Почетна / Интервју / Ефраим Зуроф – Прекрајање Холокауста

Ефраим Зуроф – Прекрајање Холокауста

Разговарала Наташа Јовановић
Питање да ли Хрвати, минимализујући жртве НДХ, поштују европске вредности, је, чини ми се, ипак питање за Хрвате. Ја нисам усташа

Резолуција о Сребреници je политички пројекат земаља које за такву врсту оцена нису квалификоване. Оне нису у стању да процене и прогласе нешто геноцидом. Намера аутора овог нацрта је очигледна и у крајњој инстанци води ка промени парадигме гледања на дешавања не само она везана за последњи рат на простору бивше Југославије већ и на поимање страдања уопште.

Сличну ситуацију имали смо када су Словенија, Литванија и Мађарска комунизам прогласиле геноцидом и свако дело негирања комунизма као геноцида кривичним делом. Та формулација геноцида у својој основи није тачна. Комунисти јесу починили стравичне злочине у тим земљама, али за разлику од нациста комунизам није постојао са намером да збрише одређене народе са лица земље, никада није био творац оружја за масовно убијање као што гулази никада нису били концентрациони логори, каже у разговору за „Печат“ Ефраим Зуроф, израелски историчар америчког порекла, директор јерусалимског Центра „Симон Визeнтал“, члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу и један од најпознатијих светских ловаца на нацисте.

 

Да ли објашњење за инсистирање на усвајању резолуције лежи у чињеници да је Запад, служећи се преседаном Сребренице, покренуо талас хуманитарних интервенција са милионским жртвама, при чему је себе лишио сваке одговорности?

Оваква и сличне резолуције су највећи непријатељи историје и сећања. Намера је јасна, док своје интервенције правдају хуманим мотивима који су зачудо пробуђени тек након Сребренице, Србе као учеснике у сукобу у ратовима на простору бивше Југославије маркирају као лоше момке. Отуда је била неопходна једна оваква резолуција. Но, Сребреница није геноцид. Геноцид подразумева нечију намеру да збрише цео други народ, али када нечије војне снаге, у овом случају српске, у рату поштеде жене и децу, онда то није геноцид.

[restrictedarea]

Да ли аргументи које је Виталиј Чуркин изнео на СБ УН, позивајући Америку и Британију на одговорност због почињених злочина, представљају једини исправан одговор на ревизионистичке покушаје?

Руси могу да помињу Вијетнам и напалм бомбе тамо коришћене али све то, по мом суду, обична је глупост, јер у тим тренуцима Совјетски Савез је био важан играч и не могу га поштедети одговорности. Русија данас јесте веома активна у покушајима да спречи ревизионистичке покушаје историје које спроводе кругови у балтичким земљама. Разлог лежи у томе што је победа над нацистима највећа победа у историји Совјетског Савеза. Но они никада нису признали чињеницу да су нацисти буквално издвојили Јевреје како би их збрисали из Совјетског Савеза. За њих је Други светски рат борба идеологија и победа комунизма, при чему, у жељи да се наметну као једини народ што је положио своје жртве у борби против Хитлера, избегавају да помену да је нацизам мотивисан антисемитизмом. И данас у земљама некадашњег Совјетског Савеза, на местима где је страдало на десетине хиљада Јевреја, на споменику или улазу у неки од меморијалних центара можете прочитати да је реч о жртвама фашизма. Истина је да су Немци и Аустријанци у Украјини, Литванији, Естонији и Летонији убијали Јевреје.

Да ли процес промене парадигме у тумачењу узрока Првог светског рата и генерално савремене немачке историје представљају увод у брисање Холокауста?

Источна Европа покушава да промени историју не само ратова који су потресали свет и њихове улоге у њима већ и историју самог Холокауста. Земље које заговарају ревизионистички приступ историјским чињеницама покушавају да прикрију своје злочине које су чинили њихови сународници. Колаборационизам у Источној Европи био је природна појава, па не чуди очигледна тенденција у европским политичким и научним круговима да се успостави паралела између комунизма и нацизма. У Западној Европи пак људи можда јесу били саучесници, али нису директно учествовали у колективном убијању. Жртве Холокауста махом су страдале на тлу Источне Европе, у балтичким земљама где је идеја масовног убиства била радо прихваћена.

Недавно је због чињеница на које је указао на комеморацији жртвама усташког злочина у Јадовну, министар Вулин наишао на оштре критике хрватских политичара и бискупа Католичке цркве. Да ли ово ограђивање од злочина и злочинаца говори не само о хрватским већ уопште европским вредностима?

Питање да ли су на тај начин поштоване европске вредности, је, чини ми се, ипак питање за Хрвате. Ја нисам усташа. Али могу да кажем како ЕУ третира Израел. ЕУ од Израела тражи да се помири са људима који не желе помирење, и не признају легитимитет државе Израел и стварају хаос по Блиском истоку. Била би лудост дати Палестинцима државу. То би био самоубилачки акт. Три недеље како би добили државу, Хамас би дошао на власт и имали бисмо ракете на аеродрому „Бен Гурион“. ЕУ има озбиљне мане и ја је посматрам из перспективе човека који у том пројекту тражи и препознаје однос ових земаља према муслиманском елементу.

Да ли би успон Турске као велике силе могао да угрози Израел?

Турска већ ствара проблеме, јер има једног Ердогана, за кога могу без устручавања да кажем да је манијак и антисемита.

Као ловцу на нацисте, позната вам је историја пацовских канала и улога Ватикана у њима. Да ли би антисемитизам 1939. могао да заживи без религије и Католичке цркве и како у том светлу тумачите папин долазак у Сарајево и поруке које је послао?

Хрватска је савршена потврда чињенице да антисемитизам не би могао да заживи, бар не у оном обиму, да није био скопчан са религијом и Католичком црквом.

Улога Ватикана у НДХ је била велика. Крунослав Драгановић, рецимо, био је други човек у пацовским каналима – њима су се нацисти пребацивали у Јужну Америку. Шездесетих година он се враћа у Југославију и проводи мирну старост све до своје смрти.

Данашња посета папе Фрање Сарајеву носи са собом неке добре, али и поруке над којима би требало да се запита. Једна од њих је и изостанак посете Јасеновцу.

Да ли расположење духова и развој околности не само на европском континенту већ и на Блиском истоку и у Украјини страх од могућег надолазећег рата чине оправданим?

Постоји једна стара јеврејска изрека где стоји да „након рушења другог храма, моћ пророчанства остаје будалама“. Проблем са којим се свет данас суочава јесте ширење муслиманског фундаментализма који искључује сваку толеранцију. Не бих смео да дајем никакве процене, али уколико би дошло до великог рата, он би се несумњиво водио против исламског света и џихадиста.

Амбасадор Израела у Београду поводом напада на премијера Србије у Поточарима изјавио је да су каменице на њега биле уперене против толеранције и мира на Балкану. Да ли ви препознајете исти рукопис?

То је истина која се не може другачије назвати. Овде није питање једног човека већ свега онога што он оличава у тренутку док иде на мезарје у Поточарима. Неком је засметала та порука коју је понео са собом.

[/restrictedarea]

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Ефраим Зуроф (енг. Efraim Zuroff; Њујорк, 5. септембар 1948.) израелски историчар америчког порекла, игра важну улогу у откривању нациста који су изведени пред суд у задње три деценије, због чега носи надимак „Последњи ловац на нацисте“. Зуроф је директор „Симон Визентал“ центра у Јерусалиму. Истражује нацистичке злочине и трага за злочинцима јер се још увек крију. Аутор је годишњака „Статус рипорт“, где се говори о истрагама и изручењима нациста широм света. Посебно је познат по томе што је ушао у траг заповеднику усташког логора Јасеновац Динку Шакићу, а он се налазио у Аргентини.
Члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу. Др Зуроф је 15. октобра 2008. проглашен почасним грађанином Новог Сада.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *