Почетна / БРОЈ 377 / Грађа за речник 4 – Сан о помирењу

Грађа за речник 4 – Сан о помирењу

пише Милован Данојлић

Помирење је рационалан подухват, подвиг чистог и слободног ума. Оно укључује претрпљено зло, да би се на њему, као на тврдом тлу, градило скупо плаћено добро. Не можемо се одрећи сећања и осећања, али их можемо расветљавати и  надзирати 

Реч помирење је шкрто представљена и у старијим, и у новијим нашим речницима. Што је бледо у животу, то и у језику животари. Вук није забележио именицу, него глагол; грађу је скупљао у посебним околностима: устанци и буне су, по природи ствари, непомирљива људска прегнућа. У протеклих, биће скоро двеста година, колико је прошло од првог издања „Рјечника“, реч се, на домаћем тлу, није убокорила и ојачала. Матичин Jеднотомник даје пример

Пружи  руку помирења

што  је лепа  жеља, и молба; није извесно да ће бити услишена. Московљевић упућује на измирење, за чије је друго значење (наплата дуга, намирење) и Вук знао. Броз‒Ивековић такође наводе на искусурати. Биће да су и глагол и именица, у почетку, имали изразито материјални смисао, па су се с временом уздигли у моралну сферу. Рјечник JAZU наводи примере из старије хрватске  лексикографије, где се реч појављује као калк латинског conciliatio, reconciliatio, додајући, из новијег доба, употребу у Вуковом преводу Новог завјета:

Бог…помири свијет са собом

метнувши у нас ријеч помирење,

док уз измирење напомиње да се јавља „код писаца“, у смислу „измирења остатака“, тј. раскусуривања. Речник САНУ није стигао до слова П, а поводом измирења даје стихове Владимира Станимировића

У души је мојој измирење. Ја се

Не буним јер слушам савести ми гласе,

као и Дисове

Око главе, ко ореол, пусти снови

А у срцу измирење и доброта.

Танушно и мршаво; више пројекти него постигнућа. Од прошлости се нема шта научити, од садашњости још мање, од Енглеза и њихових  резолуција најмање. (Где год су били, иза себе су оставили дуготрајно миниран простор, а не пропустише ниједну прилику да нама, успут, стану на жуљ.)

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Један коментар

  1. Одлична тема, поштовани… Много би могло о њој да се расправља, али у нашој просторно-временској лимитираности, можемо тек понешто мало да `разменимо` ?!
    Да пођемо од – душе, која воли – мир ? А мир је – Божји, врхунска категорија ?! Још је Тертулијан установио да је душа људска, -природно, – хришћанска ? А познавао је боље старе јелинске и др. филозофије од многих потоњих и савремених ?
    Православље познаје Божју тајну – покајања, по којој је и монашки – равноанђеоски лик ? Велики свети подвижници, улазећи све дубље у тајне самопознања, као богопознања, кајали су се и смиривали, све до последњег уздаха ?! Љубав према непријатељима је најтежи облик божанске врлине, и питање је, колико су страстима подложни људи искрени када кажу и да су опростили или се заиста, у целости покајали ?
    А другачија је световна и политичка `лексика` ?
    При томе, колико савремени људи, не само у Србији и Европи схватају, да `атмосфера` у којој живе, и поред отвореног или прикривенијег негирања, ипак садржи `слојеве` хришћанског наслеђа у којима је праштање и покајање веома битан `елеменат` ?
    Али, неке друге `религије` су задржале (или се `вратиле`) на Стари завет – „око за око – зуб за зуб“, а то је случај и са Исламом ?
    И онда, данас, они који нит` у Бога верују нити Цркву поштују, – инсистирају на „покајању“ – целог народа ?
    Лествичник каже, да је злопамћење од – мржње, оне, неокајане, застареле ? А мрзи онај, који би да се свети, али не може ?
    Многи на Западу, – нарочито од протестаната, који не знају ни латинску а камоли православну светоотачку традицију, тобож, `научно` засновано, силна средства и напре улажу у `преумљивање` и код – Срба ? А Србе не познају, као што ни не познају наведено наслеђе – непревазиђену психолошку емпирију ?! Жалосно и смешно у исти мах…
    Творци социјалног `инжењеринга`, не познајући ваљано људску природу, чине према њој – психичко насиље… ?!
    Ваљало би истражити, да није `модел` немачко-француског `помирења` преузет из `југословенског`; т.ј. оне дечје : „Мир, мир, мир – нико није крив… “ ( а `крајеви` су у потаји – затирани ?)
    Нисам против мирења… Најлакше је мирити се онима који се нису ни свађали, теже посвађањим а најтеже тамо, где су остале – `дубоке ране`… ?!
    Треба времена, и све има своје време ? Једино ђаво `нема времена` и тај воли да `збрза` ?
    А на лажима и обманама `градити` јесте лош, залудан посао…
    Тешко онима, којима лаж и неправда – омили….

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *