Има ли разлога за стид?

О дефилеу славних историјских личности у  Седам живота принцезе Смиље

У најновијем роману Гордане Ћирјанић тематизовано је искуство краја (једног) света, оног у којем је Европа била културни и цивилизацијски оријентир

Мишљења о вредности романа Гордане Ћирјанић су подељена: с једне стране су тврдње да се ради о делима „андрићевске класичности“, чиме се алудира на историјску протежност њихових радњи, психолошки реализам и упечатљивост описа, а са друге, коментари да је све то петпарачка литература у којој се опонашају или бесрамно препричавају производи масовне културе, форензичке серије, на пример, или ријалити програми. Чињеница је, међутим, да су обе ове процене пренагљене и претеране, јер свој предмет објашњавају на прескоке, док се наративне равни које се у то не уклапају једноставно прећуткују. Најближе истини би било рећи да су романи Гордане Ћирјанић амбивалентне творевине, а да је међусобно оспоравање „високог“ и „ниског“ њихова суштинска одлика; право би, онда, питање било у чему је смисао таквог уметничког поступања.

Најновији њен роман, за љубитеље „високе“ литературе обесхрабрујућег наслова Седам живота принцезе Смиље, одличан је пример за осветљавање ове поетике: радња му се протеже преко читавог века у повести Србије и Шпаније, а чувене историјске личности њиме буквално дефилују; али, учинивши јунакињом Смиљу Михаиловић, наложницу краља Петра II, самозвану принцезу и модну икону Ибице, ауторка је матрице историјског и породичног романа хотимично прожела одликама шпијунског, пикарског и еротског жанра. Добар део ове прозе, и то управо онај на који се насловом провокативно упућује, може да се чита као морална рехабилитација особе што је својевремено жарила и палила далеко од очију српске јавности, дакле, као варијација на садржаје из жуте штампе. Услед духа времена које привилегује трач, скандал и све што личи на промоцију феминизма, може се очекивати доминација таквих читања.

Неопходно је, ипак, нагласити да је животна прича принцезе Смиље посредована: њоме се бави човек нашег доба, Димитрије, који на тај начин покушава да одврати мисли од сопствених проблема. Он одбија да детаљније говори о себи, ма колико га то привлачило, и радије би да се изгуби у улози скромног биографа: овај јунак се уживљава у сцене из Смиљине прошлости, а у коментарским поглављима се поставља као стручњак на којем је да утврди „принцезину“ историјску улогу и значај.

Међутим, Димитрије нема повлашћених увида у њен живот: све информације које поседује потичу из штампе и оговарања, тако да му не преостаје друго до да учитава, претпоставља и, уосталом, измишља садржаје, прилагођавајући их личном искуству и тренутним психолошким потребама. На заобилазне начине, Димитрије у ствари све време изражава самога себе, покушавајући да осмисли и вреднује сопствену судбину. Строго узев, пред нама и није лик принцезе Смиље, већ властити одраз у Димитријевој свести, тако да је тешко утврдити где престаје он, а почиње она. Не бисмо погрешили када бисмо рекли да они и нису два јунака, него један, али удвојен: Смиља је колажна представа естетских и етичких узора епохе, док је Димитрије лик који нас води у хуманистичку дубину романа.

Попустљив и благонаклон према патњама своје хероине, Димитрије представља принцезу Смиљу као проповедницу егоизма која у сваком окршају са недаћама што јој приређује судбина изнова потврђује одсуство савести и стида. У свету у којем је разумно живети без идеала и у којем нема немезе, а управо је такав свет према Димитријевом искуству, једино принцеза Смиља може да превазиђе људске димензије, силна (или луда) толико да, у самртном часу, и Харону заповеда као конобару – то је морална перспектива до које овај убоги и уплашени човек покушава да се „уздигне“ како би самоме себи изгледао мање испразно и промашено.

Називајући је „правом Европљанком“, Димитрије у принцези Смиљи заиста оличава зло, али у фриволном и ведром, наизглед потпуно безопасном, популарном облику: њена прича, која би до јуче имала значење трагедије о отуђењу и искорењености, данас је фарса о себичности и о мангупској игри са свиме, чак и са смрћу. На тај начин је у овом роману тематизовано искуство краја (једног) света, оног у којем је Европа била културни и цивилизацијски оријентир, његовог распада у парампарчад која се сада још једино могу постмодернистички комбиновати и о том свету више није адекватно приповедати на класичан начин: у Димитријевој интерпретацији се и „Смрт у Венецији“ и „Ана Карењина“ смањују, добијајући неке погрешне, травестиране одјеке.

У томе су прави уметнички потенцијали овог романа.