Почетна / Регион / Како је Пирангејт посвађао Љубљану и Загреб

Како је Пирангејт посвађао Љубљану и Загреб

Хрватска саботажа арбитраже или…

За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић -Мекина
Када су у загребачком „Вечерњем листу“ 22. јула објављени тајно снимљени разговори службенице словеначког Министарства спољних послова Симоне Дреник са судијом Арбитражног суда у Хагу Јернејем Секолецом, било је јасно да је посреди добро припремљена медијска бомба која ће имати велики утицај и на компликоване односе у региону. Улози су велики, а свака од две стране у спору оптужује владу суседне земље за кршење споразума о арбитражи

Хрватска политика (и позиција и опозиција) као и медији, тврде да је домунђавање арбитражног судије Јернеја Секолеца (један од пет судија, делегиран из Словеније да разреши Гордијев чвор словеначко-хрватске границе на копну и мору) са службеницом словеначког МИП-а компромитовало Суд у Хагу па је стога и сам арбитражни поступак контаминиран. Хрватски политички врх је чак потпуно пресекао комуникацију са званичном Љубљаном, па су словеначки медији 27. јула невољно јавили да је премијер Миро Церар био принуђен да пише хрватском колеги, јер му се Зоран Милановић не јавља на телефон. Али је зато путем медија Милановић као из топа негирао Церарове речи да Загреб не може једнострано да откаже међународни уговор и одустане од арбитраже, речима да Хрватска то „може и хоће!“ После састанка премијера Милановића са представницима парламентарних странака у понедељак, најављено је да ће Хрватска изаћи из поступка арбитраже. Словенија, међутим, сматра да то није могуће и да ће закључци Арбитражног суда (за које је процурило да су наклоњени словеначким захтевима, тачније да Хрватска губи Пирански залив који је једнострано већ прекрстила у Савудријску валу) свакако обавезивати и званични Загреб.

ФАНТАСТИЧНО МИНИРАЊЕ

Словеначка политика сматра да ни правила арбитражног споразума нити иједан други међународни акт (укључујући Бечке конвенције) не допушта Хрватској да изађе из арбитраже и то у тренутку када је процес при крају (пресуда је најављена за децембар ове године). Афера прислушкивања „Пирангејт“ успела је да уједини не само у Хрватској него и у Словенији вазда посвађану десницу и левицу, нарочито откако је Јадранка Косор, хрватска премијерка која је са тадашњим словеначким председником владе Борутом Пахором утаначила и потписала арбитражни споразум – изјавила да је арбитража „мртва“. Словеначка јавност је, једнако као и политичари, огорчена јер је скандал експлодирао захваљујући „бескрупулозном шпијунирању“ (остало је нејасно јесу ли хрватски обавештајци имали помагаче из редова великих сила) при чему су сви јединствени у мњењу да Хрватска плански минира рад Арбитражног суда, и све то пошто је Љубљана пре шест година, баш захваљујући договору о арбитражном решавању граничног спора – скинула блокаду са хрватских приступних преговора и омогућила Хрватској да 2013. постане члан ЕУ.

[restrictedarea]

И док се у Љубљани вајкају што су попустили под притиском Вашингтона и Брисела и допустили „Хрватима да уђу у ЕУ“ упркос нерешеном граничном питању, у Загребу чињеницу да су Секолец и Дреникова експресно поднели оставке тумаче као словеначко признање да је дошло до недозвољених утицаја на одлучивање Арбитражног суда. Хрватска је данас пуноправни члан како ЕУ тако и НАТО, па јој је „Пирангејт“ дошао „као наручен“ како би се ратосиљала неповољне арбитраже. Словенија се нашла усред, наизглед, изгубљене битке; очување Пиранског залива и излаз на отворено море – то је протеклих 20 година била јабука раздора између две земље, уз непрестане инциденте на копну и мору. И кад се почетком седмице чинило да је Хрватска надиграла комшије у одбрани и заштити националног интереса, показало се да и Словенија уме да игра лукаво. Иако се очекивало да ће на упражњено судијско место у петочланом већу „ad hoc“ Суда у Хагу именовати судију из домаћег Уставног суда, премијер Церар је 28. јула изненадио све – Љубљана је за свог новог представника, на опште изненађење код куће а још више „преко гране“, именовала француског судију Ронија Абрахама, иначе председавајућег судију Међународног суда правде у Хагу (ICJ). Што је шах-мат за Хрватску, која ће после таквог потеза Словеније сад тешко спровести и свету објаснити већ најављено повлачење из арбитраже.

Љубљана у међувремену покушава да санира бруку због открића да су њени највиши представници (Дреникова и Секолец) аматерски неопрезно ћаскали о најважнијем државном питању путем некриптованог, најобичнијег стационарног телефона који је, како упозоравају словеначки стручњаци за безбедност, уз употребу једноставних апликација и јефтине опреме – „могао да прислушкује ко је хтео“. Афера је открила и да је „независност“ арбитражних судија више формална него суштинска, јер се „ионако зна“ да ће „и словеначки и хрватски представник у арбитражи“, дакле судија именован од стране своје државе – заступати ставове сопствене државе, па тако коначна одлука уистину зависи од пресуде преостале тројице „странаца“. Да није тако, арбитража, односно „посредовање трећег“ – уопште не би била могућа.

СЛОВЕНАЧКИ ЏОКЕР ИЗ ХАГА

Испало је да је све питање доброг тајминга: Хрватска је на препад „стриптизирала“ словеначке актере арбитражног процеса као труло воће које је упропастило процес, па се латила дипломатске офанзиве и већ током протеклог викенда послала писма широм света, почевши од Брисела и Европске комисије, у којима је оптужила Љубљану да је скривила пропаст арбитраже. Словеначка политика се нашла у чуду; још нарочито када је Милановић експресно, 27. јула, најавио излазак из арбитраже као готову ствар. Церару није преостало друго него да узврати ударац и мање од 24 сата касније једностране хрватске потезе матира муњевитим избором словеначког новог представника у Арбитражном већу.

Спор око морске и копнене границе између Словеније и Хрватске траје још од распада СФРЈ 1991. године, а сад прети да се врати на почетак, али у много опаснијем облику. Поред тињања нових инцидената у Пиранском заливу, јасно је да је Хрватска наканила да спроведе предвидљив сценарио према којем Сабор изгласава једнострани излазак Хрватске из арбитражног споразума. Словенија тврди да то не би омело рад Арбитражног суда, па иако Хрватска одбија учешће, арбитри свеједно могу да донесу пресуду. Загреб би, извесно, тврдио да је не признаје, да је неважећа и да је неће поштовати. Словенија би потом могла да пресавије табак и тужи Хрватску због непоштовања арбитражне пресуде – пред Међународном судом правде (у Хагу). С обзиром да је поштовање уговорених обавеза важеће правило обичајног међународног права, а отказ уговора само изузетак који потврђује то правило и само је понекад дозвољен, Словенија би вероватно имала велике шансе да успе у том спору. Нема сумње да би се позвала на правило „pacta sunt servanda“ (уговори се морају поштовати) док би се Хрватска ослањала на постулат „clausula rebus, sic stantibus“ (промењене околности траже поништење уговора). Загреб би, то је извесно – тешко доказао да околности јесу промењене, нарочито јер Љубљана упозорава да нису.

Свака друга варијанта би за Словенију била једнака свиленом гајтану, јер би Хрватска, која је у међувремену ојачала у региону (и због словеначког напуштања политике блокаде њеног пријема у НАТО и ЕУ) у наредној фази могла и сама да се обрати Међународном суду правде (као главном судском органу УН) у потрази за коначним решењем пограничног питања. Љубљана стрепи од такве тужбе јер се „Суд (ICJ) строго држи међународног права“, док је арбитража конструисана тако да „узме у обзир и добросуседске односе“, што је вода на млин словеначким интересима. У случају да о граници расправља ICJ, Словенија би (према проценама њених експерата) лошије прошла –можда би у Пиранском заливу добила нешто већу површину мора, али не и толико жељени „контакт“ свог територијалног мора са међународним водама Јадрана.

ПРИТИСАК СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТА

За то да је до споразума између две сукобљене државе уопште дошло 2009. године заслужан је притисак Европске уније а нарочито САД, после чега је словеначка страна била присиљена да попусти и одустане од даље блокаде. Стејт департмент је тада арбитражни споразум између Словеније и Хрватске похвалио као „пример“ за решавање сличних проблема у региону. Хрватска има нерешене граничне спорове са Србијом, БиХ и Црном Гором, па Вашингтон упозорава да би дебакл у случају словеначко-хрватске арбитраже представљао незгодан преседан по усуд других пограничних међусобица. Вашингтон је највише заслужан за скидање словеначке „блокаде“ због које је Хрватска изгубила две године, тапкајући у месту у преговорима са ЕУ. У Хрватској је, међутим, уврежено мишљење да је званични Загреб био присиљен на споразум са Словенцима, па је вребао прилику како да се „извуче“ из арбитраже. Процес је убрзао словеначки министар спољних послова Карел Ерјавец који се овог пролећа на две локалне телевизије, верујући да их Хрвати не прате – похвалио поверљивим сазнањима да ће арбитража бити повољна по Словенију. Заменица хрватске министарке спољних послова Весне Пусић позвала се недавно на те Ерјавчеве изјаве захваљујући којима је званични Загреб закључио да противници интензивно муљају око исхода арбитражног поступка…

Све то је показна вежба и за Србију, која је данас у позицији сличној оној где је 2009. била Хрватска, када је због „придруживања ЕУ“ морала да занемари политику принципијелног придржавања међународног права науштрб компромиса са чланицама ЕУ склоним „прагматичним договорима“. Чињеница је да Хрватска сада доказује и да чланство у ЕУ није гаранција за поштовање међународних уговора, не обазирући се на то да њено понашање рађа сумње у сврсисходност решавања пограничних питања путем арбитраже. Јер ако Хрватска може да потпише, ратификује па одбаци споразум којим је основан посебан „ad hoc“ трибунал за решавање граничног спора са Словенијом – шта је спречава да исто уради и у случају потенцијалне арбитраже са Србијом, БиХ или Црном Гором?

Аналитичари упозоравају да ово није једини пример – Хрватска је током протекле две деценије једнострано одбацила више од двадесет различитих уговора потписаних са Словенијом. Последично, словеначки коментатори већ дуго упозоравају да реч па ни потпис хрватских политичара не вреде много, што би српске дипломате, поучене словеначко-хрватским дебаклом, требало да узму на знање. На страну чињеница да је Хрватска, чланица истог политичког и војног блока као и Словенија, употребила обавештајне методе против суседне земље и прислушкивала њене грађане све како би саботирала рад Међународног трибунала и одузела Словенији шансу несметаног проласка до отвореног мора. Зар је то та „сретна породица европских народа“?

Креативно решење

Словеначка јавност је огорчена над лицемерјем хрватске политике, нарочито откако је премијер Милановић на питање „Хоће ли  ‚Пирангејт‘ пореметити односе двеју земаља?“, из Загреба поручио да –  „неће“. Државна РТВ „Словенија“ је из новинарских архива одмах извукла снимке хрватских рибара који су са својих барки годинама „частили“ колеге са словеначке стране међе показивањем гениталија и голих задњица, уз псовке и увреде. Таквим чаркама је дошао привидни крај 2001. године када су тадашњи премијери Јанез Дрновшек и Ивица Рачан парафирали споразум о граници. Он је био кратког века – хрватске партије су се побуниле, па га одбацује Сабор, после чега Хрватска 2002. године шаље Словенији писмо да одбија споразум о граници, иако су га већ потврдиле владе обе државе. Уследило је нов период инцидената. Ситуација је доведена до усијања када су се преко нишана гледали словеначки и хрватски специјалци, али је сукоб избегнут, иако су словеначке елитне јединице добиле наређење да запоседну део спорне територије. Наређење нису извршили, а Словенија се осветила Хрватској током њених преговора за чланство у Унији. Словенија је 2009. блокирала чак 14 хрватских претприступних поглавља – после чега следи интервенција великих сила и компромис у облику „ad hoc“ арбитраже. Куриозитет тог споразума јесте одредба према којој арбитражне судије треба да нађу решење за „тачку спајања“ (junction) словеначког територијалног мора са међународним водама Јадрана, као и да се ослоне на „стање дана 25. 06. 1991“, значи на доба када је Словенија контролисала већи део Пиранског залива и уживала слободан излазак на отворено море – у оквиру СФРЈ. Што је у старту представљало предност за Словенију. Ни то није све – арбитрима је стављено на душу да у пресуду унесу и „принцип правичности“, а не само слово међународног права.

Словенија инсистира на „правичности“, уверена да само „ad hoc“ трибунал (а не Међународни суд правде, коjем „правичност није тема“) може омогућити несметан пролаз словеначким и иним бродовима како до отвореног мора тако и до Луке Копар. Што није неважно ако се зна да су хрватски преговарачи у прошлости условљавали пролаз бродова тадашње државне творевине Србије и Црне Горе кроз хрватско територијално море до Словеније и њених лука. Оно што у насталој ситуацији Хрватска никако не жели јесте „коридор“ који би спајао словеначко територијално море са међународним водама Јадрана. Хрватски политичари тврде да би у том случају Хрватска изгубила морску границу са Италијом, па би изгубила и (престижни) статус „италијанског суседа“, јер се јужније на Јадрану границе територијалног мора те две државе нигде не дотичу.

 

БЛАМАЖА НА КВАДРАТ

Хрватске жалбе у вези са компромитовањем Арбитражног суда нису измишљене али јесу преувеличане. После ратификације арбитражног споразума, формирано је тело од пет судија, од којих су тројица странци, док су Словенија и Хрватска имале право да именују по једног свог представника. Јесу разговори између словеначког судије Секолеца и службенице словеначког МИП-а Симоне Дреник згазили правило о назависности судија и немешању у рад суда, због чега су обоје поднели оставке, али то не значи да су и остале судије проблематичне. Што није омело хрватске медије, академике, политичаре да једногласно проблематизују цео процес и траже да се „контаминирана арбитража“ одмах прекине. Зашто? Зато што доступни аудио-снимци упућују на закључак да се чак тројица (од пет) међународних судија слажу да би Словенија требало да добије најмање две трећине Пиранског залива и прилаз до међународног мора. Хрватска је до последњег потеза Церарове владе и именовања судије Абрахама била у предности, али је његовим увођењем у игру притерана уза зид пошто би сад морала да укаља и његов правнички ауторитет, а тиме и Суда (ICJ) којем иначе председава.

 

Рони Абрахам, лик и дело

РТВ „Словенија“ је објавила и краћу биографију новог изабраника словеначке владе, а публици га је приближила кроз његов правнички ангажман против интереса Србије: Рони Абрахам (63) рођен у Александрији, Египат, заступао Француску пред Међународним судом правде у тужби Југославије против држава НАТО које су 1999. године војно интервенисале у Југославији (све пропраћено снимцима бомбардовања Београда). „Југославија злоупотребљава Суд за политички форум“, цитира РТВ „Словенија“ Абрахамову закључну реч са рочишта, уз нагласак да је после доласка на чело поменуте институције судио и „у тужбама Србије и Хрватске због наводног геноцида“, које су одбачене.

 

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Питам се, ко је сада крив словеначким и хрватским политичким патуљцима и пајацима? Да нису и овога пута Срби нешто забрљали , па овим „мирољубивим и питомим“ народима отимају право на миран суживот? Велика Србија можда, или нешто друго из истог арсенала оптужби?
    Господо, зашто мирно и цивилизовано не наставите дијалог? Па сада нема Срба-барбара, хегемона, као пре двадесет и пет година када сте због њихове „доминације“ морали заједнички да бежите из СФРЈ.Сада сте под скутима културне Европе!
    Сад видите Словенци, како је то, када се једно незрело и хистерично дерле, са „својим“ крпицама, повлачи из даљне игре и само нешто гунђа и дури се.Притом је, пре тога, нешто ваше, већ спаковало у џеп.
    Нама у Србији, остали су срећом за наук и дуго сећање, трагови тих ваших „играња“, из заједничког нам детињства.
    Не поновило се, будућим генерацијама.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. znate sta me cudi, italijani. pa to je italijanska zemlja. nema vise srpskih komunista da vicu i demonstriraju u beogradu trst je nas, zivot damo, trst ne damo. ej italijani uzmite tim psima hrvatskim i slovenackim svoju zemlju koja je oduvek bila vasa. proterajte pse do zagreba iljublane. ej italijani osvestite se, zaro, fjumicino, pa to su vasi gradovi,vratite ih kuci zainat srpskim komunistima druze tito nije istina da sam ovo vec rekao, ja ovo govorim na ovom mestu prviput druze tito.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *