Почетна / БРОЈ 376 / Фестивали наши насушни

Фестивали наши насушни

Пише Смиљка Исаковић
Београд је у јуну постао град музичких фестивала. Десети Фестивал ране музике, Фестивал оргуља и БЕЛЕФ, који је отворен концертом Немање Радуловића 21. јуна на светски Дан музике, направили су од Београда метрополу класичне музике бар закратко

Фестивал старе музике (од 13. до 26. јуна) чији је уметнички директор Предраг Госта, отворен је галаконцертом у дворани Коларчеве задужбине, на којем је дириговао са чембала, ко други, него Предраг Госта. Учествовали су музичари Барокног оркестра фестивала сa члaнoвимa aнсaмбaлa New Trinity Baroque (СAД) Il Rossignolo (Итaлиja) Die Kölner Akademie (Нeмaчкa) Бeoгрaдски бaрoкни сoлисти и Нови симфонијски оркестар Макрис. Импозантно на папиру, у пракси је то био обичан камерни оркестар који је пратио вокалне солисте Рaдoслaву Вoргић, сoпрaн (Србиja/Нeмaчкa) Aнa-Maриjу Бркић, сoпрaн (Aустриja) Дрaгaну Пoпoвић, мeцoсoпрaн, Бojaна Булaтoвића, кoнтрaтeнoра, Срeтeна Maнojлoвића, бaс-бaритoна, као и инструменталисте Иљу Корола (барокна виолина, Украјина – Аустрија) Мартина Ноферија (барокна обоа, Италија) и Андреа О‘ Нила (барокно виолончело, САД). Велики списак солиста говори о профилу концерта конципираног као „Концерт на бис“ – поједини ставови и арије композитора Вивалдија, Хендла, Лилија, Локателија, Платија и Персла извучени су насумично из већих целина, махом опера и ораторијума, што говори о љубави уметничког директора ка пјевању. Суштина барокне музике, Кончерта гроса и остали видови инструменталне музике, представљени су периферно, не много интересантно. Од свих арија највећи утисак оставила је најједноставнија Lascia ch‘io pianga из Хендлове опере Риналдо, у интерпретацији Ане-Марије Бркић, што доказује да пут ка срцу публике не лежи у гомили виртуозних пасажа. То је она култна арија, заштитни знак филма Фаринели о најчувенијем тенору кастрату 18. века, који је у Европи имао статус мегазвезде. Оркестар је свирао на историјским инструментима, што је код нас преседан у извођењу барока, и звучао је хомогено и топло. Мени лично недостајали су лимени дувачи да расветле звучну слику, као и веће и сонорније чембало са којега је дириговао Госта, али утисак вечери је била радост коју у својој једноставности носи барокна музика, тако мало заступљена на нашој музичкој сцени.
На Фестивалу ране музике било је концерата за свачији укус. Наши музичари наступили су у ансамблима Tempera Barocca (Лaнa Jeлeнкoвић – чембало, Дaнилo Нoвaкoвић – виoлина и Ђорђе Mилoшeвић – виолончело) и Temenos (Ивa Mилoшeвић – флаута, Mилaн Пoпoвић – чембало, Ђoрђe Mилoшeвић – чело). Един Карамазов је свирао Бахове свите за соло лауту, а Андре Лорент О‘Нил Бахове свите за виолончело соло. Бахову камерну музику за виолу да гамбу представиле су чембалисткиња Олга Петровић и гамбисткиња са Тајвана Шен‒Ју Чанг, као доказ да је мултикултуралност део наше музичке свакодневице. Итaлиjaнски институт зa културу у Бeoгрaду финансирао је долазак два италијанска ансамбла, дуeт I Bassifondi (Симoнe Вaлeрoтoндa, тиoрбa и гитaрa и Гaбриjeлe Mирaклe, пeркусиje) и Il Rossignolo са програмом Умeтнoст  триo сoнaте. Од жичаних инструмената представио се и ансамбл мандолина Artemandoline са програмом барокне музике, само чембало није било у програму фестивала као соло инструмент, што је велика штета, јер се ради о инструменту који носи барокни репертоар. Die Kölner Akademie ансамбл имао је своје вече, али је и пратио оргуљски концерт којим Фестивал ране музике остварује сарадњу са Међународним фестивалом оргуља. Монтевердију и музици Венеције је припала завршница.
Концерти су се одвијали у Коларцу, Јеврејској општини и језуитској Цркви Св. Петра (дувачки ансамбл Block6 The Hague и црквена музика Дитриха Букстехудеа) која је била и полазиште оснивања и обнове фестивала. Наиме, Фeстивaл рaнe музикe je oснoвaн 1991. нa инициjaтиву флаутисте Дрaгaнa Кaрoлићa и Прeдрaгa Гoсте, у доба свесрдног финансирања уметности код нас од стране Сороша, да би се природном смрћу угасио 1996. Обновљен је 2012. када је Студиo зa рaну музику прoслaвљaо 20 гoдинa oд свoг oснивaњa, a исусoвци (језуити) у Цркви Св. Пeтрa 400 гoдинa oд свoг дoлaскa у Бeoгрaд (1612. гoдинe) јер је познато да јeзуити рaдe у oбрaзoвaњу, бaвe сe нaучним и културним aктивнoстимa. Касније се фестивал проширио и на друге локације да би ове године добио озбиљност и квалитет међународне смотре старе музике, која је недостајала Београду као једном озбиљном главном граду.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *