Почетна / Интервју / НАТАША МАРКОВИЋ, издавач и писац – Политика брзо троши људе, нарочито оне из културе

НАТАША МАРКОВИЋ, издавач и писац – Политика брзо троши људе, нарочито оне из културе

О ТОМЕ КАКО СМО, И ЗБОГ ЧЕГА, ОСУЂЕНИ НА СЛОБОДУ

Разговарала Мила Милосављевић 
Годинама гледам како се министри смењују, а остају непромењиви чиновници у Министарству културе Србије, често склони корупцији и слизани са моћним групама и појединцима у култури. Неки професори универзитета, писци, издавачи извештили су се да сваке године похарају ионако сиромашну државну касу за културу… Измисле по десетак пројеката, преписују их из године у годину… за њих не важе конкурси, процедуре, конфликти интереса…

Писмо које је Наташа Марковић, новинар, писац и издавач, власник београдске Издавачке куће „Плави јахач“, недавно упутила јавности, а представља својеврстан апел за спас српске културе, након објављивања на порталу „Факти“ изазвало је интересовање и велику пажњи домаће јавности, не само у култури. Реч је о тексту који осим што дијагностикује постојеће трагично стање у овом важном домену живота друштва, разоткрива и конкретне активности оних што културу воде  а, најблаже речено, нису у складу ни са законом а још мање са моралним принципима и цивилизацијским начелима. Марковићева, између осталог, у свом веома убојитом излагању говори и о често од очију јавности скривеном сукобу интереса (челници и утицајни појединци и кланови у култури томе се препуштају, али их брига за то не дотиче) наводећи притом врло конкретне чињенице.

Поменимо и да је Наташа Марковић аутор неколико од читалачке публике, али и критике високо оцењених књига, а недавно је из штампе изашло и њено најновије дело  – ,,Леди Пеџет и њени Срби“.

Они који пишу добро знају да је често најтеже насловити текст. Ваш апел културној јавности Србије носи наслов: „Нико не влада невино“… Појасните нам мало овај наслов.

Ви заборављате, ја сам била професионални новинар. У чувеној новинарској школи „Вечерњих новости“, где сам радила као политички новинар, научила сам две важне ствари. Прво, да напишем лид – почетних пет редова текста, у којима је увек садржана „цела прича“. И друго, научила сам да је важно наћи добар наслов… као добар слоган у маркетингу… То знање користим и данас у издаваштву и списатељству. У Србији и на Балкану политика је, нажалост, наша судбина. Политика господари нашим животима, угрожавајући често и нашу слободу… Стара источњачка мудрост каже: „Нико не влада невино“! То је тачно, то говори моје искуство и моја истраживања. С обзиром да сам двадесет година радила као новинар, а затим двадесет година као издавач књига, природно је да је предмет мојих истраживања култура Србије.

У земљи која годинама нема стратегију културе и културне политике живимо од данас до сутра, тумарамо од једног министра културе до другог… Не могу више да пристанем на министра културе Србије који је трећеразредни члан српске владе… Памтим, после 2000. године, и министре културе који су хапсили људе. Заборављајући да је прва дужност министра културе да брине о слободи и достојанству својих грађана, па и преступника.

Нажалост, Тасовац се претворио у чупавог дворског лутка коме је важно, како кажу, само да буде у Вучићевом озрачењу… Он заборавља да политика брзо троши људе, нарочито оне из културе. Он је једини министар културе у историји Србије који има лично обезбеђење. И не могу да пристанем на самарићанску изјаву председника владе Србије Александра Вучића у једном ТВ интервјуу: „Ја сам крив, нисам се до сада бавио културом у Србији…“ Зашта му служи министар, који је тако брзо прокоцкао наше поверење и свој имиџ фронтмена Београдске филхармоније?

Годинама гледам како се министри смењују, а остају непромењиви чиновници у Министарству културе Србије, често склони корупцији и слизани са моћним групама и појединцима у култури. Неки професори универзитета, писци, издавачи извештили су се да сваке године похарају ионако сиромашну државну касу за културу… Измисле по десетак пројеката, преписују их из године у годину… за њих не важе конкурси, процедуре, конфликти интереса… Пред државни откуп књига повећавају цене књига. У комисијама дежурају њихови људи… И уместо јавног интереса у култури Србије, годинама царује приватни интерес!? И ником ништа.

[restrictedarea]

Ваш текст, упућен свим медијима, објавио је само – портал „Факти“. Шта се дешава са нашим медијима?

Данашњи медији, велика ђаволска тема. У жутарама, нема више новинарства које сам ја познавала, ни срама ни стида… Новинари, све више личе на агенте капитала, богатуна и политичких моћника… Нема ту истине и слободе… И кад је има, она је диригована. Као што је политичка сцена у Србији строго контролисана, тако је и медијска сцена под контролом моћника, невладине организације такође, само су им различити господари…

Од свих чувених мужева српског новинарства, једино је Ђуро Билбија, власник портала „Факти“, имао храбрости да објави мој текст који је, судећи према реакцијама, изазвао велико интересовање јавности. Вест је ишла од уста до уста, није је било могуће зауставити ни контролисати, и то је феномен који превиђају све бирократе и апаратчици, па и наш актуелни министар културе.

Кажете, угрожена вам је слобода говора?

Био је то школски пример цензуре! Како незванично сазнајем, министар је лично звао редакције и тражио од њих да не објаве мој текст! Да ли министар зна шта ради, у земљи слабашне демократије и слабашне јавности? Размишљам да га тужим суду, пријавим Саши Јанковићу, заштитнику грађана, за угрожавање – слободе говора!

Ако ми одузму глас, ко сам? Ако ми одузму реч, шта сам? Као истински левичар, ја увек размишљам о јавном интересу. Нисам то писмо написала из себичних разлога, како неки желе да представе. Кажу: „Лејди је љута само зато што Министарство културе Србије није подржало њен пројекат“ (превод на енглески књиге: „Леди Пеџет и њени Срби“). Парадоксално звучи, али министар културе Иван Тасовац иницирао је то писмо…

Шта се у ствари догодило, шта је непосредан повод који је претходио вашем писму јавности?

Била сам незадовољна резултатима, у два сегмента, годишњег конкурса Министарства за пројекте из културе. Написала сам приговор ресорним секретарима. Добила сам одговор да треба да поведем управни спор пред судом… Нека нова мода у Министарству културе Србије. Ми у култури Србије толико смо сиромашни да немамо новца за прескупе адвокатске и прескупе судске трошкове… Значи ли то да ћемо ми из културе убудуће остати без правне заштите? Стицајем околности, налетела сам тих дана на министра Тасовца, на пријему у амбасади Енглеске у Београду. Поновила сам  му свој приговор, он је рекао: „Напишите ми јавно писмо!“ И добио га је, и где смо сада, тренирамо и демонстрирамо моћ, играмо се богова…

Министар Тасовац прича глупости: „Има пара за културу, али се оне арче.“ У земљи где издвајање за културу из буџета износи једва пола процента! У томе смо светски рекордери… Сиромашна Црна Гора издваја три процента. Министар не жели да види да наши људи умиру гладни, на ивици егзистенције, у беди… Трагедија која се догодила глумцу Љубивоју Тадићу само је врх леденог брега… Десетине хиљада углавном образованих људи у култури живи на ивици егзистенције и на ивици социјалне смрти… Завирите у домове културе широм Србије и у наше провинцијске касабе, част изузецима, и видећете где је данас Србија. Та се слика не може полирати великим и шареним причама о будућности. Ти људи су данас само мртав капитал Србије, изван токова друштва. Читава област културе лагано али сигурно умире! Транзиција Србије није ни дотакла ову област.

На шта се све конкретно односио ваш приговор Министарству културе?

Нама је коначно потребна уметност протеста и уметност побуне у култури Србије. Како остати нем, затворити очи на следећу чињеницу: на сајту Министарства културе Србије откријете да су писац и преводилац Александар Гаталица за књигу „Велики рат“ (495 страна) и његова Издавачка кућа „Истрос букс“ из Лондона добили 8.000 евра, а по важећим процедурама конкурса, није могао ни да конкурише у 2015. години. Стицајем околности, била сам у Лондону новембра 2014, када је књига преведена, објављена и промовисана у амбасади Србије и Британској библиотеци. Та иста књига, на конкурсу из 2014, за превод на француски и Издавачка кућа „Белфон“ из Париза добили су 17.600 евра! То је скандал, ко је овде луд, за тај новац могу да се преведу три књиге! Ова решења парафирају, ‘ладно, секретар Комисије Младен Весковић и помоћница министра културе Ана Вучетић. И наравно, потписује министар Иван Тасовац. У ситуацији кад иста Комисија одређује две или три хиљаде евра за преводе књига Милорада Павића, Филипа Давида, Данила Киша, Иве Андрића…

Ко су били чланови комисије?

Чланови Комисије, изабрани на четири године, били су: Михајло Пантић, Владислава Гордић Петковић, Ивана Николић, Војислав Карановић, а председник Комисије био је Милош Константиновић. Професор Михајло Пантић две године је у конфликту интереса, члан је обе комисије које одлучују да се сваке године по две његове књиге (четири књиге) преведу на неки од страних језика о трошку пореских обвезника. Као председник Управног одбора Народне библиотеке, гласа да се на конкурсу 2015. подрже три књиге директора Библиотеке Ласла Блашковића. Као функционер „Пен центра Србије“ гласа 2014. да се три књиге чувене списатељице Виде Огњеновић, вечите председнице „Пен центра“, објаве на неком од страних језика о трошку пореских обвезника. Гордићка је такође у конфликту интереса, одлучује о преводу књига свог супруга, писца Радослава Петковића. Уз сво уважавање Боре Ћосића, носиоца националне пензије за културу Србије, који живи и ради у Немачкој, сиромашна Србија годинама плаћа преводе његових књига на немачки језик!

Кажете, преосетљиви сте на истину и слободу. Појасните нам ту реченицу.

„Слобода или ништа!“, пева Цане из „Партибрејкерса“. Још је Сартр говорио: „Ми смо осуђени на слободу…“ Мене су седамдесетих година 20. века избацили из Комунистичке партије Југославије новинари „Вечерњих новости“, где сам радила, само зато што сам на некој новинарској конференцији рекла да у нашим редакцијама постоје „црне листе“, цензура, табу теме… Био је то први јавни говор на ове теме у комунизму… Покушали су да ме прогласе „лудом“… Нисам се дала, преживела сам… Данас, четрдесет година касније, то исто ради министар културе Тасовац… Тада сам научила, једном за сва времена, да ти нико неће поклонити слободу ако је сам не освојиш, и у приватном и у професионалном животу! Освајаш је свакога дана, као да је последњи… Наши новинари су то заборавили…

Сећам се, тада се побунила новинарска и културна јавност у Београду. Било је неке здраве солидарности, левичари су у томе ненадмашни… Данас, новинари размишљају само како да преживе, страхују за своје радно место, сви ћуте, влада идеологија незамерања, полтронства и слугерањства… Свако се спасава сам…

Неку годину касније, радила сам два велика еколошка пројекта у Црној Гори и почела да се бавим издаваштвом. Напустила сам редакцију „Вечерњих новости“. Нажалост, са њима сам већ десет година на суду, јер су мене и још тридесет новинара преварили у незаконитој и пљачкашкој приватизацији. Познати новинар „Политике“, чувени дописник из Лондона Мирослав Радојчић тада је говорио: „Мислио сам да ћу о теби писати као о жртви комунизма, а ти си нас све претекла…“ Али ја јесам, признајем, жртва „жуте“ демократије у Србији, иако сам 2000. била њихова… Методе прогањања су биле нешто суптилније него у комунизму… Прогањање по судовима, крађа пројеката, покушавали су на све начине да ме учине невидљивом… Никада нисам могла да добијем ни један једини динар на конкурсима Секретаријата за културу Београда и Министарства културе Србије… Осим на стогодишњицу Првог светског рата, за пројекат „Леди Пеџет и њени Срби“, који није био у домену „жутих“. О томе ћу ускоро писати и оставити траг о погубној владавини „жутих“ у култури Србије, иза којих је остала пустош и малограђански спин…

Када је реч о владавини „жутих у култури“, шта бисте још поменули и издвојили као важно – у сећању и за сећање?

Њихов први грех је што су годинама затворени Народни музеј и Музеј савремене уметности. Колико да наша деца забораве ко смо, одакле долазимо, куда идемо и колико смо богати. Ми морамо научити децу да воле своју земљу… Други грех је јефтино слугерањство страним колонизаторима… Култура и уметност су се претвориле у „копи-пејст“ светских глупости, као да смо малоумни, као да немамо упоришта у својој традицији…

Тим поводом, блиска ми је мисао чувене Исидоре Секулић, која је била довољно Српкиња и довољно космополита када је написала:      „Само култура спаја људе, државе и народе, све друго их раздваја, културни додири су срећа људи…“ (Балкан, „Плави јахач“). Исидора је стално истицала да „Србија као мала земља мора по сваку цену ући у свет, у Европу, али не по цену да изгуби своје достојанство и свој идентитет…“ Тема тако актуелна и данас, у времену транзиције друштва и транзиције у култури, коју још увек очекујемо…

Помињете и „жуту мафију“ у култури…

Жао ми је што Тасовац поново на најважнија места у култури Србије враћа „жуте“, Драгана Бујошевића у РТС, Ласла Блашковића у Народну библиотеку Србије.

У временима која су за нама научила сам нешто веома важно, треба сањати своје снове и не одустајати… иако се данас тешко живи и ради у култури Србије… И кад вам се чини да су вам сва врата затворена, увек се отвори неки „капиџак“ и за вас… Испричаћу вам једну малу причу, како сам постала фан Бориса Тадића, председника Демократске странке и председника државе Србије, у време свог незадовољства „жутима“.

Пре неколико година, „жута мафија у култури“ покушала је да ме учини невидљивом на Сајму књига у Београду. Заборављајући да сам, после Слободана Машића, била први приватни издавач у Југославији и прва жена издавач у Србији, и да сам без помоћи државе објавила преко 250 наслова у милион примерака! То је мој скромни допринос култури и писмености Београда и Србије. И увек сам имала своје мало место на Сајму књига у Београду. Те године, у жељи да ме учине невидљивом, „жути“ су ме бацили на галерију Хале 1, где нико не залази… мада је те године Грчка била страни гост Сајма, а ја објавила аутобиографију чувене глумице и министарке културе Грчке Мелине Меркури… Мислим да је то била 2008. година.

Полудела сам… Рекла сам себи: сад је доста, сад ћу ја њима да покажем како се демонстрира моћ, коју ја немам… Написала сам писмо Борису Тадићу, тада председнику Србије, који је у то време био велики пријатељ са председником владе Грчке Јоргосом Папандреуом, а он је тих дана свраћао у Београд. Јоргос Папандреу је велики пријатељ породице Меркури, његов отац, Андреас Папандреу, лидер „Пасока“, увео је Мелину Меркури у политику и тако је постала чувена министарка културе Грчке… Сутрадан, јавио се Воја Брајовић, пре тога министар културе Србије, Тадићев саветник за културу. Рекао ми је: „Председник вас поздравља, сматра да је то скандал… Замолио је директора Сајма, Радујка, да вам нађе неко место…“ Тако је „Плави јахач“, мала издавачка кућа коју водим, добила својих чувених пет (!) квадрата у Хали л, где смо и данас позиционирани захваљујући интервенцији председника државе Србије. Још један пример како је Србија – заиста земља парадокса.

Кажете, не можемо више живети у лажима…

Лец је говорио да се једино од деце, пијанаца и лудака очекује да говоре истину! Изложићу се том ризику и рећи да нас једино истина у Србији може спасити и просветлити, јер смо предуго живели у лажима.

Питам се шта откуцавају часовници које је министар културе Иван Тасовац, у свом перформанс расположењу, недавно поставио на Ушћу, испред Музеја савремене уметности и испред Народног музеја Србије. „Танјуг“ је недавно јавио да „радови на ова два објекта теку својим током“. Истина је сасвим другачија. Радови на Музеју савремене уметности нису још ни почели, а рок за завршетак радова и отварање је 20. октобар 2015. године!? На Народном музеју Србије ради се само фасада и фасадна столарија. Тендери за унутрашње радове нису још ни расписани! А радови би требало да буду готови, на Дан Музеја, 10. маја 2016.

Шта учинити када је и сам министар културе у конфликту интереса? Цео Београд прича о „магичним дигитализацијама“. Иван Тасовац би морао коначно јавно да каже да ли је истина, како се прича, да његов брат Тома Тасовац и његова НВО „Центар за дигиталну хуманистику“ добијају послове дигитализације преко Министарства културе, о трошку пореских обвезника. Обавештени кажу да је у те сврхе донета одлука да се Вуковој задужбини за дигитализацију Сабраних дела Вука Караџића уплати 5.623.319 динара. Иако се зна да тај посао по закону ради Народна библиотека Србије. И то бесплатно!!! За сличне пројекте „магичних дигитализација“ планирано је да Универзитетска библиотека Србије добије 3.580.000 динара. Шта рећи на хазардерски покушај министра Тасовца да ове године купи НИН-ову награду за књижевност једном свом пулену, истина безуспешно!? Али је тим поводом, први пут у педесет година НИН-ове награде, НИН у те сврхе добио донацију од Министарства културе у вредности од 500 хиљада динара.

И на крају, имате ли неки спасоносни лек за нашу културу?

Пре свега, донети стратегију културе и културне политике Србије, на то нас обавезује и Закон о култури. Издвајања за културу из буџета Србије морају бити између два и три процента. Треба вратити националне пензије, иако је и у тој расподели било много гафова. И у култури важно је инсистирати на одговорности и јавном интересу! На позицији грађанина, што у изворном значењу гласи – слободног човека.

Још су Аристотел и Платон на државу гледали као на највише добро, завичај богова и људи, где се остварује право и праведност. Аристотел у „Политици“ пише: „Ко са општим нема везе, и нема шта да му да, тај није грађанин! Тај је или Бог или животиња.“ Ми смо робови модерне цивилизације, купци и потрошачи, ту нема нигде грађанина. Само слободна индивидуа може спасити овај свет, јер је овај издао човека.

Ако се не домогнемо маште, културе, уметности, остаје нам само сурова и опора стварност. У којој човек није више центар света, већ новац и магична моћ капитала. Без културе, ми не знамо ко смо и куда идемо… Без културе ми не умемо да сањамо своје снове и креирамо своју будућност…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *