Грађа за речник 3 – Право да будем дезинформисан

Милован Данојлић

О приликама  у свету, па и у нашој животној околини, ми знамо оно што нам саобраћајци  јавног мњења допусте да чујемо и видимо. Други извори су слабо видљиви и нелегитимни… У медијима слободног света и лаж је много слободнија, живља и полетнија, па је и учинак делатнији него тамо где царује простачка пропаганда

Право да о свему будем обавештен је лицемерна спрдачина са оним што ми је остало од здраве памети. Зар баш о свему, и где мене нађоше? Дугогодишње искуство ме је поучило да готово све што ми нуде штампана и електронска општила узимам са резервом. Њихов циљ није обавештавање него усмеравање и убеђивање. Дакако, као и у свакој лажи, и у овим, медијским кривотворинама има састојака истине, у траговима и нехотичним одблесцима. Хватање побуда због којих неко околиши и замагљује предмет такође је вредна информација. Наслутивши узроке врдања и заобилажења, можемо извући добре посредне закључке, поготово ако су нам позната ограничења којима робује известилац. Између читаоца (гледаоца – слушаоца) и светске сцене разапета је густа мрежа сита и решета за одабир, пречишћавање и тумачење грађе. Па и поред тога, оно што је прошло кроз процес филтрирања задржало је неке елементе стварног стања; накнадним рашчлањавањем даде се васпоставити оно што је заташкано, поготово ако имамо у виду увиђавност чланкописца према преовлађујућој идеологији друштвене заједнице у којој живи, њеним навикама и илузијама, као и обавезе према послодавцу, упућеном у више државне интересе: он их уважава и кад је према њима критичан.

[restrictedarea]

Те тако, о приликама у свету, па и у нашој животној околини, ми знамо оно што нам саобраћајци јавног мњења допусте да чујемо и видимо. Други извори су слабо видљиви и нелегитимни. У првом тренутку агресије на Либију наши људи запослени у тој земљи, као и настојници хришћанских манастира, нешто касније, у Сирији, упозоравали су на насилничку, ничим изазвану природу интервенција, и на опасност по миран суживот која из тога следи. Ти су гласови убрзо надјачани пропагандном хуком бораца за усрећење човечанства по западњачком моделу, где су се медији ставили у службу ратне машинерије. Онда су на поприште изишли исламисти, па су се покретачи обесних ратних похода претворили у браниоце наше угрожене цивилизације. Почетна варница је затрпана пожаром који је заслепео вид и разум јавности.

Поштује ли се примирје договорено у Минску? Недељама се о томе ћутало, да бисмо недавно чули да рат ни у једном часу није престајао. Примирје је било на снази докле је то некоме одговарало, а оружје је проговорило кад се јавила потреба за продужење санкција Русији. Истина је променљива дата, она се стално преображава. Сама по себи, ако није политички употребљива, она је сувишна и безвредна. Лаж је истина у привременом облику; на хладноратовском боксерском мечу сви су ударци тренутачни и привремени. Дужност веродостојног извештавања се препушта сутрашњим историчарима…

Пратећи, од средине прошлог века до данас, под различитим режимима и у свакојаким околностима, представљање догађаја у локалним и светским размерама, почео сам сумњати не само у постојање објективне истине него и у људску потребу да је знају, и у способност да јој се приближе. Тачан број пострадалих у Сребреници био би диверзантски чин у конструкцији геостратешких предрачуна, и довео би у неприлику оне који су још у јулу 1995. утврдили коначан биланс. Право стање тог, и сличних догађаја, познато је једино Вишњем а он се не меша у уређивање земаљских публикација ни у форензичка истраживања. Велике новинске агенције, одговорне великим државама, монополисале су и медијско тржиште. Сиромашној већини људског рода остаје да гута оно што јој се одозго добаци. Боравећи у Непалу у тренутку растурања наше некадашње државе, покушао сам да из једног листа, штампаног на енглеском језику у Катмандуу, сазнам шта се код нас збива, а занимало ме је и како се, из подножја Хималаја, види наша драма. Нисам утажио знатижељу: кратке вести су, без изузетка, биле преузете од агенција са англосаксонског подручја. Сиромашни Непал не може себи дозволити луксуз одашиљања сталних или специјалних дописника на Балкан, као што и ми, у Србији, о Непалу, Кувајту, Сирији или Чаду знамо само оно што нам те агенције сажвакано послуже.

Уз идеолошку и политичку пристрасност иде, природно, један низ уобичајених људских слабости: незналаштво, површност, духовна ограниченост, расне и класне   предрасуде, неупућеност у историјску перспективу, неспособност сагледавања целине… Свако је слеп барем за једну половину стварности, зависно од усвојене идеолошке матрице. На једној страни, најамници Седме силе страхују од политичког прогона, а на другој страни плаше се губљења посла. Што се уобличавања тиче, очигледне су разлике стилске природе. Тамо где је слобода изражавања коначно укинута, ставови се излажу механички круто и бирократски суво, у досадним и јаловим фразама. Чланкописац не брине о лепоти и уверљивости написа: он даје упутства шта треба мислити, како деловати, и ту нема места за стилске бравуре.

У медијима слободног света и лаж је много слободнија, живља и полетнија, па је и учинак делатнији него тамо где царује простачка пропаганда. Медији су контролисани обазривије, невидљивим каналима, далеко од малих извођача радова, довољно проницљивих да осете шта је надређенима прихватљиво а шта политички некоректно. Аутоцензура је добровољна погодба друштвене пристојности, предуслов професионалног напредовања. Ономе коме погодба не одговара остаје сарадња у маргиналним листовима са жалосно скромним тиражима.

Читалац решен да по сваку цену сазна неку истину морао би, у садашњим околностима, свакодневно куповати бар двадесетак листова, копати и сравњивати, загњурити се у меандре компаративног изучавања, да би дошао до закључка у познатој изреци да је истина са ове стране Пиринеја лаж са оне стране, и обрнуто. Идеолошки, политички и национално неутрална информација већини људи није потребна. Истина по људској мери живи од опсесија, заблуда, унапред утврђених схватања и навијачких страсти. У задовољавању таквог читаоца чланкописац мора унети много више жара него онај што се, са друге стране барикаде, бави тужном пропагандном работом.

Све сам ово, пре четврт века, пратио у почетном раздобљу кампање против Србије и Срба. Поступак у оцрњивању малих народа и њихових држава одонда се у длаку понавља. Између грубог обмањивања и суптилног подваљивања на крају сам изабрао апстиненцију. Ниједне стране новине не узимам у руку, а од наших, повремено, прелистам „најстарији лист на Балкану“.

Избегавање пуне истине о избеглицама

Масовна бежанија из земаља Блиског истока и северне Африке представља нам се као временска непогода, као сиротињски егзодус подстакнут ко зна каквим и како изазваним ратовима. Бриселски човекољупци ту појаву прате као чисто технички проблем, оптужујући алаве бродовласнике, трговце људском муком, италијанску обалску стражу, неопремљена прихватилишта, пропустљиве спољашње границе, све и свакога, сем онога ко је катастрофу изазвао. А узрочник је у самом политичком и војном врху западне Алијансе, са славним војним походима, са арапским пролећима и пустињским олујама чији је циљ био обарање мрских диктатора и увођење демократије у близини нафтних извора, из чега је требало да уследи привредни бум и тријумф слободе и људских права по једино важећем, глобалистичком узору. Модерни крсташи су, као и њихови давни преци, хтели све најбоље, а што је испало најгоре, они за то нису криви, и то им нико не спочитава. Војни удари на Ирак, Авганистан, Либију и Сирију најављени су као витешки подвизи: требало је оборити Садама, Гадафија, Бин Ладена и Башара ел Асада па да од Багдада до Триполија процветају руже. Милиони људи су убијени или су уморени глађу, разрушене су државне структуре, завладао је хаос из којег људи беже куд ко може, а о узрочницима катастрофе Брисел, са штампом слободног света, кукавно ћути.

Избегавање помињања криваца за избегличку трагедију даје праву слику европске моралне беде. Брисел, иначе, нема милости према мађарском одбрамбеном егоизму, а и наш министар спољних послова, социјалиста либералног смера, веома је згранут. Где то иде, у Двадесет првом веку?

[/restrictedarea]