Неонихилизам и време опчињености антихеројима

На малом екрану у великом стилу –  зло

Пише Владислав Панов
Због чега су љубитељи екстремних негативних емотивних изазова одушевљено дочекали нове сезоне „Правог детектива“ и „Ханибала“, тренутно најбоље оцењених и најгледанијих телевизијских серија, које пак у себи носе концентрат људског зла до сада невиђен на малим екранима?

Трећа сезона серије „Ханибал“ и друга „Правог детектива“ управо су актуелне на малим екранима широм света. С њима је и врхунско зло које је забавна индустрија за најшире масе тренутно у стању да дочара и на најквалитетнији могући начин испоручи својој публици.

Одлазак „Игре престола“ у стање хибернације, пошто је одгледана пета сезона, која је претходила наставцима поменутих серија, као једини телевизијски производ што по квалитету и есенцији зла сабијеног у сваком свом лику и детаљу, а онда и одзиву публике може да им парира, тако је врло елегантно премошћен. Најгледанија и најхваљенија серија свих времена, поменута „Игра престола“ оставила је у игри (на трону зла и врхунске гледаности) „ХБО, увек  најуспешнији телевизијско-филмско-приказивачки предузетнички конгломерат америчке индустрије забаве“.

Чиста хемија освајајућег зла Њихов „Прави детектив“ више него ефикасно попуњава вакуум настао паузирањем „Игре престола“. Ова је серија прошле године оставила без даха и душе гледалишта широм планете. Нико пре ових осам епизода оваплоћења ђавољих работа и декаденције људске душе није успео да буде тако ефектан у побуђивању негативних емоција и истовременом једнодушном хвалоспеву онима који су дозволили да постану обожаваоци ове серије и њене подмукле игре нашим чулима и веровањима, укључујући чак и религијска. Не треба се заваравати ниједног тренутка, серије као ове, али и неке пре њих, најпре чувена, прошле године окончана „Braking Bad“ (један од овдашњих превода је „Чиста хемија”) о америчком професору хемије који по сазнању да болује од рака „постаје лош“ (што је дословни превод наслова) и одлучује да се преквалификује у произвођача савршеног кристалмета и потом у дилера ове дроге навелико, јесу перјанице неонихилистичког телевизијског писања и промовисања екстремног зла упакованог у неодољиво питке концепте. У тој је серији примењено најинвентивније писање, савршен кастинг, врхунска глума, естетска супериорност скоро сваког кадра, богата продукција. Све то у до тада незабележеној концентрацији када је у питању телевизијски производ. Отуда је постала стожер, узор и водиља. Отуда и поменуте три на истој стази, са истим квалитетима и једнако одушевљеном армијом поклоника. Ипак, кључни састојак заједничког садржаоца свих ових производа није квалитет техничких састојака, већ онај садржајни. Иако жанровски неспојиве и наизглед потпуно различитих наратива, серије се у суштини баве истим или барем врло сличним идејама. Свет и људски род у њему посматрају на ултимативно негативан начин. „Игра престола“ јесте настала по популарном књижевном штиву такозване епске фантастике (историја која се није десила) а остале три серије имају фиктивне јунаке савременог света, али су све опредељене да своје ликове потрошачима овакве забаве продају као антихероје. И то чине у тако неодољиво квалитетном паковању да се оно „анти“ поништава или, још занимљивије, од већине баш зато још више воли и лакше упија не само као прихватљиви већ и као пожељни узор. Више стотина ликова „Игре престола“ не нуди ниједну, макар преовлађујуће позитивну персону, ниједан узор који би се могао сматрати херојским у некадашњем, очито потпуно превазиђеном, филмском и телевизијском језику. У бујици трулежи људског духа, декаденције, метастатично корумпираних душа учесника борбе (игара) за власт у иструлелим световима измишљене историје „Игре престола“, те експонирању најбруталнијег насиља, потпуно отворено сервираног публици свих узраста, гледаоци су, авај, остали позитивно запањени њеним изазовима. Препуни хвале и у горућој жељи за додатним фиксом ове дроге, баш као када је реч и о правим наркотицима, увек у све јачим дозама.

[restrictedarea]

Наркомани „Ханибала“  Тешко је, наравно, наћи праве покретаче оваквих захтева публике. Али се понуда стално увећава и дорађује, негативни интензитет мултипликује, па самим тим и очекивана и захтевана снага поменутог „фикса“. Наркомани телевизије зла су у екстази поводом нових епизода трећег серијала „Ханибала“, који се бави авантурама неухватљивог и неуништивог манијакалног таманитеља људског рода врхунски префињених манира, изузетне образованости, супериорних способности када је реч о практичној примени хируршког умећа и кулинарских виртуозности у припремању декадентних рецепата с људским месом у јеловнику. Доктор Ханибал Лектор, јасно, миљеник обожавалаца хорора с посебним црнохуморним шмеком, у овој је серији, тематски у односу на филмове и књиге по којима су они снимљени, враћан уназад, у период што им претходи. Ту је, са истим екстраординарним квалитетима у визуелном изгледу сваке епизоде, глумачкој супериорности и осталим техничким елементима, као и у другим горенаведеним серијама, „Ханибал“ додао на трпезу зла врло захтевни зачин у виду егзистенцијалних филозофских тема и расправа. И док наш омиљени Ханибал-канибал тамани, черечи и у најфинија јела пакује своје жртве, он непрестано са осталим кључним ликовима води не само битку на живот и смрт већ и авангардни филозофски двобој с њима. Није се још појавило нешто овог типа, нешто овако истовремено продуховљено или барем духовно провокативно и нешто тако приземно агресивно, негативно и крволочно. Трећа је сезона у том погледу досегла екстреме. Чак је и ничеовски концепт нихилизма надмашен, надјачан заправо и конзумерском друштву поред малих екрана подметнут као нека врста самопомоћи у превазилажењу егзистенцијалних тегоба савременог човека. „Ти заправо никада не можеш да учиниш погрешну ствар“ – једна је од порука ове серије. Надскачући ничеовски, иначе врло компликовани концепт о стварима које чинимо и које се тако учињене вечито понављају у времену, овде је та идеја поринута у концепт чињења зла и постављена у нихилистички став примерен „вредностима“ нашег времена. А он гласи: „ако се деси све што може да се деси, онда никада заправо не можеш да урадиш погрешну ствар јер једноставно радиш оно што мораш!“ Како ослобађајућа логика! Али када се њоме ослобађа дијаболична сила зла, онда је овај наш свет одиста у великој опасности и то од нас самих! Јер, овде, у ствари, Ханибал Лектор није персонификација Сотоне. Није ништа имагинарно, нити смишљено за лагани провод уз мале екране. Не, он је порука нама од наших корумпираних и трулих душа без милости, свести и било какве саосећајности према другима. Ми смо се свели на саможиве и прождрљиве конзументе себе самих. А све је то упаковано у визуелну перфекцију, глумачку узвишеност достојну најбољег театра и у напети трилер бременит филозофским смечевима који неодбрањиво погађају у терен наших душа и остављају жељене трагове за сва времена. Није било квалитетније, лепше и опасније серије од ове.

ПРОМЕНА ДРАМАТУРШКИХ ЗАКОНА Наставак „Правог детектива“, међутим, барем судећи по почетку, јесте значајни подбачај у односу на прошлогодишњи шокантни допринос управо  промовисању неонихилизма, екстремног насиља и апсолутне изопачености људског ума, што је све било на трпези прве сезоне ове серије када је била супериорнија чак и од „Ханибала“, који је уживао у елегантном конзумирању мозга своје жртве док је разговарао с њом или сервирао његове ноге током дељења оброка и филозофског гамбита с њим. Зашто је оволико зло тако неодољиво? Зашто су најбољи аутори ангажовани у његовом величању, претварању у својеврсни „брендирани“ производ намењен одушевљењу најширих маса? Откуд уопште толика потреба за забавом у којој је преовлађујући чинилац беспризорна тамна страна људске психе? Ове су серије измениле и суштинска драматуршка правила у успостављању интеракције ликова. Јунаци су постали антијунаци, а негативци који су били противтег хероју приче (уз изреку да је јунак, па и сама прича, добар колико је добар негативац) у смислу да су истицали и подстицали његове позитивне потенцијале, сада су сврха сопственом злу. Односно, они су ту да подстичу негативне потенцијале и то – наше! И то чине веома успешно. На недавни помен да се Ханибалова канибалистичка трпеза затвара ове сезоне, настало је плакање милиона гледалаца толико дубоко емотивно везаних за њега и његове авантуре као да с неочекивано наглим прекидом његовог телевизијског живота нестаје и овај њихов. А то је већ нешто што би требало да забрињава. Што, наравно, није случај.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *