Почетна / Документи / Грађа за речник 4 – Сан о помирењу

Грађа за речник 4 – Сан о помирењу

пише Милован Данојлић

Помирење је рационалан подухват, подвиг чистог и слободног ума. Оно укључује претрпљено зло, да би се на њему, као на тврдом тлу, градило скупо плаћено добро. Не можемо се одрећи сећања и осећања, али их можемо расветљавати и  надзирати 

Реч помирење је шкрто представљена и у старијим, и у новијим нашим речницима. Што је бледо у животу, то и у језику животари. Вук није забележио именицу, него глагол; грађу је скупљао у посебним околностима: устанци и буне су, по природи ствари, непомирљива људска прегнућа. У протеклих, биће скоро двеста година, колико је прошло од првог издања „Рјечника“, реч се, на домаћем тлу, није убокорила и ојачала. Матичин Jеднотомник даје пример

Пружи  руку помирења

што  је лепа  жеља, и молба; није извесно да ће бити услишена. Московљевић упућује на измирење, за чије је друго значење (наплата дуга, намирење) и Вук знао. Броз‒Ивековић такође наводе на искусурати. Биће да су и глагол и именица, у почетку, имали изразито материјални смисао, па су се с временом уздигли у моралну сферу. Рјечник JAZU наводи примере из старије хрватске  лексикографије, где се реч појављује као калк латинског conciliatio, reconciliatio, додајући, из новијег доба, употребу у Вуковом преводу Новог завјета:

Бог…помири свијет са собом

метнувши у нас ријеч помирење,

док уз измирење напомиње да се јавља „код писаца“, у смислу „измирења остатака“, тј. раскусуривања. Речник САНУ није стигао до слова П, а поводом измирења даје стихове Владимира Станимировића

У души је мојој измирење. Ја се

Не буним јер слушам савести ми гласе,

као и Дисове

Око главе, ко ореол, пусти снови

А у срцу измирење и доброта.

Танушно и мршаво; више пројекти него постигнућа. Од прошлости се нема шта научити, од садашњости још мање, од Енглеза и њихових  резолуција најмање. (Где год су били, иза себе су оставили дуготрајно миниран простор, а не пропустише ниједну прилику да нама, успут, стану на жуљ.)

[restrictedarea]

Очишћење од злих мисли и отровних успомена је предуслов не само духовног него и телесног здравља. Познавао сам неке несрећнике које је мржња у гроб отерала. Мржња је противживотна супстанца, матер ништавила и поћерка безнађа, малоумна и кратковида саветница у тегобама  са којима једино Разум, некако, излази на крај. Јер ми нисмо искључиво у сукобу са злоковарним суседима; ми смо и у себи расцепљени и завађени. Раскол сеже до династичких трвења, да у грађанском рату 1941-1945. добије паклени замах. Данас га подјарују грађани друге, треће и ко зна које још Србије, а има и фолклорну  димензију  у поганом лудовању навијача водећих фудбалских клубова… Такво је стање изнутра; у окружењу је још горе. Тамо не могу да опстану без мржње, а ми се узалуд трудимо да им постанемо равноправни партнери. Ту се не тражи ни јака памет, ни велики труд. Од Црног мора до Тршћанског залива мржња се, у прошлом веку, наметнула као горак зачин добросуседских односа, а обрачуни из деведесетих је додатно подгрејаше. Помирише се Французи и Немци, бољшевици и бели, невоља  натера четнике и партизане да се, у српској Босни, зближе, али на средишњем фронту војска не напушта ровове. То нам је, ваљда, усуд.

Људске заједнице су, и иначе, у стању сталног комешања и унутрашњег превирања, а код нас то иде вртоглавије  због  препуштања линији најмањег отпора и необуздавања у прзничавости. У освиту деведесетих година нађох се међу обновитељима Демократске странке. Био сам поносан због учешћа у оживљавању идеја за које су се залагали Давидовић и Грол, након полувековне духовне амнезије. Саучеснике тог  подухвата (било нас је тринаесторица) осећао сам као браћу. Прикупивши нешто новца од предратних демократа избеглих у Париз, похитах у Београд, на  састанак Иницијативног  одбора. Демократија је требало да буде лек од свих нагомиланих болести, формула за уређење  складног суживота. Слобода  доноси, пре свега другог, ослобођење од мржње. Пружали смо руке према свима, не придајући велики значај тамним облацима нагомиланим у   западном делу земље. Били смо чисти: ко ће чистоти одолети?

Заборављали смо да је нагло пробуђена слобода ђаво и да се зна упутити према наопаком циљу.

Не прође ни месец  дана, а моји племенити саборци се стадоше тихо раздвајати, шушкати једни против других, водити рачуна ко председава. Идеализам се натруни малим рачуницама и каријеристичким плановима. Доцније падоше и тешке речи између два водећа човека. Стигох да   изговорим беседу против наилазећег ратног сукоба и да се повучем у ћутњу. Политика није за мене, а ни ја за њу. Спреман сам да помогнем овде-онде, али споља, без учлањења у било коју партију.

Кад је тако међу истомишљеницима и сународницима, шта да очекујемо од завидљиваца с оне стране плота? Расцепљени смо, изнутра, по многим основама, а само целовити можемо општити  с другима на ваљан начин. Поништење одлуке једног дивљег суда из 1946, уместо да нас зближи у истини, продубило је давно ископани јаз. Набрајањем злочина једне и друге стране нећемо изићи из уклетог круга. Нама, који нисмо непосредно учествовали у сукобу, допала је дужност објективнијег  сагледавања  мучног  наслеђа.

За уређење здравијих односа са другима ваља се најпре сабрати у себи. За општење се тражи  цео човек, а не разбијена и изнутра раскинута олупина. Помирење је рационалан  подухват, подвиг чистог и слободног ума. Оно укључује претрпљено  зло, да би се на њему, као на тврдом тлу, градило скупо плаћено добро. Не можемо се одрећи сећања и осећања, али их можемо расветљавати и надзирати. Уместо двосмислених некрофилских скупова, предводитељи наших унесрећених народа боље би учинили кад би оживели  извесне традиционалне поступке за превазилажење мржње. Племена на нижем ступњу развоја су, у нашем поднебљу, имала утврђене обреде за прекидање ланца крвне освете, те би се и од њих могло нешто научити, свакако више него од frau  Меркел и sir Камерона, помиритеља оних чијем су сукобу њихови претходници још како допринели. Ту би и цркве могле и морале помоћи: помирење без покајања је сумњив аранжман међу   крвницима спремним да колико сутра потегну ножеве.

Основа могућег споразумевања

Нема много примера колективног пораза сличног нашем. Поражена је социјалистичка  идеја  у интерпретацији маршала-хедонисте, самоуправљање и несврставање падоше у вечни заборав, збрисана је држава Јужних Словена, пропадоше и монархија и република за чије су одржање изгинуле стотине хиљада људи, село одумире, фабрике су будзашто предате нерадницима, млади гледају како да побегну преко границе, све новоосноване државе и државице  су  пале под туђинску управу, изгубивши политичку и економску независност, заведена је једна необична врста окупације где освајач влада преко домаћих опуномоћеника, непрестано нас изводе на контролни испит, посете страних државника личе на визите школских инспектора, њихови експерти нам одређују плате и пензије, утврђују цене гаса и струје, и још се поносимо кад нам уделе покоју прелазну оцену и могућност уласка у њихов   Рај. Поврх свега, поражена нам је и демографија, због једнодушног увиђања  да не вреди живети овде и у оваквим условима.

Ако ишта, равноправност у општој поражености нуди нам  платформу за измирење у несрећи. Исти је бол мајке у Сребреници и мајке у Братунцу; њима није потребна помоћ у споразумевању.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Одлична тема, поштовани… Много би могло о њој да се расправља, али у нашој просторно-временској лимитираности, можемо тек понешто мало да `разменимо` ?!
    Да пођемо од – душе, која воли – мир ? А мир је – Божји, врхунска категорија ?! Још је Тертулијан установио да је душа људска, -природно, – хришћанска ? А познавао је боље старе јелинске и др. филозофије од многих потоњих и савремених ?
    Православље познаје Божју тајну – покајања, по којој је и монашки – равноанђеоски лик ? Велики свети подвижници, улазећи све дубље у тајне самопознања, као богопознања, кајали су се и смиривали, све до последњег уздаха ?! Љубав према непријатељима је најтежи облик божанске врлине, и питање је, колико су страстима подложни људи искрени када кажу и да су опростили или се заиста, у целости покајали ?
    А другачија је световна и политичка `лексика` ?
    При томе, колико савремени људи, не само у Србији и Европи схватају, да `атмосфера` у којој живе, и поред отвореног или прикривенијег негирања, ипак садржи `слојеве` хришћанског наслеђа у којима је праштање и покајање веома битан `елеменат` ?
    Али, неке друге `религије` су задржале (или се `вратиле`) на Стари завет – „око за око – зуб за зуб“, а то је случај и са Исламом ?
    И онда, данас, они који нит` у Бога верују нити Цркву поштују, – инсистирају на „покајању“ – целог народа ?
    Лествичник каже, да је злопамћење од – мржње, оне, неокајане, застареле ? А мрзи онај, који би да се свети, али не може ?
    Многи на Западу, – нарочито од протестаната, који не знају ни латинску а камоли православну светоотачку традицију, тобож, `научно` засновано, силна средства и напре улажу у `преумљивање` и код – Срба ? А Србе не познају, као што ни не познају наведено наслеђе – непревазиђену психолошку емпирију ?! Жалосно и смешно у исти мах…
    Творци социјалног `инжењеринга`, не познајући ваљано људску природу, чине према њој – психичко насиље… ?!
    Ваљало би истражити, да није `модел` немачко-француског `помирења` преузет из `југословенског`; т.ј. оне дечје : „Мир, мир, мир – нико није крив… “ ( а `крајеви` су у потаји – затирани ?)
    Нисам против мирења… Најлакше је мирити се онима који се нису ни свађали, теже посвађањим а најтеже тамо, где су остале – `дубоке ране`… ?!
    Треба времена, и све има своје време ? Једино ђаво `нема времена` и тај воли да `збрза` ?
    А на лажима и обманама `градити` јесте лош, залудан посао…
    Тешко онима, којима лаж и неправда – омили….




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *