Евромани: потребно је више Европе

Специјално за „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Како ствари стоје, Европа постоји само као форма поробљавања народа и као диктатура финансија, и то у контексту перверзног система где не одлучују парламенти и суверени народи, већ банкари и финансије, у бестидној олигархији која не мисли, него само калкулише против планете и народа. Кантов сан је замењен кошмаром еврократије: мислити да се може изаћи из првог, без изласка из другог, сензационална је грешка, нажалост, у великој мери хегемонијска у данашњој политичкој и културној панорами

Нова врста на свету су „евромани“. То су они који не могу да живе без евра, Европске уније и Централне банке. У данашњем сценарију финансијског геноцида и банкарског лихварства, евромани настављају да понављају мантру „потребно нам је више Европе“, а то је типично за зависнике од дроге који говоре „желим је још више“. Ако је зло – а тешко је порећи да није – Европа евра и банака (то је једина Европа која данас постоји!) казати „потребно нам је више Европе“ исто је као када се каже, у светлу трагедије наркомана, „потребно нам је више дроге“.

Дефиницију „евромана“ дугујем искреном пријатељу, храбром новинару Александру Монтанарију. Разговарати са евроманима је немогуће, не толико због уобичајене изреке „Contra negantem principia non est disputandum“ (не може се расправљати са принципима порицања, прим. прев.) него због чињенице да, зaхваљујући својој зависности, они не могу замислити свет без евра и без Централне банке. Из тога следи очигледан парадокс, видљив свима: трагедије које евромани најављују као неизбежне, ако се изађе из евра (беда, осиромашење, сукоби, насиље итд.) обавезно се остварују, ако се остане у еврократском систему. Грчка је један од таквих примера, врло трагичних примера.

Како ствари стоје, Европа постоји само као форма поробљавања народа и као диктатура финансија, и то у контексту перверзног система где не одлучују парламенти и суверени народи, већ банкари и финансије, у бестидној олигархији која не мисли, него само калкулише против планете и народа. Кантов сан је замењен кошмаром еврократије: мислити да се може изаћи из првог, без изласка из другог, сензационална је грешка, нажалост, у великој мери хегемонијска у данашњој политичкој и културној панорами.

Модеран систем – написао је песник Езра Паунд – користи дуг да би наметнуо ропство: дужник завршава у ропству код зајмодавца, а подређеност је чисто економске и финансијске природе. Лихварство „вређа божју доброту“, пише Данте у „Божанственој комедији“ („Пакао“, Певање једанаесто, стихови 95-96). А Грчка се буни против лихварства финансијског капитала. Против зеленаштва су били Данте и Аристотел, Тома и Маркс, Платон и Паунд. А ми би требало сада да га прихватимо, јер  „Европа то тражи од нас“ и то захтева госпођа Меркел?

Вратимо се на метафору дроге и евромана. Потребна је елиминација дроге (а не интензивирање дозе са „потребно нам је више Европе“!) а у нашем случају, да се напусти луди еврократски пројекат, да се врати национални демократски суверенитет (Ципрасова Грчка долази ли и код нас?) и да се настави даље с алтернативним облицима заједнице, увек на основу признавања слободних и једнаких. Права Европа била би она у којој би Грчка и Немачка биле слободни и једнаки субјекти, а не, као  данас, у односу слуге (Грчка) и газде (Немачка) у складу са асиметријом заснованом на основу економских веза.

Права Европа – којој је ова данашња негација у перверзном облику – јесте Европа плуралитета, слободних и суверених народа, са својим језиком и својим традицијама, где одлучују народи, а не економије, људи од крви и меса, а не „сензибилно надсензибилни“ ентитети – како би то рекао Маркс – тржишта и финансија.

Евро, штавише, није био „грешка“: то је било испуњење фаталног процеса деполитизације привреде започетог 1989. године Као што сам покушао да објасним у свом делу „Будућност је наша“ (Бомпијани, 2014) евро и Европска унија су, у ствари, оваплоћење „апсолутног капитализма“, где су суверени само тржиште и реалност „пуна теолошких хирова“ (Маркс) као што су Централна банка, коју нико није демократски изабрао, а свеједно одлучује о животу народа.

Стога, борба против капитала у одбрани рада и народа мора бити, данас, пре свега, борба против евра и финансијске диктатуре срамно назване „Европска унија“. Преко еврократског државног удара успостављен је прави финансијски цезаризам, под којим су се овлашћења демократских влада преселила у установе лишене народног консензуса, ван било какве народне контроле. Успостављен је апсолутни суверенитет финансијских тржишта и произведен аутентични олигархијски отклон од демократије. Време је за дезинтоксикацију, пре него што се деси неумитна „овердоза“.

Превод с италијанског Драган Мраовић

Један коментар

  1. … тајна је много старија, и од Паунда и од Дантеа; према Давидовом псалму (Псалам 14.5 одн. Пс. 15.5), да би неко био праведник, не треба да даје `своје сребро на добит` или `новац на камату` или интерес ?! Јевреји `својима` не траже камату ?! Па су се лукави досетили, да у односу на оне, који су – `гојим` (стока), ово – “не важи”, па је не само нормална камата – као принос, рецимо од закупа, итекако – `дозвољена` ?! Отуда појава лажних Јевреја, јер је то, са становишта лихварења било – најпрофитабилније ?
    А код `банкара` – открити тајну је већи `грех` него украсти пун сеф новца и драгоцености ?!
    Такоође, такорећи `невидљиво` робовање погубним страстима, међу којима похлепа заузима `високо` место, `материјализује` се кроз – дужничко робовање – банкама ?
    Све би да подјарме, а медији и маркетинг ове архи-корумпиране `зверке`, чини, да се нечасно и инфериорно и ненормално `слави` – ругајући се тако, свему, не само светом већ и читавом свету, који допушта овој сили обмане да њиме влада ?
    Мараната !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *