Почетна / Култура / Неостварени потенцијал потраге за идентитетом

Неостварени потенцијал потраге за идентитетом

Нове књиге о српском средњем веку

Пише Никола Маринковић
Коинциденција да се, једна за другом, појаве књиге о Стефану Немањи, Стефану Првовенчаном, Стефану Дечанском, Марку Краљевићу и деспоту Стефану Лазаревићу показује, иако је реч о делима различитих приповедачких регистара (историографског и фикцијског) недвосмислен пораст интересовања за српски средњи век

По страни од главних токова српске књижевности и публицистике, у последњих годину-две дана појавило се низ интересантних књига о српском средњем веку. Овај податак сам по себи је знаковит ако се узме у обзир да тематско кретање које ове књиге исцртавају није у линији са прокламованим теоријским и идеолошким назорима епохе, већ упркос њима показује да је доба Немањића, Хребељановића и Бранковића и даље примамљиво како ауторима тако и читаоцима.

Прошлост није „само текст”

Историјско-публицистичка књига Луке Мичете „Стефан Немања: повест Срба од досељавања на Балкан до државе жупана Стефана Немање“ (Лагуна 2014) на чијим корицама се налази и занимљив слоган (не можемо га назвати поднасловом јер се нигде у књизи не појављује) – „Рађање европске Србије“, допринос је овог писца и публицисте јубилеју деветстогодишњице рођења првог значајног српског владара. Аутор се прихватио незахвалног посла да систематизује разасуте податке о оснивачу српске светородне династије и да их изложи у хронолошком току, уз озбиљан увод који објашњава прилике у Европи и на Балкану уочи и по насељавању Словена на ове просторе.

[restrictedarea]

Овако конципирана књига показује да Мичета не подлеже постмодерним историографским тенденцијима деконструктивизма, већ и даље има поверења у приповедање и не покушава да релативизује његове домете тезом да је „прошлост само текст“ и „конструкција“, без обзира на то колико та теза имала истине у себи. Консеквентно, отвара се питање да ли синтеза о Немањином добу уопште постоји, те да ли у времену опште релативизације историјског знања можда више ничег и нема што већ није „деконструисано“?

Фактографску поузданост приповедања Мичета изграђује честим навођењем поуздане и потврђене литературе, али не науштрб занимљивости. У том смислу, књига „Стефан Немања“ доноси прегршт података о српским владарима пре Немање, првим таласима покрштавања, опречне теорије о пореклу Немањића, као и запажања о духовној ситуацији Срба на размеђи православља и католичанства. Битно је нагласити да, иако Мичета у потрази за најстаријим поменом Словена у историји стиже и до Птоломеја, ипак не посеже за аргументима неоромантичара и ни у једном тренутку не покушава да уђе у расправе о (евентуалној) аутохтоности Словена на Балкану. На тај начин показује да аутор није намеравао да на било који начин радикализује наше поимање историје, већ да оно што се налази расуто сабере на једно место. Такође, било деконструктивистички било неромантичарски приступ теми онемогућио би да се, у контрасту са тамом претходних векова, истакне заиста епохални значај Стефана Немање и Светога Саве.

Овај приступ карактерише и његове наредне књиге, „Стефан Првовенчани: биографија првог српског краља или зашто Срби нису католици“ (Лагуна 2015) и „Стефан Дечански: биографија најнесрећнијег српског краља“ (Лагуна 2014). Показује се, стога, да је у питању један смео, готово утопијски покушај да се узастопним публицистичко-историографским остварењима да синтеза српског средњег века, и то баш у тренутку када је било какво бављење националном историјом у најмању руку проглашено за превазиђено.

У славу витештва

Значајнији историографски домет има сјајна књига младог археолога и стручњака за средњовековно оружје, Марка Алексића (широј јавности познатијег као колумнисте „Политкиног Забавника“) о истоименом хероју Јужних Словена – „Марко Краљевић: човек који је постао легенда“ (Лагуна 2015). У питању је прва свеобухватна биографија Марка Краљевића, са помало превратничким циљем Маркове ревалоризације. Наиме, Алексић, на основу темељно проучених историјских извора, жели да оспори окошталу тезу о Марковом вазалству, дајући врло уверљиве аргументе. Наиме, како је Алексић истакао у књизи и у низу интервјуа које је дао поводом њеног изласка, син Вукашина Мрњавчевића није постао вазал одмах по ступању на престо већ тек када више није имао избора. Ова, наизглед неважна разлика, показује да Марко Краљевић није само личност из читанки и буквара, у шта се његов лик у последња два века ефективно претворио, већ врло слојевита историјска фигура која у себи спаја владара, витеза, политичара и епског јунака наследника многих претхришћанских мотива. Управо због ове слојевитости, књига Марка Алексића обилује подацима о феномену витештва. Као стручњак за средњовековно оружје, аутор се потрудио да читаоцима предочи сјај витештва, без потребе за романтизовањем саме теме, што за последицу има и потпунији увид у прилике у Србији Хребељановића и Бранковића и њеној позицији у Европи где је православни Исток привремено губио на значају.

Неоспорно, и ова књига, попут Мичетине, поседује синтезијски потенцијал. Њен научно популарни стил чини је доступном ширем (и млађем) читалачком кругу што није небитно. Јер, ако фолклористика убедљиво показује да Марко Краљевић јесте заједнички јунак Јужних Словена, ипак је битно да се и на српском језику чешће објављују радови о њему, како у будућности не би престао да буде и српски.

После овог низа (можда у овој хронологији тема и објављених дела нема случајности) међусобно надопуњавајућих књига логично је очекивати остварење о добу деспота Стефана Лазаревића, и управо ту се појављује роман Драгорада Драгичевића „Инок и деспот“ (Евро-Ђунти 2014). И даље живом техником пронађеног рукописа, приповедач нас уводи у свет деспотовине Србије, пратећи судбину надарених хиландарских преписивача и илустратора Доситеја, Радослава, Јоасафа и Јована (аутора „пронађеног рукописа“) када на Деспотов позив одлазе у Србију да учествују у његовом великом подухвату ширења књига и просвећивања. Стигавши у Београд на двор, преписивачи Јоасаф и Јован бивају увучени у верско-политичке интриге, јер је Јован од Деспота добио тајни задатак да преведе поезију чувене античке песникиње Сапфо.

…И примесе трилера

Позиционирање проскрибоване литературе у средиште историјског романа о средњем веку није нови поступак, и обавезно отвара питање колико аутор „Инока и деспота“ дугује „Имену руже“ Умберта Ека, поготово ако се узме у обзир да се и у Драгичевићевом роману могу пронаћи одређене примесе жанровске књижевности, на првом месту трилера и авантуристичког романа. Паралелно са овим приповедним током, кроз читав роман теку расправе о теолошком смислу и оправдању љубави (а које корене у егзегези „Пјесме над пјесмама“) што за циљ има продубљивање субверзивности заплета и обликовање лика Деспота Стефана као слободоумног, готово ренесансног човека, трагично постављеног у доба ненаклоњено уметности.

Корен перспективе у којој приповедач обликује Деспотов лик је још увек популарно (иако неутемељено) тумачење „Слова љубве“ као неоствареног весника Ренесансе у српској књижевности. Деспотово интересовање за Сапфину поезију логична је последица овог интерпретативног обрасца, чиме читава субверзивна потка романа постаје, између осталог, још један покушај да се значај и имагинолошки сјај Ренесансе протегне и на наше просторе. Овај сјај, који је својевремено дао снагу књижевноисторијским учитавањима ренесансне поетике у Деспотову песму, у Драгичевићевом роману неминовно резултује прикривеном дихотомијом између Цркве и слободоумља, коју трагично разрешава, односно оставља суштински неразрешеном, Деспотова смрт и „најезда туђина“.

Композициони крај романа долази после разрешења наратива о превођењу Сапфине поезије, што је потпуно неспојиво са законитостима жанрова које Драгичевић користи. Наиме, у финалним приповедним секвенцама, аутор се посветио окончању судбине епизодног лика, док је главни, преписивач Јован, остављен да као сведок епохе запише све што је видео и преживео. Тако заправо читав роман постаје прича о судбини преписивача, што је покушај да се у историјски хоризонт средњовековне Србије упише том периоду потпуно анахрона тема о границама уметничке слободе. Како ово уписивање није изведено, као у Ековом роману, на поетички доследан начин, неуверљивост романа ову споменуту анахроност чини још упадљивијом а укупан роман уметнички слабим.

Коинциденција да се, једна за другом, појаве књиге о Стефану Немању, Стефану Првовенчаном, Стефану Дечанском, Марку Краљевићу и деспоту Стефану Лазаревићу показује, иако је реч о делима различитих приповедачких регистара (историографског и фикцијског), недвосмислен пораст интересовања за српски средњи век.

Оно што недостаје

Корени овог интересовања су различити. То може бити спонтани одговор на наглашену инстититуционалну небригу за овај период, узроковану идеолошким назорима, али не треба потценити ни ефекат који је постигла епска фантастика као један од најзначајнијих савремених жанрова популарне књиженовсти. Овај сустицај различитих културолошких и културно-политичких подстицаја могао би бити плодотоворан када би на подручју српског књижевног језика постојао макар привид систематичног књижевног живота. Како то није случај, можемо констатовати да синтезијски историографски  подухвати Луке Мичете и Марка Алексића тренутно немају еквивалент у уметничкој књижевности (историјски романи Дејана Стојиљковића о средњем веку им претходе и стога не чине целину). Тиме, јасно је, приповедачко интересовање за средњи век не може остварити свој пуни потенцијал, а спонтана жеља различитих аутора да у времену расипања српска култура поново нађе корен и идентитет – остаће неуслишена.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *