Почетна / Свет / Мир, мир, мир, нико није крив

Мир, мир, мир, нико није крив

Пише Филип Родић
После напетости које су у последње време изазвали потези Лондона, премијер Дејвид Камерон Александру Вучићу шаље писмо – хвалоспев. Овај потез мора подстаћи размишљање о мотиву оваквог геста

Британски премијер Дејвид Камерон упутио је писмо председнику владе Србије Александру Вучићу у којем хвали Вучићево лидерство, истиче уверење да ће српске реформе дати резултате и поздравља напоре српског премијера да унапреди односе на Западном Балкану, гласио је лид вести државне агенције поводом састанка премијера Србије са амбасадором Велике Британије Денисом Кифом током којег му је дипломата уручио допис из Даунинг стрита 10. У нормалним околностима, овакво писмо похвале не би било чудно и спадало би у домен дипломатског протокола и куртоазије. Управо у овај домен спада, примера ради, писмо које је председник Србије Томислав Николић, баш негде у исто време када и премијер, добио од свог кинеског колеге Си Ђинпинга. И у овом писму се наглашава позитивна улога примаоца. У чему је онда разлика? Шта је то што Камероново писмо толико разликује од осталих сличних преписки?

Прво, разлика је у томе што су односи Београда и Пекинга одлични. Не постоје никаква отворена питања, никакви притисци, условљавања. Напротив, постоји велика помоћ. Пре свега на међународној сцени. Иако је, на пример, руски вето на британску резолуцију о Сребреници у Савету безбедности УН засенио дипломатско деловање Кине, потези које је Пекинг том приликом повукао не само да су додатно оснажили руски вето него су га по важности можда и превазишли Кинеско поигравање с резолуцијом под плаштом „труда на усаглашавању текста“ обесмислио је ову резолуцију и пре него што је стављена на гласање, јер је приморало Лондон да је мења макар три пута (резолуција је имала најмање седам верзија пре него што је изнета пред највише светско тело). Овим је Пекинг показао да британска резолуција нема везе са истином, јер се истина не може мењати и око истине не може бити компромиса. Компромис се може постићи само око политичких декларација, што није, барем не јавно, била намера Лондона.

[restrictedarea]

Друга разлика је у искрености. Нема разлога за сумњу у писмо Си Ђинпинга који без много детаљисања „наглашава да придаје велики значај развоју односа две земље“. Са друге стране, постоје сви разлози да се посумња у искреност и постојање задњих намера када је у питању писмо британског премијера. Пре свега, због Енглезима не баш примерене патетике којом обилује овај састав. Друго, много значајније, јесте контекст у којем се Камерон одлучио да овим путем похвали Вучића, што се делимично и помиње у писму. Како се наводи, „британски премијер поздравља и напоре премијера Вучића да унапреди односе на Западном Балкану, истичући његову улогу у дијалогу са Приштином, и храбру и исправну одлуку да учествује на комеморацији у Сребреници, јер Велика Британија подржава политику помирења и стабилности у региону“. Помирење и стабилност су били декларативни циљ и нацрта резолуције о Сребреници, а сведоци смо да је ефекат био потпуно супротан, и то не само на регионалном него и на глобалном нивоу. А Британцима се може свашта оспорити, али неумешност у дипломатији и међународном сплеткарењу никако. Значајан детаљ је и Камероново поздрављање Вучићеве одлуке да учествује на комеморацији у Сребреници, које се може назвати и лицемерним јер постоје основане сумње да је управо Лондон учествовао у организацији инцидента. Јесте чињеница да је информације о деловању британског агента Џорџа Базбија у јавност изнео један дневник дискутабилне озбиљности (амбасадор Киф је у интервјуу за један други београдски лист тим поводом рекао да „у различитим неозбиљним, маргиналним и таблоидним медијима има често сулудих теорија завера“). С друге стране, као што смо већ писали, из самог текста и његове опреме да се закључити да је извор ове информације добро укорењен у неку од обавештајних служби и, могуће, сасвим веродостојан.

Као последњи разлог за сумњу у искреност Камероновог писма навешћемо то да би, да је заиста било добронамерно, оно представљало неку врсту индиректног извињења због погрешног опхођења према Србији и, у том смислу, извесног понижења. Историја нас, међутим, учи да се Британци нити извињавају, нити понижавају на овај начин, а посебно не пред неким ко је толико слабији од њих колико је то Србија. Такође, да је ово искрено, то би требало да значи да Британија намерава да промени политику према Србији, а да то није тако, наводи нас да мислимо девиза бившег британског премијера, лорда Хенрија Палмерстона, а које се Лондон и даље држи ‒ „нема ни сталних пријатеља, ни непријатеља – стални су само интереси“. Британски интерес се у овом случају није променио преко ноћи. У том смислу би премијер Вучић, а и цео српски народ, требало да на уму имају стару грчку изреку ‒ „не веруј Данајцима ни када дарове носе“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *