Контрола дроге као повод за рат

НАРКОБИЗНИС И ГЕОПОЛИТИКА

Пише Зоран Милошевић

Јасно је да је преузимање контроле над стратешки важним ресурсима, као што је нафта, један од основних мотива многим земљама, пре свега САД, да се упусте у оружане авантуре. Историја нас учи да ништа мање важан ресурс са овог становишта нису ни наркотици, пре свега хероин и кокаин

Ратови, односно конфликти који су се развијали од 90-их година прошлог века до данас имају као важну компоненту – наркотике. Списак је занимљив: Колумбија, Перу, Мексико (Јужна Америка) затим Авганистан, Таџикистан, Узбекистан, Индија (Кашмир) Шри Ланка, Филипини, Азербејџан ‒ Јерменија, Чеченија, Грузија (Аџарија, Абхазија) све у Азији. Затим у Европи: бивша Југославија, Турска, Ирска и Шпанија. У Африци: Алжир, Египат, Судан, Сенегал, Гвинеја Бисао, Либерија, Сијера Леоне. Ово је листа држава где, како тврди Ален Лабрус, консултант Европске уније за геополитику наркотика, „постоји директна веза између наркопослова и ратова“.

 

ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА НАРКОМАНИЈЕ Парадоксално је, али тачно, да је крај Хладног рата изазвао „демократизацију“ коришћења наркотика са циљем да се тако стечени новац употреби за финансирање сукоба, наводи Ален Лабрус. Стране у рату које су изгубиле наду за добијање финансијске подршке од својих моћних савезника тражиле су алтернативне изворе зараде, а понајвише су се окретале трговини наркотицима. Наиме, после разбијања Југославије, конфликта између Азербејџана и Јерменије, Грузије и Јужне Осетије, сукоба у Чеченији или Таџикистану, по правилу је долазило до ширења незаконите трговине наркотицима, а свуда су јасни амерички трагови.

Да би се, дакле, разумела политика САД, потребно је проучити питање наркотика, а посебно рад њиховог 41. председника, Џорџа Буша Старијег. Клан Бушових је своју моћ градио на три стуба: на нафти, наркотицима и контроли шпанскојезичне дијаспоре, преко које је ширио утицај у Јужној Америци. Џорџ Буш је вешто развио наркомафију у Колумбији, тј. масовну производњу кокаина. Његова логика била је врло интересантна. Успео је да кокаином замени хероин који се производио у југоисточној Азији, а контролисали су га америчка армија и његови политички опоненти – демократе. Да би то остварио, уништио је, уз помоћ Вијетнама и Кине, „Златни троугао“, па се достава хероина значајно смањила. Потом је клан Бушових постао снабдевач Американаца кокаином из Латинске Америке.

После његовог пораза на изборима 1992. године, ситуација се променила. На власт у САД  дошле су демократе жељне освете за претходни пораз. Уништен је колумбијски наркокартел, ударили су на нафтну империју Бушових, преко договора са Саудијцима о снижењу цене нафте. Клан Буш се од овог пораза опоравио тек за осам година, када је амерички председник постао Џорџ Буш Млађи.

[restrictedarea]

ОБЕЗБЕЂИВАЊЕ АВГАНИСТАНСКЕ ФАБРИКЕ ХЕРОИНА Многе актуелне анализе тврде да је упад САД у Авганистан, у ствари, имао за циљ преузимање контроле над авганистанским хероином. Политика Буша Млађег довела је до напада на Ирак и Авганистан, што је ослабило непријатељско окружење Ирана. Та ситуација је довела и до раста цене нафте. Победила је Русија, али и клан Бушових, који је узео под контролу нафтне изворе Ирака. Но, 2008. године на власт у САД поново долазе демократе, што је довело до раста производње хероина у Авганистану под контролом армије САД. Ова америчка политика има и своје наличје. Наиме, један од већих проблема је што се новцем од трговине авганистанским хероином углавном финансирају исламисти на Блиском истоку.

Бројни аналитичари истичу чињеницу да је раст производње хероина у Авганистану повезан са присуством НАТО, затим ЦИА, британске краљевске породице и владе САД, а није први пут да судбину човечанства одређују људи умешани у трговину наркотицима.

Према аналитичарима портала tokadoka.com наркотици су „оружје геноцида“, али и једно од шест средстава управљања масом. Уз помоћ наркотика западне власти контролишу становништво. Овај метод пренеле су и у државе у које су извезле демократију – Ирак, на пример. Багдад је град где до марта 2003. године није било хероина, јер су за овај преступ вешали. Према енглеском листу Индепендент, становници Багдада се данас жале на велико присуство дилера дроге на улицама.

Бивши генерални секретар Организације договора о колективној безбедности Николај Борџа 2008. године је тврдио да се после пада режима талибана у Авганистану извоз наркотика повећао за 2,5 пута, при чему НАТО уопште није реаговао на упозорења о повећању производње, „чак је одбијао било какву сарадњу са ОДКБ у области борбе са незаконитом трговином наркотицима“ (портал baltinfo.ru). Подаци званичне агенције УН за борбу против наркотика UNODC још су поразнији – према извештају ове организације за 2014, површина где се гаји мак, од којег се прави опијум а он се касније претвара у хероин, повећана је са 8.000 хектара 2001. (пре америчке инвазије) на 224.000 хектара 2014.

УЛОГА КОСОВА У НАРКОЛАНЦУ Руски аналитичари овде скрећу пажњу на Балкан, тачније на подршку САД проглашењу тзв. „Републике Косово“. Бивши председник САД Џорџ Буш председника самопроглашене „Републике Косово“ Хашима Тачија назвао је „демократом новог поколења“. Но, наркопослови Албанаца са Косова и Метохије одавно су познати у сваком делу Европе. Према подацима Ане Филимонове изнетим у чланку „Албански наркотероризам: колумбијски синдром на Балкану и око њега“, кроз њихове руке месечно прође од четири до шест тона хероина. Годишњи приход албанских криминалаца од трговине наркотицима износи две милијарде долара, при чему контролишу 75 одсто доставе хероина у Западну Европу и око 50 одсто у САД. На Космету, у Македонији и Албанији делује 30 албанских криминалних група које се баве трговином дрогом. Новац од овог посла „пере се“ преко отварања ресторана, продавница и салона лепоте (Енглеска, Немачка, Италија и Шпанија) иуглавном припадају Албанцима пореклом из Албаније и са Космета. Интересантно је да у западној Македонији, једном од најважнијих праваца транспорта наркотика на Косово из Турске, овај посао контролише Мендуха Тачи, рођак бившег премијера тзв. „Републике Косово“ Хашима Тачија.

Значајан је и пример Тачијевог претходника на месту премијера и бившег команданта Ослободилачке војске Косова Агима Чекуа, кога је тражио Међународни суд у Хагу због ратних злочина. Године 2004. медији су објавили вест да албанске групе контролишу 80 одсто тржишта наркотика у Мађарској. После неколико месеци Чеку је ухапшен… у Будимпешти. Убрзо је ослобођен, али је поново ухапшен у Колумбији, где је отишао „да успоставља економске и културне везе са овом државом“, а онда га је „невидљива“ рука поново ослободила. Медији су указивали на Американце, али и на најбољег Чекуовог друга – ондашњег министра спољних послова Француске Бернара Кушнера (blog.styleroom.ru).

Следеће године очекују се нови избори у САД. Клан Бушових представљаће два кандидата. Брат Буша Млађег – Џеб Буш и његов политички ученик Марко Рубио, који има кубанске корене. У сваком случају, чека нас напета политичка година, а наркотици, као и увек у том процесу, имаће немалу улогу, наводи портал chipstone.livejournal.com.

Поменути Ален Лабрус сматра да је могуће утврдити и одређене законитости у геополитици наркотика: трговци дрогом свесно изазивају конфликте (укључујући и рат) јер тиме повећавају профит. Да би се то остварило, потребно је уклонити све препреке укључујући и разбијање неке државе на више контролисаних државица, мада се у пракси чешће прибегава обарањима непослушних влада, изазивању немира или чак револуције, односно грађанског и другог рата. Циљ је да се обезбеди сигуран превоз наркотика до коначне дестинације (без обзира да ли се ради о морима, копну или ваздуху, границама, непроходним територијама или кланцима).

 

ИСТОРИЈА РАТОВАЊА ЗБОГ ДРОГЕ Историја геополитичких игара нераскидиво је повезана са наркотицима, нарочито током XX века, када су глобални финансијски системи скоро потпуно загосподарили финансијским токовима. Поред тога, отвореност контроле потрошње буџетског новца допринела је да се појави потреба за поседовањем новца ван званичних токова ради извођења тајних операција. За борце „на невидљивом фронту“ извор зараде постали су наркотици, односно трговина њима.

Почетак коришћења наркотика као политичког аргумента креирали су Британци у XIX веку. Почетком 20-их и 30-их година прошлог века засули су Кину јефтиним дрогама желећи тако да је „баце на колена“, а основни мотив Острвљана биоп је да загосподаре пољима чаја, који је постао популаран у Европи и доносио огромну зараду. Кинези су тражили да се сва њихова роба, укључујући чај, плаћа сребром, што је убрзо наговестило крах финансијског система Британије. Проблем је ескалирао до незамисливих размера, а решио се случајно. Показало се да Кинези поред сребра за своју робу примају и наркотике (опијум). Иначе, проблем опијума код Кинеза није у потпуности повезан са Британцима. Он је у Кини био популаран много пре доласка Британаца, али се користио искључиво као лек. Ширење конзумирања опијума у овој земљи дошло је са појавом Португалаца, да би коначно стекло популарност појавом дувана и Холанђана, који су у дуван за пушење додавали опијум. Салони за пушење (дувана са опијумом) постали су омиљени и отварали су се у Кини невероватном брзином, иако су их власти забрањивале. Енглези су брзо схватили све користи од опијума и активно почели да плаћају чај и другу кинеску робу њиме, уместо сребром, што је довело до два рата, позната у историји као „опијумски ратови“. Острвљани су довољно брзо организовали производњу опијума у својој колонији (данашњем) Бангладешу, одакле су га превозили до Кине. Са њиховим уласком у Авганистан површина засејана маком је значајно порасла, па су почели да га превозе и у Европу, што је трговцима доносило гигантске зараде. О пушењу опијума могуће је читати у скоро свим романима тог времена, а посебно код Дикенса, наводи портал dz-online.ru.

Обим производње опијума достигао је невероватне размере и углавном је пребациван у Кину, за шта је она годишње плаћала више од ондашњих 25 милиона долара. После два опијумска рата са Кином, Британија је задобила острво Хонгконг, што је изменило однос финансијских снага у Европи, наравно у корист Велике Британије. Трговина опијумом Енглезима је омогућила да се брзо опораве од губитка сребра, а и да овај наркотик започну продавати у Европи, ширећи тако свој политички утицај и у овом делу света. Потом, наркотици за неко време силазе са геополитичке сцене, да би се вратили средином прошлог века.

Опет је све почело у Кини. Наиме, маоисти су разбили армију старог режима, а они су се повукли на југ, у планине Северне Бурме (данас Мјанмар) где су уз помоћ тамошњих племена основали територију коју су контролисали, Распростирала се и на делове Камбоџе, северног Тајланда и Лаоса. Ова област је ушла у историју под називом „Златни троугао“. Основа економије била је производња мака, односно опијума, који је потом преко Бангладеша, Шри Ланке и Индије стизао у Европу, а преко Тајвана и у САД.

Постојање „Златног троугла“ имало је неколико геополитичких последица. Прво, канал преноса опијума у Европу надзирали су Енглези, што је омогућавало велики доток неконтролисаног новца за финансирање операција британских тајних служби. Друго, Тајван са својом производњом опијума, а потом и хероина, што је све завршавало у САД, имао је тако војну и економску самосталност, а био је то и добар разлог да Америка почне да штити ово острво од Кине. Треће, опијум је био важан мотив за отпочињање Америчко-вијетнамског рата, који се финансирао од новца зарађеног продајом наркотика, али важније од свега било је стављање, на самом почетку, „Златног троугла“ под контролу од стране САД. Хероин се у Америку пребацивао у ковчезима погинулих војника, а даље се, под контролом армије и ЦИА, ширио по држави. Зарада је коришћена, како смо већ напоменули, за финансирање тајних операција по целом свету. Совјети су завидели Американцима и Британцима на средствима за тајне операције, па је, према неким оценама, хероин био један од разлога уласка СССР у Авганистан, односно жеља Совјета да и сами стекну новац ван контроле институција за тајне операције у иностранству, наводи портал voprosik.net.

[/restrictedarea]

Поучан је и пример „борбе САД са производњом наркотика у Јужној Америци“. Наиме, 1999. године САД су званично одобриле план „Колумбија“, који је требало да умањи производњу и доставу наркотика из овог региона. За програм су наменили шест милијарди долара. Водила га је најгрознија тајна служба САД – Агенција за борбу са наркотицима (ДЕА). Агентима је дато право да пуцају без упозорења, а били су заштићени од кривичне одговорности у државама Јужне Америке. Резултат борбе: број плантажа коке у самој Колумбији порастао је за 26 одсто, док се производња кокаина увећала за 16 одсто.

Покојни председник Венецуеле Уго Чавез први је прекинуо сарадњу са ДЕА и Американцима у рату са наркотицима, а његов пример је следио и боливијски колега Ево Моралес, који је том приликом изјавио: „Најтеже је што се ДЕА није борила са наркодилерима, већ их је подржавала.“

 

У XIX веку „опијумски ратови“ представљају први већи конфликт (1839-1842 и 1856-1858) чији узрок су наркотици. Очигледно је да су они рано почели да испуњавају одређене функције, које су сачували до нашег времена. Прво су коришћени ради стимулације психофизичких ефеката, било за повећање борбености војника или за подстицање (уметничке, религиозне или филозофске) перцепције. Данас веза између наркотика и ратова има у основи економски карактер, јер потражња за њима расте сразмерно законској забрани. Новац од продаје наркотика користи се на различите начине: за устанке, герилске ратове, односно терористичке акције, истиче Лабрус у књизи „Геополитички речник наркотика“, објављеној у Бриселу 2002. године. Но, ако забрана коришћења и промета дроге доводи до тога да држава не може отворено да користи новац од ове трговине, онда се тиме баве тајне службе, које тако финансирају тзв. тајне операције.