Почетна / Друштво / Грчки покер: пркос, бес и доминација

Грчки покер: пркос, бес и доминација

Драгомир Анђелковић 
Предстоји нам занимљива (гео)политичко-економска игра током које ће Берлин настојати да дисциплинује Атину а Вашингтон да обузда Берлин. Питање је само колико ће у свему томе бити дизања прашине и лома, те колико ће све трајати, али исход је већ сада готово известан

Грци су рекли „не“. Многи тврде да им због тога престоји паклени период. Немачка мора да демонстрира свој бес. Иначе може да јој се догоди нека нова Грчка (или више њих) од Пиринејског преко Апенинског полуострва па до ЕУ истока. Међутим, то је тек мањим делом тачно. Једно је форма, а друго суштина. Немојмо прецењивати Берлин и његову моћ. Уз сав успон Немачке после пада Берлинског зида, од тада до данас више пута се показало да над том земљом и даље лебди сенка пораза из 1945. године. Европска (гео)политика је сувише комплексна да би у вези са њом пресудну реч имао Берлин. Он може да виче и прети, па и да млати рукама, али од неког другог пресудно зависи колика ће бити разорна моћ ударца па и да ли ће њега стварно бити или ће се само радити о симулацији за светску и домаћу јавност.

 

ЗНАЧАЈ ГРЧКЕ Када су 80-их година – противно расположењу јавности већине европских држава  – Американци размештали своје нуклеарне ракете широм Европе, говорило се да Европска економска заједница није ништа друго до цивилно крило НАТО. То је умногоме било тачно. Слично, ако не баш исто важи и за њену наследницу – Европску унију. И ЕЕЗ и ЕУ много тога су радиле у складу са интересима Атлантског пакта, односно полазећи од потреба његове носеће земље, за коју се са много основа каже да је, без обзира на своју прекоокеанску локацију, водећа европска сила.

Тако су, у својству награде за улазак у НАТО, противно свим од стране Брисела прокламованим економским и тзв. реформским стандардима, у ЕУ примљене Бугарска и Румунија. Пре њих је, још далеке 1981. године, у редове ЕЕЗ, и то уз обимну без премца економску подршку, увршћена и Грчка. Што се тиче Немаца, они су налазили како економски тако и политички интерес у томе да асистирају таквим процесима. Да и не говорим о процени тамошњих водећих кругова да је опасно занемарити вољу великог англосаксонског „брата“. А каква је она у вези са Грчком, најбоље се види на основу дешавања са краја Другог светског рата.

Када су одређиване зоне доминације великих сила у Европи после очекиваног пораза нацистичке Немачке, Вашингтон и Лондон су за Грчку, површно идеолошки, а дубински цивилизацијско-геополитички омраженој Москви дали велики део преосталог Балкана и приде део Централне Европе. Као део тог „дила“, а не због нечег другог, жртвован је и Дража Михаиловић са покретом који је предводио. Због стратешке позиције поморске Грчке у вези са контролом источног Медитерана, Блиског истока и Суецког канала, она је за англосаксонске силе од 19. века – поготово у контексту надметања са Русијом – добила посебну важност. Има је и данас, нарочито у околностима када тзв. „украјинска криза“ не јењава.

[restrictedarea]

РАСКОРАК ПРИОРИТЕТА Немачка нема куд – то је друга страна медаље. После пркосног грчког одговора мора да крене у офанзиву. Међутим, њени домети неће бити превелики. Можда Грчка и напусти еврозону, али Немачка неће смети да у обрачуну са њом иде до краја. Јер, Атина може да се окрене и од ЕУ, и од НАТО. Зато се, верујем, неће десити богзна шта после грчког референдума. И да Меркелова то хоће, неће јој дати они који су од ње моћнији. А сетимо се дешавања на нашим просторима 90-их година прошлог века. Ни рата, ни мира није било без САД. Европски фактори су само могли да буду мирођија у америчкој чорби. Њихова улога, укључујући и немачку, намерно или из незнања се преувеличава, али је ипак секундарна.

Вратимо се Грчкој. Тек што је окончан грчки референдум, немачка канцеларка се нашла изложена жестоким ударима утицајног часописа „Шпигл“. Ма колико се његово уредништво трудило да делује „независно“, те је ради тога и оптуживало Американце за шпијунажу – добро се зна колико је поменути недељник повезан са водећим евроатлантским центрима моћи. Какве год песме да пева, у преломним тренуцима оне иду у прилог интересима НАТО конзорцијума. На површини то није увек тако, али довољно је мало се загледати у дубине геополитичких комбинаторика па видети како ствари заправо стоје.

Сада „Шпигл“ брутално креће на Меркелову због њеног несавитљивог односа према Грчкој. Напрасно је стављена у раван са нацистима када се ради о односу према најјужнијој ЕУ нацији. До јуче није било тако. Ствар је у томе што је и евроатлантска закулиса желела да обузда Атину. Циљ јој је био да сви помисле да ће се на Грчку сручити муње и громови ако не поклекне. Но, сада када се то није десило, прагматични прекоморски самозвани господари Европе и њихови ЕУ следбеници настоје да примире Немачку. Крута Ангела можда не схвата довољно добро логику блефа и изнуђеног редефинисања стратегије када се друга страна покаже довољно пркосном да истраје на мегдан-пољу, макар дуел претио да на крају за њу буде фаталан. Англосаксонци су опасне рачунџије и није им утеха то што ће неко платити већи цех од њих. Опет, немачка историја показује да Немцима неретко фали таква ширина а и не значи да је НАТО стварно баш толико драг немачком срцу као што се Берлин заклиње. Како год било, приоритети Берлина и Вашингтона се драстично разликују!

 

РУСКИ ФАКТОР Предстоји нам период новог натезања конопца између Атине и водећих западних сила, односно финансијских институција које оне асиметрично контролишу. Немачка ће хтети али неће смети да крене на све или ништа. Више ће претити него ударати а и тада ће најављивати где бије како не би Грцима нанела опасне повреде. И ако буде изгледало да је озбиљно ударила на Грчку, то ће имати филмски карактер. Уистину, неће смети превише да је оштети. Грцима ће бити понуђен неки модел опстанка. С друге стране, и Атина ће, на новим основама, бити спремна за неки компромис. Док се кочопери, тајно ће се ценкати.

Тресе се гора а родиће се, сигуран сам у то, ако не баш само миш, онда зец. Неће се радити ни о каквој већој зверци. Јер, за Грчку је спасоносно постојање руског медведа који не пристаје да буде обична атракција у западном зоолошком парку. Да је којим случајем Русија данас каква је била у доба Јељцина, Грчка би лоше прошла. Овако, у околностима када се многи на Западу плаше Путинове Русије и шансе коју ће она умети да искористи, те зато озбиљно стрепе од радикалне промене европске геополитичке конфигурације – Грчка има много већи маневарски простор.

Русија јој помаже самим својим постојањем и деловањем на неким другим меридијанима. Тим пре што је у некој мери спремна да јој и на Балкану прискочи у помоћ, односно да у координацији са Грчком и другим овдашњим земљама ту заигра енергичније. То све и ми треба увек да имамо у виду. И ово мало наших преосталих националних интереса не би било очувано да на Западу не постоји страх од Русије, односно да са њом не развијамо партнерске споне. Блиске везе са Москвом, односно избалансирана спољна политика, једина је делотворна кочница када се ради о обуздавању превеликог притиска на нас, као и Грке, од стране водећих западних сила.

 

ГРЧКЕ ПОУКЕ Атина то одлично разуме. Отуда, наставиће да игра као и до сада. Мало ка Истоку, мало ка Западу а онда, уз затезање до границе пуцања, правиће извесне компромисе да јој рачун не би био већи од користи. Онда поново тако. И ништа епохално неће се десити. Нити ће у скорије време бити – лично сам у то уверен – грчког економског колапса, нити велике геополитичке деобе карата. ЕУ ће за сада опстати. Исто важи и за евро, а са њим или без њега Грчка ће како-тако економски наставити да функционише.

Можда јој предстоји раздобље када ће изгледати да се гасе светла, али она се неће угасити а Атина ће кроз муке сигурно лакше пролазити него да је кротко прихватила да јој искључиво други кроје судбину. Донекле у економском, а свакако у великој мери у (гео)политичком погледу, то би требало да буде поучно и за нас. Шут није у стању да се бије са рогатим али некада се ни јачем не исплати да се уплиће у веће сукобе са њим због неког ширег смисла и последица.

Разуме се, куражна одлучност слабијих мора да буде рационална и на тим основама флексибилна. Није циљ да се добије разбијена глава, већ да се извуче нека корист, макар се она огледала у подношењу мање штете ако је већ неизбежна. У таквим играма Грци су вековима исказивали много већи таленат од нас. Додуше, у прилог им иде и специфичан стратешки положај, односно чињеница да у њима Запад ипак не види „мале Русе“. Православци су и уз то пркосни, али бар нису и Словени. А ми смо све то а недостаје нам грчки левантински прагматизам и осећање за меру. Но, како се каже, никада није касно за учење а и мали напредак је бољи од никаквог.

Зато би официјелни Београд требало да озбиљно анализира деловање актуелних власти у Атини, односно вишеслојно, често у великом раскораку између номиналног и реалног, поступање великих сила у вези са тзв. „грчким изазовом“. Ко у нашим кулоарима власти у то и даље сумња, брзо ће увидети да је Европска унија, којој наша политичка елита толико стреми, обичан политички патуљак (ништа мањи од стерилног ЕЕЗ) а да – како би наш народ то рекао – Вашингтон и даље у Европи коси, док Берлин само воду носи.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *