Почетна / БРОЈ 380 / Бег рома у србију

Бег рома у србију

Циганска је туга преголема:

Европа има стандарде али нема душу

Пише Никола Мартић
Узнемирење које је код земунских Рома изазвало доцније суспендовано решење о рушењу њихових кућа готово је безначајно према страховима што би код њих могле побудити вести из Европе: у Мађарској Роме серијски убијају, у Немачкој пале зграде где су са другим избеглицама, у Бугарској из буџета плаћају бетонске зидове којима их ограђују а у Француској и Словачкој их брутално нападају…

Ромима избеглим са Космета, становницима земунског насеља „Ратко Митровић“ (познатог као „Грмеч“)  наложено је да се иселе из својих кућа. Како пише у званичним решењима послатим из Општине Земун, они морају о свом трошку и у року од једног дана (!) сами да уклоне своје домове. Уколико не поступе како је наложено, мораће да плате казну од 50.000 динара а куће ће им, каже се у документу, бити „уклоњене“ у режији градских власти.

У овом делу Земуна већ 16 година живи око 50 углавном ромских породица. Од како су им уручена ова решења, живе у страху и егзистенцијалној неизвесности. Ипак, одважили су се да не изврше налог.

У затегнутој ситуацији огласила се министарка грађевинарства, саобраћаја и инфрастуктуре и потпредседница Владе Републике Србије Зорана Михајловић, која је решења, са потписом и печатом општинских челника, назвала „бирократском грешком“. Каже, „нико не може да буде расељен уколико не постоји алтернативни смештај“. Остају, међутим, отворена питања да ли је неко ова решења, као официјелни документ локалне самоуправе, у међувремену поништио, и шта би се десило у случају да су грађани поступили како им је „грешком“ наложено.

 Сиромашни и „непристојно богати“

Ово искуство земунских Рома није, нажалост, усамљен инцидент, већ још један пример у низу који јасно илуструје да је немарност заједнице према одређеним, особито угроженим и маргинализованим друштвеним групама (вишечлане породице са децом, и то без обзира на националност) и даље присутна.

Узнемиравање какво су искусиле ромске породице из „Грмеча“ доживели су пре неколико година и становници „неформалног насеља Белвил“. Реч је о око 250 домаћинстава тј. приближно 1000 људи. Они су, уз координацију и у режији градске власти (а уз финансирање и надзор ЕУ која је за ову сврху одредила 3,6 милиона евра „помоћи“!) били насилно исељени и премештени или у удаљене београдске општине (контејнерско „насеље“ Макиш) или у напуштене сеоске куће далеко од било каквих ресурса друштвене заједнице (школа, обданиште, амбуланта и сл.) и без шансе за запослење.

Одлука власти да на овакав начин „очисти“ строги центар града од „неприхватљиво сиромашних грађана“ који су „узурпирали најпрофитабилније земљиште у граду“ само је отужна манифестација овдашње званичне сервилности према домаћим или страним „грађанима првог реда“, „непристојно богатим“ људима који траже право да свој новац неутврђеног порекла уложе у изградњу „новог центра града“ – посао века што ће им, како се надају, доносити несразмерно високе профите.

Све ово говори да је време  када ће јавна управа штитити интерес „малог“ човека који је далеко од система одлучивања још ствар будућности и да треба попричекати дане када ће она у пуној мери уважавати и интерес појединаца и група на „маргини“ друштва а не само оних што новцем (ко зна како стеченим) настоје да те обичне грађане бескрупулозно „прегазе“. Данас, нажалост, управа више него очигледно служи и корпоративним интересима крупног капитала и склона је да себе сведе на сервис што ће се побринути да овај „примарни“ интерес буде остварен „по законима“, које је, иначе, легитимно доносити „у ходу“. За све грађане који се случајно нађу на путу интересима крупног капитала (макар и само местом где живи њихова породица) власт ће, уз помоћ Европске уније, уредно и „по закону“ припремити неко ново контејнерско насеље, далеко од очију јавности.

У настојању да се ово осетљиво питање хуманизује и уреди на цивилизацијски прихватљивији начин, влада је основала радну групу за израду нацрта закона којим би се забранило принудно расељавање и установиле смернице којима би се обезбедило да свако будуће расељавање буде спроведено у складу са међународним стандардима.

Ако нема пара, нађе се добре воље

Али за ове групе људи ни европска искуства, упркос стандардима, нису умирујућа. „Дојче веле“ јавља да је Ромско насеље у Видину, у европској Бугарској, одељено од града бетонским зидом. Зид је подигнут пореским новцем, на силу и упркос петицијама Рома из насеља. Људи кажу да живе у гету и само им још „фали“ полицијски час.

Медији јављају да су у Мађарској Роми и Арапи предмет до сада незабележене мржње, веће него икад у посткомунистичкој историји ове државе. Тамошња јавност је окупирана дебатом о убиствима Рома, која су добила обрисе серијских злочина. Зид који Мађари дижу на својој јужној граници порука је и Ромима а не само избеглицама са севера Африке.

„Дојче веле“, при томе, јавља да је већа дискриминација Рома у ЕУ него на Балкану. Доказ за то је чињеница да на Балкану нема тако бруталних напада на Роме какви су забележени у Мађарској, Словачкој или Француској.

Људи широм Немачке, тврди овај медиј, све чешће отворено дају до знања да у свом суседству не желе избеглице – Роме и Албанце са Космета или житеље Сирије и Еритреје. Свој анимозитет они исказују на јавним скуповима и у јавним управама и само ове године је у Немачкој регистровано чак 13 подметнутих пожара у зградама где избеглице или већ живе или су само планиране за прихватне центре. Штампа пише да су дошљаци у Немачкој жртве садиста и расиста у редовима приватних фирми за обезбеђење избегличких центара. Слика младог Алжирца на поду, коме монструм из обезбеђења чизмом притиска врат, узнемирила је и Роме са Балкана.

Такво понашање према Ромима у Србији је незамисливо и никада није имало шансе да заживи, зато што то овдашњи вредносни систем, иако уздрман, не би никако поздравио. Проблеми у Србији су другачије природе и генерисани су одсуством средстава којима би иначе у целини коректан однос  већине грађана према комшијама Ромима био унапређиван и материјализован њиховим бољим животом.

Али ако нема пара, има добре воље, о чему сведочи и једно недавно саопштење Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Речено је да ће решавање проблема нелегалних објеката и процес расељавања неформалних ромских насеља (евикција) бити уређен прописом. То питање је део нове Стратегије за унапређивање положаја Рома чије се усвајање очекује у септембру ове јесени. Ипак, наведено је, с обзиром на очекивана искушења пред Србијом, тек минорни сегмент неопходних припрема за оно што нам прети.

Упутства  споразума о реадмисији?

Проблем са такозваним „неформалним ромским насељима“, наиме, у Србији траје већ неколико година а посебно је погоршан потписивањем Споразума о реадмисији Владе Републике Србије и Европске уније крајем 2007. године. Овим споразумом је регулисано питање Рома који су у ЕУ ушли са територије Републике Србије, што не значи да из Србије заиста и потичу. Предвиђено је да сви они, чак и лица за која није доказано да су држављани Србије, морају да буду депортовани назад. Према неким проценама, директна последица овог споразума је могући „повратак“ преко 100000 људи на тероторију Републике Србије.

Један од њих, косметски Ром Хаки Ибрахими, азилант који је свој дом напустио у време НАТО агресије на Србију и СРЈ (учествовала и Немачка) данас живи у варошици у близини Бона и каже: „Надам се да ћу остати. Немам где да се вратим. У Гњилану где ми је била кућа, сада је аутобуска станица.“

Упркос његовим надањима, велика је вероватноћа да га чека депортација, чиме би се прикључио новим хиљадама несрећника којима ће бити одузет статус азиланта, због чега их чека депортација у Србију. Томе је кумовало и једно готово несхватљиво решење овог споразума: њиме се предвиђа да ће „Србија прихватити, на захтев државе чланице и без посебних формалности, осим оних које предвиђа споразум, свако лице које не испуњава или више не испуњава важеће услове за улазак, боравак или настањење на територији државе чланице молиље, уколико је доказано или ако је могуће на основу поднетих ‚prima facie‘ доказа веродостојно претпоставити (!) да је лице држављанин Србије.“ Другим речима, довољно је само претпоставити, како стоји у тексту споразума, да је непожељни азилант уједно и држављанин Србије – и то је само по себи довољно да ово лице буде упућено у Србију. И лаику је јасно шта је стварна позадина једног међународног споразума који препознаје институт „претпоставке“ – циљ је потпуна арбитрарност у одлучивању и то, како стоји у тексту, чак и „без посебних формалности“. Понижењима никад краја.

Потребна стратегија …

Србија је, иначе, последњих месеци оптерећена све већим бројем имиграната који, бежећи из разорених земаља (по аршинима и у интересу „развијених западних демократија“) покушавају да се домогну обећане земље што им је уништила домовину. На десетине хиљада људи (према неким проценама, и више од 100000) до сада је илегално ступило на територију Републике Србије у намери да дође до ЕУ (углавном до Мађарске). Готово сви они су, међутим, овде и остали јер Европска унија не жели нови талас имиграната (преко Медитерана је у Италију већ ушло око 170000 људи, углавном из Сирије, разорене од амерички спонзорисане Ал Каиде – тзв. Исламске државе). Иначе, према подацима „Амнести интернешенела“, више од 50 процената становништва Сирије је тренутно расељено (!) а око четири милиона приморано да напусти своју државу. Већина се налази у Турској, Либану, Јордану, Ираку и Египту.

Ову армију људи са Блиског истока, али и из Африке (углавном из Либије, коју је, такође, разорио НАТО) чланице Европске уније данас настоје да „распореде“ међусобно по посебно утврђеним квотама, мада око тога још увек не постоји консензус. Процењује се да ће се на прагу Европе појавити још један талас од још 100 или 200 хиљада очајника и тим поводом у Бриселу су арбитрарно одлучили, и то без „посебних формалности“, да их задрже у карантинском предворју своје заједнице – у Републици Србији. Чак је и „Амнести интернешенел“ констатовао почетком прошлог месеца да су „Србија и Македонија постале вентил за одлив нагомиланих имигранта које нико у Европској унији не жели да прихвати“.

Тако, једним потезом пера и са мало „добре воље“ бриселских бирократа и београдских „високих представника ЕУ“, наша држава је постала не само стециште свих непожељних Рома из читаве Европске уније, и то без своје воље и супротно жељи ових људи, него и велики колективни центар за већину имиграната са Блиског истока. Србија и Македонија су тако сада простор опасног социјалног експеримента и потенцијални „расадник“ исламског фундаментализма.

Претећи притисак масовног повратка азиланата из Европске уније и могући избеглички „цунами“ са севера Африке стављају Србију у ситуацију у којој мора да припреми стратегију за хватање укоштац са последицама оваквих гигантских кретања маса. Саставни део те стратегије морали би да буду и прописи који би одлуке изместили из простора дискреције овог или оног функционера у објективну законску раван.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ako ne otkazu Ugovor o readmisiji u Evropskoj uniji neobrazovanih, mahom nezaposlenih i u Uniji nepozeljnih, koji se sa dva odrasla svjedoka radjaju kao drzavljani Srbije, nerazumno velikodusni Srbi su na dobrom putu da same sebe pretvore u nacionalnu manjinu za dvadesetak godina i da potom nestanu kao narod i nacija.
    Bravo Tadicu, Tetkin Bozo, Grubesicka, sto se pobrinuli za ovaj proces umiranja Srba kao nacije.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *