Почетна / Интервју / Милош Миловановић, председник СО Сребреница – Овде је најтеже бити Србин

Милош Миловановић, председник СО Сребреница – Овде је најтеже бити Србин

Разговарала Биљана Живковић
Покушавамо да изградимо добре комшијске односе са муслиманима, у време када као народ доживљавамо стравичну неправду

Није лако ни Сребреничанима православцима, нити Милошу Миловановићу, председнику Скупштине општине Сребреница. Миловановић заступа интересе Срба који овде живе, а њихова права се своде на голи живот, на ваздух, воду. Ни за шта друго, иако је Сребреница у РС, нити се питају, нити им се допушта да нешто битно и ваљано ураде за себе. Србима скоро нико не помаже. Њима је много теже да добију запослење, остваре своја права – немају финансијере из муслиманских и западних земаља.

Сећате ли се ослобођења Сребренице?

Сребреница је ослобођена 11. јула 1995. Како се не бих сећао, био сам припадник Војске Републике Српске, бранио сам свој народ, свој праг, ближње. Током несрећног рата муслиманске јединице су жестоко и учестало нападале српске положаје, масакрирале голоруки народ по нашим селима. Страшно ми је да о томе причам. Војска РС је, због тих околности, била принуђена да ослободи и овај део североисточне Босне. Више се зло које су муслиманске јединице наносиле српском народу није могло трпети. Наша војска је у легитимном нападу, у борбама које су вођене око Сребренице, успела да уђе у град.

[restrictedarea]

Како данас, после 20 година, Срби овде живе?

Срби оправдано страхују. Дешава се да се приватно неком замерите и да се одједном пронађете на списку злочинаца. Неки Срби су годинама на суду доказивали да нису злочинци… Ето у каквим околностима Срби Сребренице опстају, ако си бранио свој народ, увек постоји опасност да те неко оптужи, правећи нове спискове. Не могу сви Срби да буду злочинци, а сви Орићи –хероји! Жалимо што ниједна политичка гарнитура у Србији никада није имала разумевања за нас. Не треба нас нико да брани лажима, нама је потребна истина.

Живот Срба у Сребреници је, из политичких и економских разлога, веома тежак. Од 2000. у Сребреници су на власти Бошњаци, они данас имају скупштинску већину, имају свог начелника општине. Притом, служе се и манипулацијама уочи избора: наиме, дата је могућност многим муслиманима да гласају у Сребреници, иако нису наши мештани. Они су фиктивни становници: живе по градовима Федерације, или у иностранству. Има много таквих случајева, долазе организовано и гласају у неким врећама. У Сребреници истинску већину чине Срби. Све до последњих избора начелник општине био је муслиман, његов заменик муслиман, само је председник СО могао да буде из редова српског народа. После ових избора, дошли смо до ситуације да су 12 Бошњака и 11 Срба чланови Скупштине општине. Дакле, сада Срби имају и заменика начелника, Биљану Ракић, и мене као председника Скупштине општине. Начелник општине је Ћамил Дураковић.

Како сарађујете с Дураковићем?

На овој функцији сам тек шест месеци, а одборник 12 година, што значи да имам богато искуство и добро познајем људе из локалног политичког живота. Обојица смо по својим функцијама приморани да сарађујемо. Али не могу посебно да се похвалим сарадњом. Веома је тешко обављати ову дужност у постојећим околностима, које нису лаке за српски народ, самим тим ни за мене. Вероватно би сарадња била много боља да нас не оптерећује ратна прошлост и да Срби у Сребреници не трпе страховите притиске. Верујте, овде се већ у марту започињу припреме обележавања 11. јула у Поточарима. Јасно вам је онда у каквој атмосфери функционишемо. Дураковић вешто користи сва своја овлашћења. У РС начелници, иначе, имају огромна овлашћења.

Оно што увиђам јесте да буџетска средства користе људи који не живе у Сребреници, то је оно што ме забрињава. Људи који живе овде имају најмање користи. Срби су незапослени, на ивици беде, има много социјалних случајева, много болесних о којима нико не брине…

Колико помажу Република Српска и Србија?

Нажалост, нисмо предмет великог интересовања ни РС нити Србије. Срби имају две државе, а о Србима Сребренице скоро да се и не говори. Немамо довољно подршке од власти РС. После седам година, посетио нас је председник Додик. Одмах се то осетило. Покренуло се нешто, већ је изграђено 12 километара пута према Скеланима, започети су и други инфраструктурни радови у граду. То охрабрује. Моја је жеља да посетимо власти у Србији, да и са њима разговарамо. Да видимо шта можемо да очекујемо од браће са друге стране Дрине, у чему Србија може да помогне, јер овде треба живети, опстати и остати. Састанак две владе требало би ускоро да се одржи у Братунцу, надам се конкретним резултатима. Треба нам помоћ, да град оживимо. У Сребреницу Срби долазе да умру. Ово је постао град стараца, без перспективе.

Како коментаришете чињеницу да српски народ пред 11. јули склања своју децу из Сребренице?

То су скоро несносни дани за Србе. На сваком кораку је уочљива атмосфера страха. Сасвим је оправдано што склањају децу, јер се зна кроз какву ратну агонију је прошао наш народ у Сребреници и околини, ужас и масакр. Два месеца Сребреница је у политичким скуповима, осудама Срба, и свим догађајима који су посвећени мезарју у Поточарима. То је својеврсна атмосфера психолошког притиска. Да будем искрен, живим овде са својом породицом и мени је у интересу да се живи нормално, без притисака, без страха. Свака злоупотреба обележавања страдања било ког народа није добра. Када се то политизује, могу да искрсну догађаји са тешким последицама. Ми нисмо део тих политичких кампања, и када прође 11. јул у Поточарима, морамо да наставимо да живимо. Потребно је много времена да муслимани и Срби поново наставе суживот. Ми, Срби, немамо где да идемо, ово је наш град. Желимо овде да останемо, да се рађају и наша деца, да се млади остварују.

Како је српски народ у Сребреници доживео долазак Александра Вучића на поклоњење мезарју и напад на њега?

Одмах да вам кажем да је српски народ Сребренице тим гестом био веома огорчен, и данас је. И не разуме тај долазак, нити ће га икада подржати. Српски народ то не подржава из више разлога: на овом подручју страшно смо страдали. То се никада не сме заборавити ни у Сребреници, ни у Братунцу, Милићима, Зворнику, Скеланима, Власеници… Из зоне борбених дејстава муслиманских јединица које је предводио Насер Орић нападане су поменуте општине. Само у Братунцу је сахрањено 3267 Срба; нажалост, прецизна статистика о свеукупном страдању српског народа на просторима БиХ од 1992. до 1995. још не постоји. У самом Подрињу је погинуло више од три и по хиљаде Срба. Ниједан муслимански злочинац није одговарао пред судом за масакре над српском децом, старцима, женама. Човек од такве неправде занеми! У рату у БиХ страдало је много више српских цивила него бораца. Потпуно је разорено 50 српских села општине Сребреница, а 126 села у Подрињу је спаљено. Јасно је да се деловало тако да се наши вековни простори очисте од Срба. Када се зна колика су злодела чинили муслимани, онда се питамо како то да никада бошњачки представник није положио цвеће ни на један српски гроб, чак ни дечји!? Што се тиче страдања нашег народа са овог подручја, објављено је до сада 3267 имена. Ми смо ту књигу делили свима, ја сам ту књигу поклонио и бившем начелнику општине Абдурахману Малкићу. Рекао сам им: „Ево, људи, ако овде, у овом списку убијених Срба, нађете иједно измишљено и нерегуларно име, одмах ћемо то јавно испитати!“ Заћутали су. Срби су пописали своје жртве, колико су били у могућности, у складу са истином. Ми смо тај мучан и тужан посао обавили часно. Не желимо, не дао Бог, да нас се стиде будући нараштаји због историјске лажи. Када држава почива на истини, онда су јој темељи неразрушиви, без обзира на тешкоће и околности.

У Сребреници је остало неколико породица 1992. године, када су хорде Алијине солдатеске нагрнуле. Они су починили страшан покољ.

Међу првим Орићевим жртвама у Сребреници, после Ђурђевдана, био је најугледнији Србин, посланик у Скупштини БиХ, судија Горан Зекић, потом је још осморо Срба из Сребренице „нестало“. Убијен је и Мирко Марковић, медицинска сестра Рада Милановић, страдала је породица Стјепановића, син Михајло и мајка Анђелија, која је била тешко болесна. Масакрирани су. Потом 1993. породица Зекић, син Слободан и мајка Загорка, затим породица Димитровски – Велинка и Крсто. Сећам се језивог случаја, звао се Анђелко Млађеновић, из Јежештице, код Кравице. Лично сам га познавао. Млађеновића су муслимани убили у нападу на Јежештицу, одсекли су му главу. Донели у је у Сребреницу. Играли су фудбал са Анђелковом главом. Помиње се име монструма Кеме, који је био задужен да са српском главом игра фудбал. Наводно, Кемо није са ових простора, те га нису ухапсили. Има случајева да су држали у подруму Српкиње и силовали их, једна је била из породице Вукосавића, убила се, није могла да поднесе ужас. За 12 Срба из Сребренице се не зна где су им кости.

Како видите сарадњу Срба Сребренице и Србије?

Дуго година сам био секретар Борачке организације РС у Сребреници, путовао сам често за Србију, организовали смо трибине о страдању српског народа у БиХ. Био сам запањен да људи у Србији не знају шта нам се овде дешавало, кроз какав ужас је прошао српски народ у ратом захваћеној БиХ. Чак су ми људи, згрожени, прилазили и питали „да ли је то за јавност“ и „да ли су се ти страшни и масовни покољи над Србима заиста десили“!? Србија мора да зна за наша страдања!

Шта значи бити Србин у Сребреници?

Ми Срби у Сребреници ћемо бити задовољни тек када се све детаљно испита, отворе запечаћени архиви, снимци. Тражимо да се све провери! А не да нам се намеће геноцидност. Тек онда можемо да наставимо да живимо заједно. Недопустиво је да се неко прикаже као невина жртва у Поточарима, а зна се да је пре тога убијао српску децу, клао старце. Не може неко ко је погинуо у борбеним дејствима или нападао српска села 1992. или 1993. да буде сахрањен као да је невина жртва. Ту је и скорашња прича о муслиманској девојци која годинама живи у Београду, а пронашла је своје име на мезарју. Има много сличних случајева. Ако је истина да су српски студенти пронашли 700 имена која су дуплирана на пописима жртвама у Поточарима, онда то веома збуњује Србе и ми морамо да се изборимо за истину, ма како то било тешко. То дугујемо оној нашој дечици која су зверски побијена.

Ми са мртвима не тргујемо. У мом селу Стоја Васић, непокретна старица, жива је запаљена, такође и Драго Јовановић и Секула Ристановић, Милош Зекић, жив запаљен; сви су страдали 15. маја 1992. Нисам чуо за Србина који је у рату спаљивао живе муслимане, или секао на делове и пекао на ражњу њихову децу, или шутирао муслиманске главе. И сваки пут се прича громогласно само о једним жртвама, муслиманским. Ништа друго не тражимо, осим да се призна да је овде и над Србима извршен страшан злочин! Због тога наши људи овде веома пате.

Покушавамо да изградимо добре комшијске односе са муслиманима, у време када као народ доживљавамо стравичну неправду. Остали смо овде, где је најтеже бити Србин. Уз малу помоћ, ми бисмо могли боље да живимо, да се изборимо са великим притисцима, да опстанемо. Ми смо у рату, скоро четири године, били протерани из свог града, добро знамо како је живети негде где ниси на своме. Нама Србима из Сребренице је посебно стало да останемо у свом завичају. Да нам потомци овде стасавају.

И морамо да поштујемо своје жртве. Морамо да волимо Републику Српску. Да ње нема, овде за три дана не би било Срба.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *