Почетна / Друштво / Чији ће бити Високи Дечани?

Чији ће бити Високи Дечани?

Пише Никола Врзић
Да ли то Србија лагано устаје из свог досадашњег односа према суседима, или устаје зато што јој је допуштено да то учини? Тек, унапред пропала хрватска прослава „Олује“, добијена сребреничка битка са Британцима и пријатно изненађујуће борбени став према могућности да Косово на јесен постане чланица УНЕСКО-а показују да, у најмању руку, Србија има потенцијала да се усправи. Што значи да сада углавном од нас зависи да ли ћемо тај потенцијал покушати и да остваримо

И даље се сећамо зато што ти шамари и даље пеку, а пеку још и више зато што их је онај који их је примио у име Србије – Борис Тадић – примио са осмесима карактеристичним за снисходљивост, баш ону личну снисходљивост којом је обележио и читаву политику Србије у односима с њеним (нашим) суседима док је ту политику био у прилици да креира. У понедељак 19. јула 2010. године Тадић је, председник Србије, најпре на платоу испред Филозофског факултета у Београду 15 минута стајао и чекао председника Хрватске Иву Јосиповића. Па му је поклонио „Лексикон YU митологије“ уз посвету „Иви, пријатељски, Борис“, на шта му пријатељ Иво није узвратио сличним поклоном који би носталгичном сетом упућивао на заједничко наслеђе већ је Тадићу на „Лексикон YU митологије“ узвраћено књигом Јосиповићевог саветника за бранитељска питања Предрага Фреда Матића „Ништа лажно“, о Матићевој борби против Срба и ЈНА после које су га Срби заробили, што је у књизи такође описано, сигурно, с пуно лепих речи намењених Србима. А на ту је провокацију шамаром Тадић Јосиповићу одговорио новим поклоном, иконом Свете Богородице из Саборног храма Светог Димитрија у Даљу, иначе највећег српског православног храма у том делу Хрватске, која је из Даља у Србију била склоњена да је Хрвати не би уништили, уз пропратну оцену (Тадићеву) да је „враћање иконе, која припада Хрватској и њеним грађанима, независно од националне припадности, велики симболични, али и конкретни политички чин“.

[restrictedarea]

ПРОМЕНА СТАВА

И можемо само да замислимо какви би све симболички и политички чинови, пригодно зачињени провокацијама и увредама Србији, пропратили, за ову јесен најављени, улазак Косова у УНЕСКО, Организацију Уједињених нација за образовање, науку и културу, само да је Тадић остао у прилици да на онакав начин, снисходљиво, дакле, и углавном до искључиво на нашу штету, изграђује добросуседске односе у региону Западног Балкана.

Влада која је наследила Тадићеву, Александра Вучића, иако јој је у прво време на челу био Ивица Дачић, Тадићеву је политику умногоме наставила, првенствено када је реч о политици погубних евроинтеграција, приближавања НАТО-у и истовременог бриселског удаљавања од српског Косова и Метохије. Многи су, с Вучићевим доласком на власт, констатовали и да Вучић на власт не би ни дошао да није било сигурно – како год да се такве ствари осигуравају – да није било сигурно да ће урадити оно што Тадић није стигао и/или није смео да уради, што је став који је озбиљну потврду добио Првим (бриселским) споразумом о принципима који регулишу нормализацију односа Београда и Приштине.

Да ствари ипак нису тако једноставне, да Александар Вучић ипак није само Борис Тадић са нешто другачијом реториком, показало се када је на ред стигао захтев наших западних пријатеља да, по угледу на њих, и сами и самоубилачки уведемо санкције Русији. Овоме се захтеву Србија Александра Вучића, као што је познато, успешно успротивила, уз ту задивљујућу и прилично непримећену новост да се Србија показала способном да брине и о сопственом интересу, уместо да само служи испуњавању туђег.

Ова је промена става – озбиљна у мери у којој су били озбиљни притисци да такве промене не буде а притисци су били озбиљни колико је озбиљан и сукоб евроатлантског Запада и Русије, дакле веома – дакле овај повратак српском становишту почео је да даје и конкретне, тадићевски речено, и симболичке и политичке резултате. Уместо да са Британцима разговарамо о њиховој поквареној резолуцији о Сребреници којом су хтели да нас анатемишу као геноцидни народ да би нам укинули Републику Српску – као што је иначе препоручио Борис Тадић, ваљда да бисмо их замолили да не буду толико покварени – тој смо се резолуцији отворено супротставили (уз изузетак потпредседнице владе Зоране Михајловић која није видела ништа спорно) и уз руску помоћ, коју смо такође отворено затражили да бисмо се заштитили од наших западних пријатеља, британски је наум неславно пропао. Па смо Хрватима упропастили војну параду поводом 20. обљетнице „Олује“, на коју им, због српског негодовања јер другог разлога нема, неће доћи нико од важних гостију и саучесника у „Олуји“ које су позвали. И припретили смо, званично, не само да ћемо „свим расположивим дипломатским средствима настојати да (…) спречимо чланство Косова у УНЕСКО“-у, већ смо и, кудикамо још озбиљније, најавили да би улазак Косова у ову међународну организацију имао и „изразито негативан утицај на актуелни дијалог Београда и Приштине у Бриселу“. Што је нарочито интересантно зато што се наставак „актуелног дијалога Београда и Приштине у Бриселу“ везује за предстојећи, прижељкивани Други бриселски споразум којим би Србија требало да пристане на улазак Косова у међународне организације каква је и УНЕСКО.

СРЕБРЕНИЧКА ПОБЕДА

Кренимо редом, од Британаца и од Сребренице. Колико им је било стало да своју резолуцију, из својих интереса наравно, прогурају кроз Савет безбедности, довољно показује већ и податак да су СБ-у поднели читавих седам нацрта резолуције о Сребреници, чиме су себи приредили много већу бламажу него да су одустали после првог неприхватљивог нацрта. Подношењем још шест нацрта показали су и своју велику жељу, и још већу немоћ да ту жељу остваре. И за тај је британски пораз наочиглед читавог света, колико Русија својим ветом, заслужна и Србија која ју је замолила да тај вето уложи. Да не буде никакве забуне: овом својом борбом за сопствени интерес ушли смо у озбиљан сукоб са Британцима и њиховим партнерима с оне стране Атлантика. Што је још горе, у том смо сукобу победили. И још горе, победили смо захваљујући Русима чиме је наше стратешко партнерство са Русијом значајно ојачано, а то је управо развој догађаја који су Британци и њихови трансатлантски партнери желели не само да избегну већ и да га окрену у супротном смеру не би ли Русе и потпуно истиснули са Балкана. Управо томе су, том кидању веза Србије и Русије, уосталом и служили западни притисци да Русима уведемо економске санкције.

Имајући то у виду, можда и не чуди оно што је Александру Вучићу приређено у сребреничким Поточарима 11. јула, онај линч с примесама атентата и покушаја изазивања хаоса на Западном Балкану који су српском премијеру приредили Британци, Американци (не заборавимо да је на лицу места била и америчка ЦИА, уз Била Клинтона који је тамо био у троструком својству бившег председника САД, личног изасланика актуелног председника САД, и потенцијалне прве даме САД, ако Хилари Клинтон постане председник, и пажњи агената ЦИА засигурно није промакла рупа на огради кроз коју су нападачи насрнули на Вучића и његову пратњу) и њихови бошњачки дужници и саучесници. И овај им се напад, међутим, вратио као бумеранг. Не само што нису изазвали хаос и крвопролиће – а макар једно од та два им је засигурно било у плану – већ се и прослава српског геноцида у Поточарима, којој је присуство српског премијера требало да пружи додатни легитимитет, претворила у хаос из којега је представник Србије, уместо као злочинац-покајник, отишавши у Сребреницу Тадићевим стопама (али и са одбаченом британском резолуцијом као битном разликом у односу на бившег председника Србије) одатле изашао као несумњиви морални победник. Уместо злочинац, тамо је био жртва.

Ову своју неочекивану и новостечену надмоћ Вучић је демонстрирао и ове среде, када је великодушношћу победника у Београду, све са шетњом кроз Кнез Михаилову улицу која је протекла без инцидената и уз песму, дочекао троглаво Председништво БиХ. Бакир Изетбеговић, који је Вучића у Сребреници дочекао каменицама, у Србији је дочекан погачом и сољу; ко тебе каменом, ти њега хлебом. Иако све те призоре нападног а свакако лажног пријатељства није било сасвим лако гледати, Вучић је успео да уради оно што је и желео. Његови гости – са изузетком Бакира Изетбеговића који је изгубио шаховску партију на Калемегдану – нису доживели ни најмању непријатност иако су били намерно изложени јавности, чиме се премијер Србије показао као господар ситуације коју је успешно исконтролисао упркос свим могућим безбедносним и ризицима од заиста спонтаних инцидената. Али и више од тога, ово угошћавање Бакира Изетбеговића – кога је претходно довољно јасно означио као виновника сребреничког линча у покушају – и остале двојице чланова Председништва БиХ (Младен Иванић и Драган Човић) који су ту били у функцији икебане, има и своју важну политичку употребну вредност; београдском добродошлицом после онакве сребреничке демонстрирао је Вучић своју, како се то каже, посвећеност регионалном помирењу, што ће му бити важан адут када у будућности, а доћи ће тренутак и за то, буде морао жестоко да се заложи за Републику Српску, ако већ не жели да је препусти укидању какво јој прижељкују инспиратори британске сребреничке резолуције. При чему управо тај српски отпор британској резолуцији пружа опипљиву наду да Република Српска неће бити остављена на цедилу…

Оно на шта пак у сваком случају треба рачунати јесте да пораз који су Британци (и Американци) доживели није означио и крај српске борбе за Републику Српску. Да, резолуција им није прошла, али то не значи да ће Британци и Американци одустати од своје намере да Републику Српску укину или барем довољно обесмисле. С тим у вези, још једно запажање, чије могуће последице, додуше, не треба преувеличавати; упркос томе што се Србија овим поводом отворено супротставила њеним савезницима и патронима, Немачка, у лику канцеларке Ангеле Меркел и изасланика Европског парламента за Србију, Немца (упркос збуњујућем имену) Дејвида Мекалистера, ни речју није критиковала тако неконструктивно понашање Србије. Поприлично необично, и видећемо на шта ће то да изађе; критеријуми су нам ниски, довољно ће бити већ и ако, поред британског и америчког, не будемо изложени и синхронизованом немачком притиску, јер би то могло да нам пружи известан маневарски простор.

ДИПЛОМАТИЈАОЛУЈЕ

Елем, сред ове сребреничке победе у бици која нам је била наметнута, Србија је, зачуђујуће, смогла снаге да сама отвори у битку с Хрватском, и да у тој бици победи. Успели смо, наиме, да им покваримо војну параду којом ће да прославе 20. годишњицу етничког чишћења Срба из Републике Српске Крајине у војноредарственој операцији „Олуја“. Већ је довољно неприличан гест била – у односу на Тадићеву заоставштину – заједничка седница влада Србије и Републике Српске 26. јуна на којој је донета одлука да 5. август, дан у којем је пала Крајина, заједнички, с обе стране Дрине, обележимо као Дан сећања на страдале и прогнане Србе. Да бисмо потом, после најава да ће Хрвати овај дан прославити војном парадом са својим НАТО савезницима, ситуацију и заоштрили. Речима Ивице Дачића, министра спољних послова: „Тај дан, са аспекта српског питања, нема шта да се слави, а нарочито је неприкладно да стране војске учествују у томе. То је антисрпски став.“

Иако је већ и овакво показивање зуба држави којој желимо да се придружимо у Европској унији, па и од њеног гласа зависимо, представљао (пријатно) изненађење, изненађење је постало још и веће када су НАТО партнери Хрватске, скроз до Немаца и Американаца, Хрватској почели да отказују гостовање својих војника у свечаном дефилеу. „Србијанска дипломација“, констатује ријечки „Нови лист“, „показала се способнијом и успјешнијом од хрватске, која је све своје савезнице у НАТО савезу позвала да пошаљу своје војнике на велику војну параду што ће се на 20. обљетницу ‚Олује‘ 4. коловоза одржати у Загребу, но, захваљујући управо снажном притиску Србије, наишла је на изнимно хладан одзив… Хрватска (ће се) морати суочити са чињеницом да су све њезине еуропске и атлантске савезнице, понајприје оне главне, попут Сједињених Америчких Држава, Њемачке и Велике Британије, добре односе са Србијом и потребу да не наљуте ту земљу, која није чланица ЕУ и НАТО-а, претпоставили ‚савезничким‘ и ‚партнерским‘ односима с Хрватском. За Хрватску је особито болно држање америчке стране – кључне хрватске савезнице у вријеме ‚Олује‘ – која је унаточ снажном лобирању хрватске стране одбила послати своје војнике да непосредно судјелују на паради у хрватској пријестолници.“

Ова дипломатска и симболична победа Србије над Хрватском, после свих оних понижења која нам је приредио Борис Тадић, несумњиво бодри. Уз радост, ипак, и питање да ли смо још нешто, осим извесног моралног задовољења, овом победом желели да остваримо, а уз све то и подозрење у погледу исказане спремности хрватских савезника да нам удовоље. Не веруј Данајцима ни кад дарове носе, схватили су Тројанци али прекасно, а у ком би правцу требало тражити узроке нашег подозрења, можда показује онај НАТО СОФА споразум о којем смо писали пре две недеље. Уосталом, само ће време показати да ли нас ова дипломатска победа над Хрватском води ка успостављању неког уравнотеженијег (па и природнијег) балканског поретка, или нас води уласку у НАТО па нас зарад тог циља не треба провоцирати ситницом као што је хрватска војна парада.

УНЕСКО И БРИСЕЛ 2

Ако је овогодишња Сребреница представљала несумњиву српску победу, а овогодишња „Олуја“ победу коју прихватамо са извесном дозом упитаности да ли се иза ње крије и још понешто, трећи крак изненадног српског интересовања за сопствени интерес и дефинитивно ће показати да ли је Србија почела да устаје, или је реч о пуким трзајима. Реч је о захтеву Косова за улазак у УНЕСКО, чија ће нам судбина показати чији су Високи Дечани. И буквално и у симболичком значењу, а тешко је утврдити које нам је од та два важније.

Прошлог четвртка, 16. јула, косовски шеф дипломатије Хашим Тачи преко свог твитер налога обавестио је свет да је Косово „управо аплицирало за чланство у УНЕСКО“ иако је УНЕСКО потом саопштио да о тој апликацији (још?) не зна ништа. У сваком случају, одлука ће, како се најављује, бити донета 3. октобра, на следећем заседању Генералне конференције ове организације.

Најпре ово да разјаснимо: евентуални улазак Косова у УНЕСКО теоретски је могућ чак и ако Косово није чланица УН. Члан 2 Устава УНЕСКО, у својим ставовима 2 и 3, наиме, наводи да државе које нису чланице УН у УНЕСКО могу да буду примљене по препоруци Извршног одбора, и потом уз две трећине гласова присутних на Генералној конференцији. Улазак Косова у ову организацију не би за Србију значио само додатно међународно легализовање статуса ове једнострано проглашене државе већ бисмо изгубили и све српске светиње на Косову и Метохији. Оне би, наиме, постале косовске, то јест албанске, о чему сведочи члан 4 Конвенције о заштити светске културне и природне баштине из 1972. године који експлицитно наводи да сваковрсна брига о културној и природној баштини „првенствено припада држави“ чланици УНЕСКО у којој се та баштина налази. Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка… уласком Косова у УНЕСКО престали би да буду српски споменици и постали би баштина оних који су те споменике уништавали, што је збиља перверзно колико и незамисливо, али, ипак, могуће.

Три су сталне чланице УНЕСКО које нису и чланице УН. Палестина, која, додуше, још од 1974. има статус посматрача у Генералној скупштини УН као „недржавни ентитет“, и Кукова острва и Нијуе, пацифичка острвца у „слободном савезу“ са оближњим Новим Зеландом, који су чланице УНЕСКО постали пошто је Нови Зеланд 10. новембра 1988. донео декларацију којом им је одобрио чланство у међународним организацијама.

Управо нас ова новозеландска декларација доводи и до пречег пута Косова до УНЕСКО, пречег у односу на неизвесно и ипак тешко оствариво придобијање двотрећинске већине. А то је пристанак Србије да Косово уђе у међународне организације којим ће свако противљење свих других постати бесмислено. А такав се пристанак од Србије тражи, као што је „Печат“ већ упозорио, у склопу предстојећег Другог бриселског споразума о принципима који регулишу нормализацију односа Београда и Приштине. Добро обавештени Душан Јањић из Форума за етничке односе, преко америчког Радија „Слободна Европа“, самоуверено најављује: „Ових дана ће бити потписана и тачка која се тиче сарадње у међународним организацијама – наиме, то да Србија неће спречавати чланство Косова у међународним организацијама… То је на столу било и фебруара 2013. године, само је тада Дачић молио одлагање и, ево, одлагало се до 2015.“

Нема баш никакве сумње да су и наши званичници сасвим свесни захтева који их чека. И утолико је значајнија већ споменута реакција нашег Министарства спољних послова, које је и најавило да ћемо „свим расположивим дипломатским средствима настојати да (…) спречимо чланство Косова у УНЕСКО“, и припретило да би чак и „свако разматрање захтева за пријем Косова у УНЕСКО (…) имало изразито негативан утицај на актуелни дијалог Београда и Приштине у Бриселу“. Што би требало да значи – то јест, ако нас Министарство не обмањује жестоко – да од онако замишљеног „Брисела 2“, како га описује Душан Јањић, неће бити ништа, јер не можемо да се свим силама боримо против уласка Косова у УНЕСКО и да због тога претимо пропашћу бриселског дијалога а да се истовремено у том бриселском дијалогу саглашавамо са уласком Косова у међународне организације каква је и УНЕСКО.

С друге стране пак, наше опирање овом захтеву, борба за сопствени интерес уместо пристајања на туђински диктат, представљала би и пожељан али и логичан и не сасвим изненађујући наставак онога што смо већ урадили у вези са британском Сребреницом и хрватском „Олујом“. Истовремено, одбијање онако замишљеног „Брисела 2“ представљало би и вероватан крај досадашњег тока наших евроинтеграција, постављених тако да могу да иду само преко одвајања Косова и Метохије од Србије. А како ћемо без ЕУ интеграција и без све оне финансијске помоћи коју је од ЕУ (и ММФ, то јест Американаца) добила, рецимо, Грчка? Па и ту нам се отвара алтернатива. Руски „Спутњик“ је, наиме, 9. јула објавио и те како значајну информацију која је у српским медијима, колико нам је познато, потпуно прећутана ако је уопште и уочена. Лусијано Кутињо, председник Бразилске развојне банке, говорио је о могућности да Нова развојна банка (НДБ) БРИКС, која је коначно почела с радом, кредитира и европске земље. „Председник бразилске банке“, пренео је „Спутњик“, „рекао је да ЕУ већ има снажне институције и развојне банке, изражавајући сумњу да би НДБ подржавала развијене економије које имају постојећу ефикасну инфраструктуру“. Али, и ево нас код кључне поруке: „Кутињо је додао да би поздравио прилику да помогне балканским државама, нарочито Македонији и Србији. ‚Ове земље су на периферији Европске уније. Оне заслужују пажњу, то нису потпуно развијене економије, и мислим да би Нова развојна банка тамо могла да предузме акцију у будућности.‘“

И то је то. Пошто смо показали да можемо да се (из)боримо за сопствени интерес, и да чак и економску алтернативу наметању туђег интереса ипак можемо да имамо јер је ММФ добио такмаца који и хоће и може да нам помогне, изговора за даља попуштања све је мање.

Па да видимо чији су, и чији ће бити Високи Дечани…

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Одговор немојмо тражити код неодговорне власти дали ове или оних од ПЕТОГ ОКТОБРА до бриселског споразума можда ти потписи дају одговор на постављено питање. За мене је упечатљиво било примање Бајдена у Дечанима и ако надлежни владика није дао сагласност.То питање морамо поставити председнику владе да тражи одговор од Бајдена јер иде њему на поклоњење. Није доста било у Сребреници већ преузима прерогативе председника државе и позива Бакира дасе шепури по центру Београда. Сва питања и сви одговори налазе се у Вашингтону тоје најбоље осетила ФРАУ Меркелова у питању Грчке и дуга.Одавно је Черчил дао правац западне политике у односу према Русији.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Ајде сад Ви мени реците шта ће наложити Трилатерална комисија Дејвид Рокфелера и Збигњева Бжешинског својим сљедбеницима? Да се боре: да Дечани остану српски или да учине све да буду дио Православне цркве Косова или евентуално Православне цркве Албаније? А Дарко Танасковић амбасадор Србије у УНЕСКО, дакле главни човек за реализацију ове одлуке је члан Саветодавног одбора Трилатерале за Балкан, дакле баш за питање Дечана http://www.ewb.rs/advisory.aspx

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • А чудимо се што нама се ово дешава? Колико је Трилатерала вjешта види се из података да је филгранским радом успjела да Око Танасковића окупи све оно што представља патриотску Србију. Патријарха Иринеја, Добрицу Ћосића док ј био жив, владику Иринеја Буловића. Матију Бећковића, Емира Кустурицу, који каже да је Танасковић најпаметнији човjек кога патриотска Србија има. Ставио је Рокфелер је под контролу све новине. Када је оно прошле године писано много о Трилатерали истицани су сви чланови из Србије нпр Министрака Зорана Михајловић,моја је на влади гласала за америчку резолуцију о Сребрници . Једино је име Дарка Танасковића који је очигледно главни играч скривано као змија ноге. Хвала Печату који је једини објавио овај линк. Све до њега ни ја нијесам знао да је Тансаковић тако истакнути члан.

      Thumb up 0 Thumb down 0

      • Јована

        Ево док читам ово под руком ми је новина Данас оод 28. јула 2015 стр.4. Цитира се изјава Дарка Танасковића који кађе да се пријемомм Косова у УНЕСКО ништа неће променити. Која би разлика била ако би уместо његовг имена ставили име Натше Кандић или Хилари Клинтон

        Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *