Почетна / Друштво / Хашки трибунал као инструмент америчке политике

Хашки трибунал као инструмент америчке политике

„Сребренички масакр“ пуни 20 година (4. део)

Пишу Едвард Херман и Дејвид Питерсон са Сребреничком истраживачком групом (Srebrenica Research Group)

Како су Међународни суд правде и Међународни кривични суд за бившу Југославију употребљени као средство за продужетак рата другим средствима

Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) на свет је 23. маја 1993. године донео Савет безбедности, одређујући његову структуру и оквире, пажљиво пратећи нацрт који је генералном секретару УН предао Стејт департмент. Свега неколико месеци пре овога, децембра 1992, у представљању које је на Конференцији о бившој Југославији у Женеви одржао амерички државни секретар Лоренс Иглбергер, он је позвао на стварање „другог Нирнберга“. Време је да „почнемо са идентификацијом особа које ће можда морати да одговарају за злочине против човечности и да јасно (народу Србије) укажемо на опасност да дели неизбежну судбину оних који, у његово име, спроводе етничко чишћење“, рекао је он тада. Иглбергер је именовао и потенцијалне злочинце, највећим делом Србе, који би били изведени пред тај „други Нирнберг“. Листа је садржавала три значајна имена – Слободана Милошевића, Радована Караџића и Ратка Младића – оптужене за „спровођење самоубилачког сна о Великој Србији“. Ово је била виртуелна објава рата српским ентитетима, а Хашки трибунал био би инструмент у том рату.

 

„Правда“ изнад мира САД су биле доминантна сила иза Хашког трибунала од његовог зачећа. На почетку обезбеђујући му највећи део финансија и особља, касније са државном секретарком Мадлен Олбрајт, која је лично пробрала тужитељке Луиз Арбур и Карлу дел Понте, а оне су, заједно са првобитним тужиоцем Ричардом Голдстоном, детаљно следиле америчку агенду. САД су имале ратну агенду у Југославији од 1992, или раније, и њеним спровођењем су узроковале пропаст мировних напора од Лисабонског споразума фебруара 1992, до времена Дејтона (крај 1995) и онда поново у Рамбујеу (почетком 1999) где су организовале неуспех мировних преговора о Косову и припремиле позорницу за НАТО бомбардовање. Током овог периода (1992‒1999) САД су се ослањале на давање приоритета „правди“ над миром користећи наводне захтеве за „правдом“ како би саботирале мировне напоре и, истовремено, омогућујући успешно гоњење српских војних и политичких лидера.

Хашки трибунал је осмишљен да одигра кључну улогу у овом ратнохушкачком програму. Јавно би идентификовао зликовце (углавном Србе) које је то дисквалификовало из политичких преговора, а америчке и НАТО снаге би повремено, трагајући за „правдом“, биле приморане да хватају српске зликовце. Џон Лафленд је препричао инцидент из 1997. године, када је британски САС „убио хашког оптуженика“ уместо да га ухапси. Мадлен Олбрајт је, наводно, изразила задовољство када је чула ту вест. „Следећи пут када будемо дошли у град, бићемо схваћени као врло озбиљни и застрашујући људи,  а то је оно што би требало да будемо“, рекла је она.

[restrictedarea]

Када је Хашки трибунал, 24. јула 1995. године, оптужио Караџића и Младића, званичници Суда су се хвалили како су оптужнице ову двојицу лидера босанских Срба уклониле из свих мировних преговора. „Изазивам било кога да седне за преговарачки сто са неким ко је оптужен за геноцид“, рекао је председник Хашког трибунала Антонио Касезе одмах након тога. Још драматичније је што су Милошевић и четворица других Срба били оптужени маја 1999, када је тужитељка Луиз Арбур јавно изнела своју намеру да их уклони као преговарачке партнере: „Ова оптужница поставља озбиљна питања о прикладности (оптуженика) да буду гаранти било каквог договора, а камоли мировног споразума.“

Истовремено, САД и НАТО могли су да потпуно некажњено крше закон, и то уз покриће Хашког трибунала. Бомбардовање Југославије 1999. било је директно кршење Повеље УН, али уз САД и НАТО који контролишу спровођење закона, ни УН, нити Међународни суд правде (МСП) нити Хашки трибунал нису могли да се баве овим злочином агресије. Југославија је од МСП 28. априла 1999. затражила да спречи десет држава чланица НАТО да нападају земљу; Југославија је од МСП затражила и да пресуди о легалности напада. У Случају о легалности употребе силе, који се продужио до децембра 2004, МСП је у свих десет захтева Југославије одлучио да нема јурисдикцију да о њима пресуђује. У случају САД, на пример, МСП је још 2. јуна 1999, док су и даље нападале Југославију, одлучио да, с обзиром да „САД нису пристале на јурисдикцију… и неће то учинити, МКС нема алтернативу: У недостатку пристанка САД… Суд не може имати јурисдикцију“. На исти начин одбачено је и осталих девет случајева.

Уочљив је контраст између неспремности МСП да се бави „највишим међународним злочином“ у случају НАТО агресије на Југославију 1999. и свеобухватног бављења МСП наводима о „геноциду“ у вези са убиствима око Сребренице у случају из 2007. о Спровођењу конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (односно тужби БиХ против СР Југославије).

У оба случаја, тужиоци су се позвали на јурисдикцију МСП (Југославија 1999. и БиХ од 1993.) у складу са чланом IX Конвенције о геноциду, јасном члану који омогућава потписницама Конвенције да своје спорове предају МСП на пресуђивање. У оба случаја, тужени су (десет чланица НАТО од 1999. и Југославија 2006.) тврдили да МСП нема јурисдикцију да разматра случај. Међутим, док је у једном случају (Југославија против САД) МСПС прихватио одбацивање јурисдикције од стране оптуженог (импотентни МСП се потчинио безакоњу САД и НАТО) у другом случају (БиХ против Југославије) МСП је марљиво изнео аргументе како би показао да у ствари има јурисдикцију и око 40 одсто своје пресуде посветио управо одбрани јурисдикције, те, гласањем десет према пет, „одбацио приговоре… туженог у вези са тим да Суд нема јурисдикцију; и потврђује да има јурисдикцију на основу члана IX Конвенције…“ И током НАТО бомбардовања, алијанса је починила озбиљне ратне злочине, што је постајало све озбиљније како је рат све више претваран у уништавање српског цивилног друштва; оптужница против Милошевића маја 1999. била је стога добро темпирана да скрене пажњу са све опсежнијих САД-НАТО ратних злочина. Овде, и током свих ратова у распаду Југославије, оптужнице и јавне кампање Хашког трибунала имале су за циљ да се дискредитују етнички Срби и њихове вође, а да се НАТО прикаже у добром светлу. Пристрасност Хашког трибунала често је била гротескна. Одбацујући масивни досије о ратним злочинима НАТО који је, у име велике правне заједнице, предао канадски професор права Мајкл Мендел, Канцеларија тужилаштва одбила је чак и да покрене истрагу и саопштила да Тужилаштво прихвата „генерално поуздане“ и „искрено дате“ доказе које је НАТО дао да је можда починио „грешке“ и „погрешне процене“, али да није намерно гађао цивиле и закључио да, с обзиром да је убио само 495 цивила (што је спорна бројка) „једноставно не постоје докази неопходни за основу тужбе за геноцид или злочине против човечности“. У почетној оптужници против Милошевића и других за Косово, тужилац је, међутим, сматрао да 344 убиства, од чега је само 45 почињено пре почетка НАТО бомбардовања (у Рачку 15. јануара 1999) пружа „неопходну основу“ за оптужницу. Али, Југославија је била мета САД-НАТО, па самим тим, и мета Хашког трибунала.

Право и пропаганда Јасно је да овде немамо посла са озбиљном правном организацијом, него пре са политичком и пропагандном руком страна које су водиле рат против етничких Срба од почетка деведесетих надаље. Као што је Милошевић изјавио током свог првог појављивања пред Хашким трибуналом, „циљ овог Суда је да оправда злочине почињене у Југославији“, с чиме се многи амерички и НАТО званичници у суштини слажу. Тако је Мајкл Шарф, бивши адвокат Стејт департмента и главни архитекта Статута Хашког трибунала, признао у Вашингтон посту да је у америчким круговима „Трибунал углавном сматран… за мало више од инструмента за односе с јавношћу и као потенцијално корисна алатка… Оптужнице… би служиле да се дипломатски изолују грешни лидери и ојачају њихови домаћи ривали (односно да се помогне промена режима) и ојача међународна политичка воља да се уведу санкције или употреби сила“. Дејвид Шефер, некадашњи помоћник Мадлен Олбрајт и први амерички амбасадор за питања ратних злочина, слаже се с овим, али то још јасније каже: САД су намеравале да Хашки трибунал „користе као буздован у спровођењу политике САД и НАТО“. Председник Међународне организације за прогрес Ханс Кехлер такође се слагао са Милошевићем (као и Шарф и Шефер) у вези са политичком службом Хашког трибунала, али је истицао и његову нелегалност. Кехлер је 1999. истакао да као што Савет безбедности нема никакав ауторитет на пољу кривичног права, тако је и његово креирање ad hoc трибунала нелегално. Деловање Савета безбедности у успостављању Хашког трибунала било је, стога, ultra vires – изван легитимних овлашћења Савета безбедности. Кехлер је указао и на перверзан, па чак и орвелијански, карактер Хашког трибунала, с обзиром да су га оформиле и користе га стране које у ствари ратују и тиме крше члан 2 Повеље УН којим се забрањује „претња или употреба силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе“. „Ако овај нови облик политике праведничке силе не буде проверен, у времену које је пред нама могу бити предузете сличне акције против других суверених земаља и њихових руководстава. У том случају ‚владавина силе‘ замениће ‚владавину закона‘ у међународним односима“, упозорио је Кехлер. То се тако очигледно и десило две године касније, када су исте владе извршиле инвазију на Авганистан, па две године касније Ирак итд, без икаквих препрека „међународне заједнице“.

Бавећи се „сребреничким масакром“, Хашки трибунал играо је политичку улогу која му је додељена без икаквих искакања и врло ефикасно, уз подршку западног естаблишмента, укључујући и медије „главног тока“. Босански Срби су били стална мета, са Караџићем и Младићем који су оптужени за геноцид (итд) још 24. јула 1995, углавном на основу дела у вези са опсадом Сарајева, као и са логорима у Приједору, што су драматичне оптужбе које нису случајно изнете недуго по паду Сребренице, а оптужбе за „геноцид“ у Сребреници додате су 14. новембра исте године.

У важној пресуди у случају команданта Дринског корпуса ВРС Радослава Крстића од 2. августа 2001, Трибунал је одлучио да судбина становника „заштићене зоне“ у Сребреници (убиства као и насилно пресељавање) представља „геноцид“ и Крстића осудио на 46 година затвора (касније смањено на 35 година због „помагања и подстицања“ злочина геноцида). Судско веће установило је да су „снаге босанских Срба погубиле више хиљада босанских муслимана“ чији је укупан број „вероватно у оквиру седам до осам хиљада мушкараца“. Судско веће је, међутим, утврдило да су његови „експерти“ (у овом случају Аустралијанац Дин Менинг) били у стању само да „конзервативно процене да је минимум од 2028 тела ексхумиран из масовних гробница“ (којих је од 2001. било укупно 21). Штавише, у време ове пресуде и упркос тврдње судског већа у супротно, било је мало форензичких доказа за утврђивање узрока њихове смрти – да ли су постојећи људски остаци били жртве погубљења или убијене у борби, или чак да ли су били жртве ратовања у Сребреници и око ње у јулу 1995.

Судије јесу признале да су неки можда били жртве борби, али опет су, уз јако мало доказа, закључили да „резултати форензичких истрага указују да већина ексхумираних тела није убијена у борбама; били су убијени у масовним егзекуцијама“. Овоме су додали следећи non-sequitur: комбиновани докази подржавају тезу да је већина од најмање 7475 несталих из Сребренице, „у ствари погубљена и сахрањена у масовним гробницама“. Али, као што је тврдио Мајкл Мандел, већина од 7475 је само 3736, тако да бројка судског већа од седам до осам хиљада босанских муслимана које су погубиле снаге босанских Срба представља „правни облик пропаганде“ и елегантно показивање пристрасности и спремности да се достигне циљ од 8000 како би се подржала оптужба за „геноцид“.

 

Наставиће се…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *