свако негирање, или погрешно тумачење геноцуда“ је крунски доказ да
    су свесно донели веома неправедну одлуку, и тиме оправдавају и перу
    властито учешће у злочину, учињеном према Српском народу и осталим народима Балкана. Још је већа жалост што је то све учињено на предлог посланика народа чији злочини из првог и другог светског рата, превазилази сва зверства што их људски род може замислити.
    Самим тим и тај ЕУ парламенат сврстава се у покровитеља таквих дела. Жао ми је стварно невиних жртава на обим странама и то треба
    осудити. Питање: Зашто парламент ЕУ не призна и Српске жрте?—-милан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *