Почетна / Култура / Како је један Мома добио улицу у Београду

Како је један Мома добио улицу у Београду

КАПОР ЗА ПОЧЕТНИКЕ И НАПРЕДНИЈЕ

Пише Владимир Димитријевић
Једном и заувек, Момо Капор је постао српски Чехов, а много је разлога за уверење да би свака велика култура желела да има таквог писца

Ко би рекао да ће споменицу, и то академијску, једног дана добити Момо Капор, разбарушени дечак српске књижевности, преодевен у „лаког писца“ само да би лакше устрелио чудовиште бесмисла у нашој епохи? Али, ето, десило се (и то пошто је Капор, како рече Ного, „у рату схватио да је његов живот, за који је ташто веровао да је најважнији на свету, постао скоро безначајан пред великом античком трагедијом народа“): године 2013, у издању Академије наука и умјетности Републике Српске, изашла је Споменица академику Моми.

После предговора Р. П. Нога, „Од чега се праве романи“, следи низ поузданих читања Капоровог дела: Светозар Кољевић пише о његовим кратким причама, Милош Ковачевић се бави алузивно-анегдотском доминантом приче „Драги наши“, Радован Вучковић рони у романе, Јован Делић се, између осталог, бави ауторством кад је у питању „Зелена чоја Монтенегра“, Ранко Поповић указује на „Хронику изгубљеног града“, Марко Недић на роман „Конте“, Бранко Стојановић – онај што га је затекао као писца у маскирној униформи ‒ иде ка хумору и сатири „Елдорада“, Бранко Летић се позабавио Капоровом „женом које нема“, измаштаном Леном из „Исповести“, Иво Тартаља чита роман – упутство „Како постати писац“, Бранко Брђанин се посвећује Капоровом драмском стваралаштву, Драган Хамовић открива пишчеву Херцеговину. У другом делу је текст Николе Кусовца о Капору сликару, Д. Ј. Данилова о Капору путописцу, а ту су и опроштајне речи Добрице Ћосића, Милоша Шобајића и Матије Бећковића.

Тако је, једном и заувек (а овај зборник то доказује) Капор постао српски Чехов, при чему би свака велика култура желела да има таквог писца (то рече Ного, а читаоци, већ одавно, потврђују). Зборник је, са свом скрупулозношћу, приредио Драган Хамовић.

[restrictedarea]

КЊИГА РАЗГОВОРА

Мајстор усмености, Момо Капор је 2014, у познатој Едицији „Разговори с писцима“, добио  свој наслов – „Сентиментални рат и мир Моме Капора“ (приредили Љиљана Капор и Драган Лакићевић, објавили СКЗ и Задужбина „Момчило Момо Капор“). Ту су многе – премноге озарености бонвивана који је постао мудрац, па човек пада у искушење да обилато цитира, повлачећи се у сенку своје неумешности да преприча.

И не одолех. Дакле: „Сваки изабрани народ, а такав је српски, мора да за то плати одређену цену. То је тај случај који наликује судбини лепотица у малим местима: сви им се диве, сви су заљубљени у њих, а оне имају несрећне бракове и исти такав живот.“ Или: „У ствари, зашто код нас људи не иду код психијатра? Зато што се они већ код прве туре у кафани исповеде: ‚Јао, шта ми се јуче десило, очајан сам!‘“ А какав је свет? На пример, овакав: „Ви можете бити Рембрант у Њујорку и имаћете 300 долара по слици, ако нисте у општем глобалном поретку Ли Кастелија, једног Јевреја који диктира сликарство, који је измислио Раушенберга, Роја Лихтенштајна, оног што повећава стрипове. А тај Лихтенштајн и данас кошта милион долара.“           И ово: „Велики светски компјутер је израчунао како да се направи идеалан свет по узору шесторице или десеторице стараца, као код Роберта Ладлама. И тај компјутер каже да не може да стоји једна држава Србија која је лепа, округла, сјајна, јер нећемо моћи ту да складиштимо свој нуклеарни отпад. Ми као ирационалан народ кваримо тај план и морамо бити кажњени.“ Из разговора са Никитом Михалковим (Никита dixit): „Јеси ли приметио да нема америчког филма у којем не погине барем сто људи, изрешета их неко, одлете у ваздух са аутомобилом, падну кроз прозор у реку /…/ Нико те људе не ожали, нити зна ко им је мајка, нити имају ли сестру. Нити како се зову. Сви изгину као да то уопште није важно. А /…/ пре 150 година један студент у Петрограду убио је једну бабу и о томе напише књигу један писац, и онда се пишу дисертације о томе да ли је студент имао право да убије некорисну бабу или није. Ето, у томе је разлика између нас и њих. Запад мисли како да живи, а ми мислимо зашто живети.“

И, за крај: „Више од пола свог живота плашио сам се Руса, а остатак свог живота плашим се за Русе. Била је комунистичка страховлада, био је огроман и моћан Совјетски Савез, били су логори, мензе, црвене заставице и ми смо се, сав млад свет, опирали томе, покушавали да се спасемо волећи нешто сасвим друго, волећи џинс, џез, жвакаће гуме, чезнући за кока-колом. Када се распао Совјетски Савез, показало се да се наша љубав претворила у монструма. Као што се у нашим животима често дешава да се неке љубави претворе у монструме, тако се и Америка претворила у монструма. Тај наш мит нам је пао директно на главу, побио људе, најлепше зграде, срушио мостове, загадио земљу. А опет, совјетски монструм који се распао вратио се у негдашње оквире свега што ми тамо волимо. А ми волимо руски 19. век у књижевности, писце, музику, да пијемо као и они, волимо православље којем припадамо као и они. Одједном се монструм претворио у љубав, а љубав у монструма. Фантастичан обрт у једном животу.“

 

БАЈКА

А, у ствари, било је овако. У давна, прадавна времена, када је изгледало да је Америка „сав тај џез“, а кад су Русију гледали кроз залеђено окно ГУЛАГ-а, у једној земљи на брдовитом Балкану живело је сироче, чија је мајка својевремено погинула штитећи га грудима од шрапнела авионске бомбе.  Бомбу су на сирочетов народ бацили потомци Гетеа и Моцарта зато што им се, онако надљудски плавима, чинило да, како рече њихов црномањасти вођа с брчићима, „народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав“.

И то сироче не само да је било жељно живота него и жедно путовања; с пером у једној и четкицом у другој руци, оно је кренуло у бели свет, да га чита свим чулима и да другима преноси утиске. А утисци су били шармантни, духовити, лакокрили, „у џинсу“; сироче се прогласило за „лаког писца“, за вечног puera који никад неће бити senex.  Једино што није потврђивало ту тезу била је извесна доза меланхолије, која је сенчила његове приче и слике, настале у игри пелудних прстију. Меланхолија је потицала из сирочетовог завичаја, за који неки нису ни веровали да постоји, јер се причало да „Херцеговина сав свет насели, а себе не расели“. А људи одатле беху сетни – због пада са „невиних даљина са очима звезда“ (Дис) због увида да „пре но што смо на земљу пали,/ све смо већ видели и све знали“ (Данојлић). Зато је и сироче било сетно, слутећи да неће умаћи историји овог простора и свог народа.

И кад је бајковита земља на брдовитом Балкану почела да нестаје у пламену позоришних кулиса званих „братство и јединство“, сироче је заувек одрасло, а очи дечака престале су да пламсају пламом невиности и стале да сјају сјајем искуства. Лакокрили џинс-писац постао је, како рече неко, „писац у маскирној униформи“, и опет, са пером у једној и кичицом у другој руци, нашао се ван глобтротерских стаза, на кршевима и чукама ужег и ширег завичаја, да помогне свом народу да остане и опстане на дедовини, иако су наследници оног усуканог с брчићима, за које је сироче мислило да су само „сав тај џез“, решили да униште све светске завичаје, па и сирочетов.

До тог часа, земљаци су волели сироче; од тог часа, почели су да га мрзе они што нису желели да буду са својим народом кад је тешко, и претварали се да су бомбе Империје бачене на тај народ исти онај џез који смо, некад, волели, мислећи да су „каубојци“ позитивни, а Индијанци негативни јунаци. Али, сироче је омудрало и није одступало. Остало је своје и у слому. Није га занимало што га безавичајци мрзе, и што му ускраћују заслужену славу сликара и писца. Отишло је са овога света не жалећи што је изабрало праву страну.

И тек када је отишло, почело је да недостаје. Чак и некима од оних који га, због скидања џинса и маскирања у униформу, нису више волели. И толико им је недостајало да је почело да им се привиђа на улицама великог града на ушћу Саве у Дунав, где је настало толико његових прича и слика. И онда су решили да му у том граду, „у коме све заигра, па се врти“, и који сија као „ископан стари мач“, дају једну улицу, где би, макар с пролећа, могла да се, тајно, проспе пелуд са његових златних прстију.

 

ЕПИЛОГ

И тако се десило ‒ иницијатива „Политике“ да по сликару, књижевнику и новинару Моми Капору буде названа једна од престоничких улица усвојена је у Скупштини града. Без иједног гласа против, одборници су изгласали предлог да део Мачванске на Врачару – од Боре Станковића до Тамнавске – понесе Капорово име.

Срешћемо се у шетњи, зар не?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *