Почетна / Регион / Дијамантска огрлица Републике Српске

Дијамантска огрлица Републике Српске

Пише Стефан Каргановић
Од Јеревана до Бањалуке, и на широком пространству које их дели, повећање тарифе за коришћење струје постало је судбинско питање од животног значаја које таласа разгневљене масе и потреса владе и државе. На улицама, повећање од десет или дванаест процената у цени овог ресурса перципира се као –  неподношљиво

Као што је познато (или на многим периферијским улицама бар влада такав утисак) у демократском, неолибералном центру светске метрополе струја је друштвено добро које, као ваздух, припада и под багателним условима доступно је – свима. Неправедно поскупљење струје појављује се – и са сумњивом редовношћу прераста у ужарено политичко питање првога реда – искључиво у државама које су заинтересоване или да приступе Царинском савезу, или да преко своје територије пропусте гасовод „Турски ток“, или су склоне пријатељским односима са Руском Федерацијом. У општем, бунтовничком отпору тој неправди, сасвим чудесно Украјина је једини видљиви изузетак, мада је у тој новој прозападној демократији од априла цена струје скочила за целих 19 одсто, а очекује се да ће се до марта 2017. још повећати, за скромних 250 одсто.

Нисте приметили да се на улицама Украјине нико не жали на занемарљиве непријатности као што је поскупљење струје? Можда се то налази у некој вези са чињеницом да су активисти „Канваса“, бившег „Отпора“, напустили Украјину још крајем фебруара 2014. године, задовољни успешно обављеним послом на њеној територији. Тренутно, поред Каракаса и Кита, Еквадора, они се налазе у Јеревану, Скопљу и Бањалуци. То је разлог зашто извештаји о неподношљивим ценама струје и сличним неправдама сада пристижу одатле, а не више из Кијева. Можда је међународна презапосленост активиста такође разлог зашто промоцију српског издања књиге њиховог директора Срђе Поповића „Мустра за револуцију“ у Београду још увек са нестрпљењем – чекамо.

[restrictedarea]

ЖЕЉКА ЦВИЈАНОВИЋ КАО МАРИЈА АНТОАНЕТА Поред широко распрострањених немира у вези са ценом струје, начин како та „мустра“ функционише ових дана илустрован је у Републици Српској. Као недавно у Македонији (да, неразумни теоретичари завере само инсистирају на неким апсурдним паралелама) и у Бањалуци је избила афера око компромитујућих снимака телефонских разговора на највишем државном нивоу. Према оптужбама опозиције, премијерка Жељка Цвијановић снимљена је како се са једним сарадником договара о „куповини“ опозиционих посланика како би се још више учврстила парламентарна предност владајуће већине.

Драматичан развој ове афере у Републици Српској и трапава реакција система на њено избијање, међутим, чини посве разумном извлачење још једне, нимало апсурдне паралеле. Љубитељи историје ће се сетити чувене афере са дијамантском огрлицом 1780-их година, у предреволуционарној Француској. У тој, по свему судећи перфидно намештеној афери, краљица Марија Антоанета је дефинитивно извукла дебљи крај, што је уједно означило и почетак краја система у чијем се врху налазила.

Елем, ова афера у Бањалуци, која је пре око два месеца почела драматичним оптужбама опозиционих оратора у Народној скупштини, пре неколико дана у истом достојанственом дому доживела је, како би се изразили у овим стварима већ увелико цинични Французи, свој coup de théâtre.

Слично реакцији склеротичног режима Луја XVI, који је сматрао да ће питање огрлице лако скинути са дневног реда пребацивањем одговорности на кардинала Роана, оптужена власт у Републици Српској се бранила тврдњом да је снимање приватних разговора без судског налога озбиљан прекршај права грађана (у овом случају премијерке и њеног сарадника) на приватност. Међутим, мада формално беспрекорно тачна, ова констатација није импресионирала никог зато што је колосално промашила праву природу постављене замке. Од самог почетка, та замка никада није била формалноправне, него искључиво и бескрупулозно политичке природе. Исто као и афера у Француској, осамдесетих година осамнаестог века.

КОЛИКО ЈЕ СНИМАК АУТЕНТИЧАН? Не препознајући суштину изазова, нагађа се да је власт спорни снимак послала стручњацима техничке службе Министарства унутрашњих послова РС на проверу аутентичности. Па чак ни толико није учињено са довољном ажурношћу, на страну очигледна чињеница да у насталом политичком амбијенту, без обзира на врхунску стручност техничког особља МУП-а Републике Српске, кредибилитет њиховог извештаја о спорном аудио-снимку никада не би могао добити онако високу оцену какву са професионалног становишта несумњиво заслужује.

Elementary, my dear Watson, рекао би Шерлок Холмс, само изгледа да се Артур Конан Дојл у Републици Српској врло слабо чита. Прошле недеље, пропуштену двомесечну шансу оптужених власти да вероватно монтирани снимак пошаљу некој угледној страној форензичкој лабораторији на анализу која би обелоданила превару (раскринкани лажни аудио-снимак руских официра како се наводно договарају о обарању малезијског авиона MH-17 прошле године још увек је у живом сећању) искористио је комични „Дантон“ скупштинске опозиције, Драган Чавић.

Сваки скандал где може да глуми јавног трибуна и који одвраћа пажњу од катастрофалне афере „Извештаја о Сребреници“ 2004. године, што је нанела непоправљиву штету угледу Републике Српске и у очима јавности Чавића жигосала за сва времена, добродошао му је као поклон с неба.

„Према Чавићевим речима“, како наводе агенције „Бета“ и „Срна“, „МУП Републике Српске и надлежна тужилаштва имали су шансу да реше питања у вези са спорним аудио-материјалом“.

Затим следи предвидљиви следећи потез провинцијалног балканског актера који је чак и сам могао да измозга, и без сугестије налогодаваца са оксфордским акцентом: „Чавић је најавио да ће копију спорног аудио-материјала упутити на форензичку анализу у реномирану европску институцију која се бави овим послом како би била утврђена његова аутентичност и истина.“

Видећемо какву ће „реномирану европску институцију“ Чавић изабрати али читаоци „Печата“ и јавност у Републици Српској могу бити сигурни да ће благовремено добити све потребне информације о позадини те институције, и о свим другим „институцијама“ са којима она по задатку сарађује.

 

ТЕХНОЛОГИЈА ФАЛСИФИКОВАЊА Међутим, пре него што та тема постане актуелна, читаоци већ сада треба да буду упознати са непојмљивим техничким могућностима за извођење софистициране, обичном уху непрепознатљиве преваре у овој материји.

Јавности није у довољној мери познато до каквог степена је узнапредовала аудио-технологија и како се то одражава на потенцијалну непоузданост наизглед веродостојног снимљеног материјала. Ту болну лекцију одбране у Хашком трибуналу никада нису у потпуности научиле. Известан број кључних наводних „пресретнутих разговора“ српских оптуженика коришћен је од стране Тужилаштва у аудио виду, али без енергичног захтевања одбрана да снимци буду подвргнути адекватној професионалној провери аутентичности пре него што буду размотрене њихове могуће правне импликације.

Разлог је да браниоци, као ни јавност у Србији и Републици Српској, нису били адекватно упућени у научна достигнућа на овом пољу и начин како би те нове технологије могле да утичу на интегритет доказног материјала. Као што је данас могуће у лабораторији произвести наизглед аутентична али потпуно лажна ДНК очитавања, могуће је вештачки исконструисати нечији глас тако да звучи потпуно аутентично, мада уопште не припада наводном говорнику.

Назив те технологије је „преобликовање гласа“, одн. „voice conversion“ или „voice morphing“. У стручној литератури дефинише се као „измена гласовних сигнала једног говорника (извора) тако да звучи као да их је изговорио различит говорник (циљни говорник). (Yannis Stylianou, Olivier Cappe, и Eric Moulines, „Continuous Probabilistic Transform for Voice Conversion“, IEEE TRANSACTIONS ON SPEECH AND AUDIO PROCESSING, Vol. 6, No. 2 March 1998, стр. 131)

Друга група истраживача ту технологију описује на следећи начин: „Преобликовање гласа је врста обраде говора која се бави изменом перципираног идентитета говорника. Другим речима, гласовни сигнал који изговара први говорник, изворни говорник, мења се тако да звучи као да га је изговорио други, циљни говорник.“ (Jani Nurminen et al, „Voice conversion“, Speech Enhancement, Modeling and Recognition – Algorithms and Applications, Tamperere University of Technology, Finland)

Фински научници овако приказују могуће примене ове технологије:

„Израз преобликовање гласа односи се на измену идентитета говорника… Опште узев, то се постиже коришћењем гласовних података преузетих од изворног и циљаног говорника, после чега се ствара модел на основу којег се прави измена (конверзија). Технологија гласовне конверзије користи се за произвођење нових гласова који се уз минимум трошкова могу везати за одређене личности.“

Као многе сличне нове технологије, широко посматрано, и ова има двојну употребу. Бенигна употреба очигледно би било дублирање страних филмова на начин којим се репродукује изворна текстура гласа глумаца. Али опаки потенцијал исте технологије такође је очигледан.

Као што је већ виђено у Хашком трибуналу (генерал Крстић је био видљиво шокиран када је у судници пуштен аудио-снимак где глас невероватно сличан његовом изриче чувене речи, „побите их све“) применом те исте технологије ствара се и убедљив привид да је оптужена особа на своју штету рекла нешто – што никада није стварно изговорила.

Машту је тешко обуздати. Како би господин Чавић реаговао када би се у Скупштини пустио уредно форензички проверени аудио-снимак неког његовог угодног разговора, са особом, на пример, која српски прича са, рецимо, шармантним британским нагласком?

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *