Бег глумишта са Калемегдана

Пише Рашко В. Јовановић

Изузетно скроман програм чини да се БЕЛЕФ 2015. само условно може назвати фестивалом, а овог лета се уочава и да је неуобичајено мало приредби које се изводе на отвореном

Овог лета можемо, нажалост, да поновимо оно што смо лане, у исто време, већ написали: ако се скраћеници назива Београдског летњег фестивала – БЕЛЕФ измени само последње слово и уместо Ф стави П – добиће се права ознака суштине и овогодишњег програма. Могу нас оптужити за недуховиту досетку, али нам се чини умесним ово запажање о БЕЛЕП-у ‒ Београдској летњој празнини! А шта друго рећи за виђени програм Белефа него то, бар када је реч о позоришном репертоару састављеном од два-три наслова са укупно 7-8 извођења.

Музички програм знатно је богатији и та се  чињеница не може заобићи. Најпре морамо указати да се, гледано у целини, овог лета мало приредби изводи на отвореном. Представа за коју се предвиђа да има највећи број извођења ‒ „Браћа (Б)лузери“ у режији Ивана Јевтовића, игра се у „Миксалишту“, што ће рећи у „Миксер хаусу“. Други комад – „Пети паркић“ у режији Бориса Лијешевића ‒ у дворишту Капетан Мишиног здања, а једна једина страна позоришна представа, „Наш разред“ Тадеуша Слободјанека, у извођењу израелског позоришта „Камери“ из Тел Авива и у режији Ханана Снира, одиграће се у дворани Установе културе „Вук Караџић“. Ако знамо да су „Браћа (Б)лузери“ забавни спектакл заснован на театру покрета и плесу, и ако знамо да „Пети паркић“ припада документарном позоришту те је начињен од изјава и присећања грађана са Звездаре који су осујетили да се на једном простору за одмор младих и старих сазида некакав стамбено-пословни објекат (дакле, не ради се о неком релевантном уметничком тексту, што једино није случај са представом из Израела) онда се мора закључити како овогодишњи летњи репертоар не може удовољити интересовањима правих љубитеља позоришта. Приметно је и да се само један комад приказује на отвореном простору.

[restrictedarea]

 

И 2015. састављачи програма Белефа извели су бег са Калемегдана, који располаже, ако пођемо од утврђења на Горњем граду па све до „Барутане“, низом веома погодних простора за извођење најразличитијих представа. Треба се подсетити како су се током многих лета још у минулом столећу на Калемегдану сваке вечери изводили позоришни комади: приказивала су се вредна драмска дела светских и наших класика, поред осталих и „Дундо Мароје“ Марина Држића. О делима Бранислава Нушића или Бране Димитријевића да и не говоримо! Чак је, ранијих година, и у оквиру Белефа изведено неколико наслова, али се са таквом праксом убрзо прекинуло и, како видимо, Калемегдан за овај фестивал као да не постоји, што свакако не представља ништа друго до апсурд. Ако додамо да је Летња позорница у Топчидеру из неразумљивих разлога одавно пала у заборав, биће нам јасно да док општинске бирократе и градски Секретаријат за културу „програмирају“ Белеф, не можемо очекивати прекопотребан препород овог фестивала.  Вредно је овом приликом напоменути да је приватни Међународни фестивал „Славија“, који организује и води Батрић Жарковић, сврстан на листу најбољих европских фестивала 2015/16, где је уписана 31 европска манифестација. Да ли би приватизација, макар и делимична, припомогла да Белеф од наредне године престане да буде – БЕЛЕП?

[/restrictedarea]