Почетна / БРОЈ 378 / Хашки трибунал као инструмент америчке политике

Хашки трибунал као инструмент америчке политике

„Сребренички масакр“ пуни 20 година (4. део)

Пишу Едвард Херман и Дејвид Питерсон са Сребреничком истраживачком групом (Srebrenica Research Group)

Како су Међународни суд правде и Међународни кривични суд за бившу Југославију употребљени као средство за продужетак рата другим средствима

Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) на свет је 23. маја 1993. године донео Савет безбедности, одређујући његову структуру и оквире, пажљиво пратећи нацрт који је генералном секретару УН предао Стејт департмент. Свега неколико месеци пре овога, децембра 1992, у представљању које је на Конференцији о бившој Југославији у Женеви одржао амерички државни секретар Лоренс Иглбергер, он је позвао на стварање „другог Нирнберга“. Време је да „почнемо са идентификацијом особа које ће можда морати да одговарају за злочине против човечности и да јасно (народу Србије) укажемо на опасност да дели неизбежну судбину оних који, у његово име, спроводе етничко чишћење“, рекао је он тада. Иглбергер је именовао и потенцијалне злочинце, највећим делом Србе, који би били изведени пред тај „други Нирнберг“. Листа је садржавала три значајна имена – Слободана Милошевића, Радована Караџића и Ратка Младића – оптужене за „спровођење самоубилачког сна о Великој Србији“. Ово је била виртуелна објава рата српским ентитетима, а Хашки трибунал био би инструмент у том рату.

 

„Правда“ изнад мира САД су биле доминантна сила иза Хашког трибунала од његовог зачећа. На почетку обезбеђујући му највећи део финансија и особља, касније са државном секретарком Мадлен Олбрајт, која је лично пробрала тужитељке Луиз Арбур и Карлу дел Понте, а оне су, заједно са првобитним тужиоцем Ричардом Голдстоном, детаљно следиле америчку агенду. САД су имале ратну агенду у Југославији од 1992, или раније, и њеним спровођењем су узроковале пропаст мировних напора од Лисабонског споразума фебруара 1992, до времена Дејтона (крај 1995) и онда поново у Рамбујеу (почетком 1999) где су организовале неуспех мировних преговора о Косову и припремиле позорницу за НАТО бомбардовање. Током овог периода (1992‒1999) САД су се ослањале на давање приоритета „правди“ над миром користећи наводне захтеве за „правдом“ како би саботирале мировне напоре и, истовремено, омогућујући успешно гоњење српских војних и политичких лидера.

Хашки трибунал је осмишљен да одигра кључну улогу у овом ратнохушкачком програму. Јавно би идентификовао зликовце (углавном Србе) које је то дисквалификовало из политичких преговора, а америчке и НАТО снаге би повремено, трагајући за „правдом“, биле приморане да хватају српске зликовце. Џон Лафленд је препричао инцидент из 1997. године, када је британски САС „убио хашког оптуженика“ уместо да га ухапси. Мадлен Олбрајт је, наводно, изразила задовољство када је чула ту вест. „Следећи пут када будемо дошли у град, бићемо схваћени као врло озбиљни и застрашујући људи,  а то је оно што би требало да будемо“, рекла је она.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *