Почетна / Свет / Грчко „ДА“ Путину

Грчко „ДА“ Путину

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
Поред грчког народа који је храбро узео суверенитет и слободу у своје руке, прави победник референдума у овој земљи је Русија, јер њу Грци препознају као алтернативу Америци и западним кредиторима

Први светски лидер којег је премијер Алексис Ципрас позвао по завршетку националног референдума, где су Грци са 61 одсто гласова одбацили ултиматум светске банкарске олигархије – био је руски председник Владимир Путин. Ципрас је обавестио шефа Кремља о наредним корацима у преговорима са кредиторима, Путин је изразио подршку напорима грчког друштва за излазак из кризе, а размотрили су и „нека питања даљег развоја руско-грчке сарадње“. Из ових штурих званичних формулација ни највештији аналитичари не би могли поуздано извести ниједан конкретан закључак, осим оног да су двојица лидера у тесној комуникацији. Јер, ако је Ципрас позвао телефоном Ангелу Меркел, канцеларку државе којој Грчка дугује највише новца и због које је избила цела гужва око референдума, то се може разумети. Путин, наизглед, не би требало да буде приоритетна адреса за тако хитан позив. Али се он, ипак, десио. И много о чему говори…

 

ММФ – СВЕТИЊА Грчки народ одбио је „предлог“ кредиторске Тројке, по којем су Грци били дужни да наставе са програмом „оздрављења“ своје економије. Ови програми садрже мере „стезања“, кресања“, „резања“, уз помоћ којих их оздрављују већ седам година, али њима је све горе. Грчка привреда смањила се за трећину, сваки четврти Грк нема посао (сваки други међу младима) а државни дуг је још више увећан и сада износи око 340 милијарди долара. Ципрасова влада је, са пуним правом, пошла од тога да би резултати били бољи да „економски доктори“ нису вршили своје експерименте на Грчкој, али они су остали неумољиви. Дуг се мора враћати, а да јести се не мора. И после референдума, који представља редак пример у послератној Европи, где се један народ не предаје у борби за слободу и опстанак против најмоћнијих, европски „партнери“ настављају са истим понудама Грцима – програм ММФ-а као светиња, евро као икона. Ципрас без страха зове Путина у помоћ.

[restrictedarea]

Месецима уназад, као вид невиђеног притиска на грчки народ, са Запада је стизала прича о томе како Атина наводно жели да изађе из зоне евра, као и из саме Европске уније. На тај начин, светски моћници ломили су отпор Грка, да не помисле да одбију још једно „кресање“. Овај напор је дао плода: скоро 40 одсто гласача престрашено је изјављивало да би глас „не“ донео катастрофу, после које би се земља отворила и прогутала 10 милиона Грка. Ништа од тога се није догодило, и неће, али слобода има своју цену. Онај који се унапред преда – нема шансе да победи. Ко се одлучи за борбу, као што је решила већинска Грчка, већ је прву битку добио.

Са Западом је ситуација јасна. Осим што би му грчки банкрот и излазак из еврозоне донео директне губитке који се процењују и до 87 милијарди долара за еврозону, овај расплет ударио би жестоко и по темељима ЕУ и НАТО конструкције. А то је већ сценарио у којем Русија свакако има одређену улогу. Познати амерички економиста и коментатор Пол Крег Робертс оценио је да Грчка, ни мање ни више, спасава планету од предстојећег трећег светског рата. Грчка влада, за разлику од свих других сателитских држава, не савија се под притиском САД-а, које су све европске земље већ претвориле у своје „вазале“, како се недавно изразио Путин. Грчка, која је била под гвозденом контролом „савезника“, наједном више не реагује на такве сигнале. Зато други човек у Берлину, председник Социјалдемократске партије Немачке Зигмар Габријел оптужује владајућу грчку „Сиризу“ да представља „претњу европском поретку“.

Робертс сматра да Грчка на крају процеса може напустити ЕУ, која већ дуго функционише као америчка творевина. То би довело до пуцања читавог вазалског ланца, где би из ЕУ отпали и Италија, Шпанија, Португалија, које су такође угрожене применом комбинације кредита и драстичних мера штедње. То би, додаје Крег Робертс, отежало западну „пљачку“ слабих држава и довело у питање лидерство САД-а на светској арени. „Пљачка је једини начин зараде западног финансијског система“, указује амерички економиста. Али, луцидно закључује, управо то може и спасити Запад од погибељног нуклеарног рата са Русијом – разбијање корумпиране ЕУ, слабљење НАТО-а у Европи и ликвидација америчког механизма притиска на Москву могу донети мир и спречити рат. Могуће је да Робертс „претерује“ у својим оценама, али је тешко у много чему не сложити се с њим.

 

ИЗЛАЗАК ГРЧКЕ ИЗ НАТО? Агенција „Блумберг“ цитира још једног Американца који указује на сличне процесе. Амерички адмирал у пензији и бивши командант НАТО-а у Европи Џејмс Ставридис указује да актуелна криза може проузроковати озбиљно захлађење између Атине и Запада. Овај Американац грчког порекла сматра да у перспективи то може довести до изласка Грчке из НАТО-а. Према његовом мишљењу, ако Запад не буде могао да се договори са Атином и она буде морала да напусти еврозону, руководство Грчке кренуће у активно зближавање са Русијом и изаћи из НАТО-а. Хаос у Грчкој задао би стратешки ударац европским и америчким позицијама, а на удару би се могла наћи и важна војна база САД-а на Криту. Истог мишљења је и шеф утицајне консалтинг компаније „Јурејжа груп“ (Eurasia group) Јан Бремер, који сматра да ће „ако коалиција ‚Сириза‘ остане на власти, у наредних неколико година Грчка изађи из НАТО-a“.

Све ове, и многе друге приче одавно су покренуле спекулације о наводној „петој колони Кремља“ унутар европске тврђаве. Свако мало, појављују се панични написи да ће „руски играчи“ ставити вето на продужење санкција Москви – у тој улози виђени су Атина, Будимпешта, Братислава, односно све оне земље које трпе огромну штету од конфронтације са Русијом. Крајем јуна, лондонски „Фајненшел тајмс“ објавио је мишљење Себастијана Малабија, старијег научног сарадника утицајног америчког Савета за међународне односе, који је открио да је Бела кућа забринута због потенцијалног раста утицаја Москве на Атину, упозоравајући да Грчка „мрзи Запад“.

Због свега тога, у интересу Вашингтона и Брисела јесте да се криза у Грчкој разреши што пре, али то из низа објективних разлога није могуће тако лако. Тријумфални референдум о слободи грчког народа то потврђује. „Фајненшел тајмс“ указује и да Русија тежи да успостави политички утицај на земље југоистока Европе, између осталог и кроз енергетске пројекте, попут „Турског тока“. Тиме се објашњава огорчена борба Америке против свих руских пројеката гасовода на Балкану и у централној Европи, али и жестоког притиска на чланице ЕУ да нипошто не укидају антируске санкције…

Јунска посета премијера Ципраса економском форуму у Санкт Петербургу, где је имао озбиљне разговоре са Путином, уочи преговора са западним кредиторима, деловала је као јасна потврда ових страхова. У антигрчкој пропаганди ишло се толико далеко да се Ципрасов одлазак у северну руску престоницу у водећим западним медијима представљао као „изненадан“ и „ненајављен“, иако је цео свет знао за то бар два месеца раније, још у априлу, када је и „Печат“ најавио ову посету („Руска врата за југ Европе“, бр. 365). За њих је, наводно, био изненађујућ и грчко-руски споразум, потписан у оквиру Петербуршког самита, о изградњи продужетка гасовода „Турски ток“ преко територије Грчке – где ће Москва финансирати све трошкове изградње – иако је наш лист и то најавио у априлу. Реално, није ни за кога била изненађујућа ни оштра Ципрасова „петербуршка реторика“, када је рекао да се центар економског развоја помера са Запада на Исток (Русија је већ постала највећи трговински партнер Атине, претекавши Немачку) а да дужничка криза није грчки, већ европски проблем. Путин се са њим сложио.

ПУТИНОВА ТРАНСВЕРЗАЛА А да ли онда неко треба да буде изненађен ако се на геополитичкој мапи све јасније исцртава Путинова „енергетска трансверзала“, која осим Грчке и Турске, у перспективи укључује и Италију? И што се онда неутрализује чувено „јужно крило НАТО-а“, америчко геостратешко сидро на Медитерану, раскрсници путева између Европе, Азије и Африке? И да ли може ико замерити руском председнику што одговара асиметрично на изазове које му Америка намеће већ читаву деценију? Да ли неко мисли да ће Русија немоћно посматрати како јој пред носом гори братска и за њену безбедност животно важна Украјина, и да неће ништа радити заједно са Ципрасом, који НАТО-у може нанети више штете него Петар Порошенко Москви? Зашто упадати у намештену кијевску замку и одговарати тупо, силом, на провокације и тако стећи трајну етикету агресора – када је могуће задати ударац у само срце америчког утицаја у Европи? То су питања на која западни званичници не желе да одговоре…

Поставља се још једно, можда и најважније питање: шта Путин заправо жели са Грчком и Европом? Бројне анализе показују да се слични процеси као у Грчкој већ јављају у низу европских земаља. На пример, шпанска левичарска партија „Подемос“ озбиљно претендује на победу у октобру на парламентарним изборима. Националне и леве снаге јачају и у Француској, Португалији, а у Мађарској је Виктор Орбан више него наклоњен Путиновим предлозима. Како процењује португалски економиста Жоао Фереира Амарал, Лисабон би сам требало да напусти еврозону како би избегао економску катастрофу. По њему, Португалија је „темпирна бомба“.

Излазак Грчке из зоне евра нанео би разорне ударце Европској унији. Са европског становишта, делује да за Грчку не постоји добро решење. Ако банкари попусте пред Ципрасовим захтевима да се трећина дуга Атини отпише, а за остатак да се одобри грејс период од 20 година, то би подстакло све друге задужене економије у Европи да за себе затраже сличне уступке. То би уништило европску (немачку) дисциплину и прилично бесмислене, али сурове програме штедње. Ако кредитори остану чврсти и пред више него јасно израженом вољом грчког народа, то ће краткорочно уздрмати Грчку и њену привреду. Али, на средњи и дужи рок земља би могла да се опорави, са ослонцем на туризам, енергетику и извоз, где би готово извесно могла да рачуна на подршку Русије и Кине у развојним пројектима. То би проузроковало прекид исплате дуга и вероватно одбацивање евра у Грчкој. У таквим околностима, следећи корак би логично било грчко иступање из ЕУ, јер је без заједничке економске политике ова бирократска творевина – заправо бескорисна. Отказивање љубави НАТО-у у овој ситуацији било би сасвим предвидљив корак.

 

Многима је промакла вест да је Кина прошле недеље ратификовала споразум о оснивању Развојне банке БРИКС-а, са оснивачким капиталом од 100 милијарди долара, а она ће бити глобални конкурент америчким структурама, ММФ-у и Светској банци – које су својом политиком експлоатације довеле многе земље до просјачког штапа. А претходно, 29. јуна, формирана је и друга институција, Азијска банка за инфраструктурне инвестиције, такође под покровитељством Кине и без учешћа Америке, где је Русија, одмах иза Индије, трећи по величини акционар.

Постоји још једна могућност, тачније опасност која се надвила над Грчком: да ће Запад до краја појачати притисак на њу, активирајући механизме који воде у револуцију, па чак и грађански рат. По овим пројекцијама, грчки отпор био би ефикасно сломљен, а никоме више у Европи не би на памет пало да експериментише са непослушношћу америчком сизерену. Овај сценарио је утолико опаснији што се раст патриотских снага примећује у свим земљама Европе, а посебно на југу континента, па нису ретки они који предлажу да се слободарске идеје – и њихов покровитељ, Русија – по сваку цену искорене. Ако се овако настави, европски слом је неминован у свакој варијанти.

Постоји школа мишљења у Русији која даје прилично јасна и логична објашњења актуелног тренутка у Европи и свету. По њима, Москва парира покушајима Американаца да раздвоје Европу од Русије, а то је интензивирано са избијањем украјинске кризе. Русија и даље жели велики европски простор од Лисабона до Владивостока, али кроз нову варијанту која подразумева стварање евроазијског моста Берлин ‒ Москва ‒ Пекинг. Многи не разумеју шта то Кремљ ради, па неке његове потезе тумаче као неодлучност или издају руских националних интереса. Међутим, ако се руска стратегија посматра из овог, евроазијског угла, види се да њен циљ није уништење Европске уније, већ да се из ње протера САД. По свему судећи, Американци одлично разумеју суштину овог Путиновог маневрисања и користе Украјину како би што дубље забили клин између Европе и Русије. Ако у томе буду заустављени, америчкој хегемонији у свету доћи ће крај, сматрају представници ове школе мишљења.

Чињеница је да су Грци били свесни ових калкулација и да су прошле недеље знали за шта гласају. Да право референдумско питање није било да ли сте за или против некаквог кредитног пакета, већ да се гласало о стратешком усмерењу земље. Да је одлука била између Путина, са једне стране, и Ангеле Меркел, Жана Клода Јункера и њиховог шефа Барака Обаме, са друге. И да су они, потпуно свесно и храбро, овим другима рекли једно велико НЕ, а Путину и Русији – сасвим недвосмислено ДА. Али, они који очекују да ће Путин агресивно и по сваку цену разбијати еврозону, веома греше. Крах европске економије довео би до смањења потрошње руских енергената и њихове цене.

Зато ће Русија као и до сада битке водити полако, стрпљиво и аргументовано. Дозволиће европским партнерима да сами размисле зашто их прекоокеански „велики брат“ прислушкује и држи непрекидно у покорности и полуратном стању. Мада се споља још увек веома слабо манифестују, ови процеси су узели маха широм Европе, што се може закључити не само из грчког референдума већ и из чињенице да никад до краја није прошла америчка идеја о увођењу тоталних санкција Русији, или о испорукама оружја режиму у Кијеву. Права борба за Европу тек сада почиње. Грци су видели алтернативу и храбро јој рекли „да“, узевши свој суверенитет у своје руке. Ко је следећи?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *