Марш „гладних“ за туђи рачун

Репортер „Печата“ на западнобалканском мигрантском правцу

Текст и фотографије Милан Тимотић

„Мигрантима из земаља Африке и Азије неко даје новац којим финансирају свој боравак у Србији и даљи пут према Мађарској. Многи имају и нове кредитне картице којима себи и другима плаћају трошкове. Провером банковних рачуна лако је утврдити промет са тих картица, и ко све то финансира. Наравно да паре долазе из богатих земаља Персијског залива које обилато финансирају праве и лажне азиланте“, каже њихов „вођа пута“ на деоници (Е 75) између Солуна и грчког пограничног места Евзони

Најезда миграната из земаља Африке и Азије ка Европи тешко да се више може назвати миграцијом несрећника из земаља захваћених ратним сукобима или политички нестабилних земаља, тврде стручњаци који се баве темом европских миграција. Зато је право питање: да ли је европско „благостање“ једини мотив који све бројније колоне избеглица из сиромашних афричких и азијских земаља покреће на дуг, мукотрпан и неизвестан пут према богатом Северу, или их – на масовне сеобе – подстичу и неки нама (још увек) невидљиви циљеви, који подржани јасно дефинисаним агендама постају све прозирнији?

Репортер „Печата“ пропутовао је делом западнобалканске мигрантске руте која из „сабирног центра“ у Турској, преко реке Еврос (Марица) улази у Грчку, кроз коју путеви колона избеглица воде према Солуну и македонској граници. Упадљиво је да територију грчке и македонске државе илегални мигранти прелазе готово ,,туристички“, дакле без већих проблема, посебно у односу на тешкоће које су имали у Турској и другим земљама одакле су кренули на пут дугачак хиљадама километара. У местима које они сами називају успутним „сабирним центрима“ лако се може закључити да мигранти нису неорганизоване, спонтане масе људи које путују пратећи звезде или следећи иглу компаса.

Већ на први поглед, кад се сретну на путевима или ,,одмориштима“, очигледно је да су то већином млађи људи, најчешће старосне доби између 20 и 30 година, пристојно одевени и у доброј општој кондицији. На тој чињеници у воду „пада“ сваки од уобичајено коришћених стереотипа да је реч о бедним, одрпаним, прљавим и насмрт уморним несрећницима. Наравно, под условом да имамо свест о томе да је свако невољно напуштање своје куће и отаџбине, и одлазак у неизвесност, несрећа сама по себи.

[restrictedarea]

Да ли због тога, или из неког другог разлога, „путници у непознато“ углавном нису расположени за разговор са незнанцима, посебно не са новинарима, и на сваки начин гледају да избегну фотографисање. Ако и поред тога покушате с њима да успоставите контакт, они без речи, кратким покретом главе и погледом, упућују на свог старешину и предводника који одређује њихову маршруту и одлучује где ће да се одмарају и заноће.

Према проценама грчког Црвеног крста, на територију „колевке“ демократије ушло је од почетка ове године више од 62 000 избеглица. Међутим, да ли због кризе која је захватила ову земљу, или због уобичајеног немара, не постоје званични подаци о томе колико је миграната продужило пут, а колико их се задржало у Грчкој.

На половини деонице пута Е 75, између Солуна и грчког пограничног места Евзони, почињу да се формирају колоне тамнопутих пешака. Овом трасом је, по процени упућених у миграције, у протекле две године прошло око 200 000 људи. Нова Кавала, варош на северу Грчке удаљена тридесетак километара од македонске границе, јесте ,,сабирни центар“ необичног каравана људи.

На самом изласку из овог места возилу репортера „Печата“ пришао је тамнопути мушкарац и разумљивим српским језиком замолио за превоз преко грчко-македонске границе, до Скопља. Поучен причом и саветима да се у Грчкој не примају у возила избеглице и друга сумњива лица, јер се осим могуће опасности тим поступком ризикују вишемесечни притвор и озбиљне новчане казне, репортер је уз извињење одбио незнанца. Али, била је то јединствена прилика да у разговору са особом која се представила као Хасан из Палестине, сазнамо и веома занимљиве податке о „миграцијама“.

Хладна лубеница била је више него примамљив „спас“ на врелих 37 степени, који је незнанцу помогао да „отвори“ душу.

„Ваш језик сам почео да ‚натуцам‘ захваљујући дружењу са муслиманима из Босне. Ми Палестинци смо старе избеглице, са великим искуством, тако да ја сад помажем овом народу који жели да стигне на Запад, и подразумева се да ће моја помоћ и моји ‚савети‘ бити плаћени. Искрено ми је жао ових људи који пред ужасом рата и свих недаћа које он собом доноси напуштају своје домове, јер ми Палестинци смо не тако давно све то проживели а ситуација ни сада није много повољнија“, сетно констатује Хасан.

По његовој оцени, само једна трећина људи из избегличке колоне стварно је угрожена ратним дејствима.

„Тврдим да они из очаја крећу незнано куд, јер немају шта друго да изгубе сем живота. Они су стварно сиромашни, јер им је све уништено у ратним обрачунима. Велико је питање и како излазе из ратних зона где је служење војске обавезно и на једној и на другој страни сукобљених“, објашњава Хасан.

Али одмах после тога додаје:

„Међутим, има овде међу њима и неких других миграната, који су чак у већини, и прелазе више хиљада километара, месецима путују према „обећаној Европи“, а нико од њих не личи на беднике нити успут умире од исцрпљености, глади или болести. Сви се питамо одакле њима новац и ко, у ствари, финансира егзодусе стотина хиљада људи са Југа на Север? На питања о томе они не одговарају, већ, напротив, тврде да немају паре за храну и даљи пут? Али, није ми јасно да ви то не знате, они чим пређу у Србију и дођу до Прешева и Бујановца, одједанпут имају новца и за хотеле, и за превоз, и за мобилне телефоне! Очигледно им неко даје одређене суме новца којим финансирају свој боравак у Србији и даљи пут према Мађарској. И мигранти из правца Бугарске на исти начин долазе до Пирота, где такође примају новац, а многи од њих имају и нове кредитне картице којима себи и другима плаћају трошкове. Провером банковних рачуна лако је утврдити промет са тих картица, и ко све то финансира. Наравно да те паре долазе из богатих земаља Персијског залива које обилато финансирају праве и лажне азиланте, а познато је зашто су им они потребни у Западној Европи“, каже Хасан, а онда његово сведочење прекида позив са мобилног телефона.

После десетак минута разговора на арапском језику, Хасан је наставио причу о свом виђењу необичних миграција на почетку трећег миленијума.

„Сви који марширају ка Европи имају усмено наређење од финансијера у које државе да оду. Шта може да ради неписмен човек из неког забитог авганистанског села од десетак кућа кад се нађе у Паризу или Бечу, без знања језика или било ког заната? Једино што зна јесте да мора да стигне на задато одредиште, и да ће тамо да живи о трошку земље ‚домаћина‘ све док не добије боравак и азил. То је ‚марш‘ гладних за туђи рачун, знам сигурно, јер сам током прошле године водио више група из Сирије ка Европи. Ја нисам трговац људима и њиховим несрећама, јер све је ово добро организовано, уходано и добро плаћено. Огромне суме новца на овом послу зарађују и групе мафијаша кроз чије земље пролазе ‚каравани‘ миграната. Ми који смо већ дуже време на услузи путницима у неизвесност имамо информацију да ће до краја ове године са Југа према ЕУ кренути око пола милиона нових ‚бескућника‘“, поручио је Хасан.

[/restrictedarea]

Мигрантски „буквар“

Десетине хиљада избеглица из Африке и Азије, које никад нису биле у Србији, научиле су само десетак наших речи –Пирот, Ражањ (саобраћајна раскрсница на путу Пирот – Београд) Прешево, Ниш, Београд, Кањижа, Суботица и мађарска граница. И то „знање“ им је довољно за пут према Мађарској и Европи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *