Јевгениј Примаков (1929–2015) – Заокрет изнад Атлантика

Пише Андреј Сорокин („Однако“)

Путинова суверена политика  у ствари је наслеђе Примаковљевог „заокрета изнад Атлантика“ 24. марта 1999. године. Једнако je неразумљива „западним партнерима“

Поводом одласка државника Јевгенија Примакова (управо државника – не политичара или јавног функционера!) можемо се присетити многих ствари. Али данас се сви сећају његовог чувеног „заокрета изнад Атлантика“, 24. марта 1999. године.
То је праведно и логично. Био је то врхунац политичке биографије Јевгенија Примакова, из простог разлога што је то био заокрет наше земље – из тачке из које наизглед није било повратка.
Данас о томе говоримо не само да бисмо се сетили Примакова него зато што тек сад можемо формулисати разумевање онога што се заиста догодило изнад Атлантика 24. марта 1999. године.
Рационалним категоријама поступак тадашњег шефа руске владе не може се објаснити. Шта се тим заокретом променило? Да ли је заустављено уништавање Србије? Не.
Да ли су наши „амерички партнери“ тиме натерани да размисле „о судбини света“? Не. Они су се зачудили таквом флагрантном кршењу бонтона – и одмах на то заборавили. Чак нису ни схватили због чега је „руски партнер“ постао толико каприциозан: Русе, у ствари, нико ништа није питао, али су их уз дужно поштовање информисали – шта је још било потребно?
Да ли је тај заокрет послужио као средство трговине, да ли нам је донео некакав профит? Напротив. Примаков је одустао од разговора са Гором поводом материјалне помоћи Руској Федерацији после дифолта. И респектабилна отаџбинска штампа тих дана се веома узбудила, јер је „непромишљени прекид“ Отаџбину коштао 150 милијарди америчког новца. Још више: осрамотио нас је пред „цивилизованим светом“, и то бесплатно.
Можда је тај гест солидарности са братским народом ојачао ауторитет и геополитичке позиције Русије на Балкану? Не би се рекло: „европски избор“ тамошњих елита остао је непоколебљив.
У ствари, баш у тој ирационалности крије се вредност Примаковљевог „заокрета изнад Атлантика“! То није био спољнополитички потез. Као што сада схватамо, то је био позив упућен сопственој земљи!
Наша мисија – није у томе да нешто добијемо. И тим пре није да покажемо ароганцију, увређеност или „мајку мајчину“. Наша мисија је – да будемо Русија, да гарантујемо правичност. Чак и последњим снагама. Чак и без изгледа на добитак.
Величина државе, војна моћ, културна самодовољност – све је то изведено из ове мисије и њеног осигурања. А медењаци на поклон – то су само последице. Као што показују наша историјска искуства – не баш обавезне.
Али и без медењака – ми смо чисти пред Богом и пред собом. То и јесте руска победа.
Мудри Примаков био је први који је, након безумне и катастрофалне деценије, гласно и очајнички крикнуо о томе пред целим светом. Толико гласно и очајнички – да би га чула Русија, залутала у прашуми „спајања са цивилизованим светом“.
И, узгред, сам Јевгениј Максимович од тога није имао никакве каријеристичке користи: ускоро га је „склонило“ са премијерства – чак упркос убедљивим победама над дефолтом. А победе над дефолтом, да и то кажемо, такође су биле резултат руске народне традиције – када се држава у својој економској политици бар мало окренула стварању, а не шпекулацијама и паразитизму. Из овога „бар мало“, да вас подсетим, такође је настала читава хистерија о „црвеном реваншу“. Поучно, зар не?
И Путинова упорна политика суверенитета у ствари је наслеђе управо тог „заокрета изнад Атлантика“. Једнако неразумљива рационалној логици „западних партнера“. Ми, кажу нам, играмо своју игру са Украјином и Европом, а московски лиценцирани кланови треба само да лепо ажурирају споразуме са господарима света, да наставе да издржавају и Руску Федерацију, као своју закониту територију, и Украјину такође – а тај чудни Путин говори о некаквим „црвеним линијама“ и због нечега улеће у конфликт.
Баш као Примаков 1999. године.
Они нас не разумеју, као ни пре – и Богу хвала! Значи, све је како треба. Само што је од тада прошло више од петнаест година. Данашња Путинова упорност, данашње разумевање наше историјске мисије и користи – то више није гест очаја. То је већ прагматична политика – у том смислу прагматична да је обезбеђена и снагом и ауторитетом, и широким кругом истомишљеника у свету, и што је најважније, подршком грађана саме Русије.
И ако за пуни тријумф правде широм света нешто недостаје, присетите се од чега смо кренули. Ако не издамо сами себе, онда ће и снага нарасти и победа ће доћи.
То и јесте оно најважније чему нас је научио Јевгениј Максимович Примаков.

Превео Ж. Никчевић