Разговарала Mила Милосављевић 
Српска књижевна задруга је деценијама, у три века – чувала српску реч и нашу душу. Сад је дошло време да и ми чувамо њу. Задрузи ово није први пут. Тешко је преживела и раздобље од 1945. до 1947, али су тада за њу свој потпис, у књизи „Кроз борбу и страдања“, дали највећи живи писци: Андрић, Исидора Секулић, Ћопић, Михаило Лалић, Селимовић, Десанка, Вељко Петровић и други. И власт је попустила: нека СКЗ преживи. Стрепимо ‒ да ли ће и данас тако бити!

Драган Лакићевић (1954) од 1970. године објављује поезију, од 1976. књиге, од 1979. је уредник, најстарији активни издавачки уредник у Србији и говори о својој поетици, начину писања, љубави, радости и бригама за књиге и за очување главних културних вредности – изворне националне културе, ћирилице и Српске књижевне задруге која је, поред Матице српске и САНУ, најважнија институција културе у Срба.

Ове године Лакићевић је објавио две књиге: приповетке под насловом „Слатка је музика“ и изабране и нове песме „Снежна икона“. Добио је и две књижевне награде, а још више угледних награда добиле су књиге Српске књижевне задруге.

„Затекли сте ме на половини године и на почетку лета када се треба наклонити према завичају – је ли га обновила и сачувала природа колико га је разорила политика, „ко га веже, ко ли га залама“. А све мисли иду ка Сајму књига, где је годишња издавачка жетва, где се показује да још постојимо и као писмо и као књига и као народ“, каже наш саговорник.

Драган Лакићевић је две и по деценије уредник у Српској књижевној задрузи, и како каже, све му је теже да раздвоји књижевно стварање и уреднички посао.

„Донедавно сам, бар ја, могао да раздвојим себе и своју књижевну приватност од Српске књижевне задруге, мада ми то јавност одавно не раздваја. Али кад у Задругиним књигама, пословима и данима „присучем“ четврт века, онда сам ја више Задругин службеник него појединачни српски књижевник. Догађало ми се то и раније, био сам дванаест година одан и посвећен уредник Рада. Оно, кад не можете да спавате од неизвесности и неспоразума – са људима бољим и горим, у данима лакшим и тежим… (Сад од тога свега има нешто успомена, али и стотине књига расутих по библиотекама, кућама и школама. Међу стотинак наслова Едиције Реч и мисао, које сам тада уредио, највише држим до дрских потеза у тој едицији класика, у оно време!)

Књига је тада имала већу вредност и значај, изазивала већу пажњу, лакше допирала до мањег броја медија. Више приказа имале су књиге ондашњих почетника него сада аутора са тридесет књига. То је тема за посебно размишљање.

Српска књижевна задруга од самог настанка па до данас слови за бастион српске књижевности и културе. Упркос тој чињеници, ова кућа од националног значаја већ је дуги низ година на ветрометини небриге надлежних државних ресора. Како је Задруга преживела све недаће транзиције и немилости времена у којем живимо?

 

Задругу као стожер српске књиге и културе, „око које су се у данима највећих искушења окупљале велике вредности“, најбоље је описао њен некадашњи председник, академик Радован Самарџић.

Задруга је деценијама, у три века – чувала српску реч и нашу душу. Сад је дошло време да и ми чувамо њу. Задрузи то није први пут. Тешко је преживела и раздобље од 1945. до 1947, али су тада за њу свој потпис, у књизи „Кроз борбу и страдања“, дали највећи живи писци: Андрић, Исидора Секулић, Ћопић, Михаило Лалић, Селимовић, Десанка, Вељко Петровић и други. И власт је попустила: нека СКЗ преживи. И Задруга је, током деценија социјализма, уз нужне компромисе, постојала доследно, развила се изузетно, сачинила изванредне научноистраживачке и издавачке подухвате, међу којима је врх „Историја српског народа“ у 10 томова…

Да ли сада наша књижевност има таква имена и њихову вољу да стану иза Задруге (и Матице српске); да ли у власти има људи да то схвате и омогуће – видећемо. Страх је овде оправдан, брига је у опису послова Српске књижевне задруге.

Имамо Закон о СКЗ, који датира још из деветнаестог века. Докле се стигло са његовим редефинисањем?

 

Постоји Закон о СКЗ, који је штити као установу културе из 19. века. Али тај закон не предвиђа буџет којим се финансира програм предвиђен законом. И то је парадокс. У два наврата, у време два боља министра културе, покретане су иницијативе да се тај закон допуни или измени, у томе се одмицало скоро до краја, али је оба пута све пропало. Први пут, закон је био на дневном реду Народне скуштине, али председник парламента није ставио на гласање толико месеци колико је било потребно да падне влада…

Други министри, као ни овај актуелни, немају интересовања за СКЗ, као уосталом ни за нашу старију сестру, Матицу српску. Министру културе стигло је, пре годину и по, из СКЗ писмо са два меморандума: најпре установе основане 1892. године, потом потпис актуелног председника СКЗ, академика Милована Данојлића, који је за пола века, од „Како спавају трамваји“ до „Драги мој Петровићу“ и до „Добрислава“ и до препева Бродског, Клодела, Сиорана, Паунда, Бодлера, сам створио библиотеку налик каквом институту… Секретарица је јавила да нас може примити државни секретар, а тај састанак био је узалудан. У власти данас немате човека којем се СКЗ може обратити и тражити пријем и решење свог питања.

Да би спроводило своју политику према књизи, Министарство културе увело је читаву бирократију, да тој политици придода елементе привидне демократије. Али ја мислим да у томе није први кривац ни министар нити његова кадровскополитичка инфраструктура, већ политика владе и државе, односно оних који су у влади инсталирали такву политику – не само према књизи и култури него, што је можда још погубније, према деци, породици, школи, пољопривреди…

У условима смањеног тржишта, осиромашене публике, политичке и медијске кампање према култури, књизи и писму – установа каква је СКЗ не може преживети без помоћи државе. А држава која спроводи такву политику нема намеру да ту помоћ пружи, иако на столу председника Републике стоји Задругина „Историја српског народа“ у десет томова. Задруга опстаје јер је скромна и вредна. Многи аутори дају нам све што имају – своје књиге и преводе на поклон, и то је њихов улог у Задругу. Неки од њих су нам сами нашли донаторе за финансирање не својих него и других Задругиних књига. То је све тако мало и тако скромно да се од тога не може преживети. Али је тако мало и оно што СКЗ тражи од државе, али она, макар засад, не да – ни то, нити друго.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Један коментар

  1. Издржи, Драгане, као идо сада.
    Шта би данас као народ били без „Плаве библиотеке“? Да не набрајам ауторе који су из бразде СКЗ уздигли нашу писану ријеч до планетарних висина.

    Књиге убијају, зар не?
    Убили су НОЛИТ, Научну књигу, Рад, БИГ3(на чијем је логу поносно стајала година оснивања – 1831.) на ченгелама је Просвета…

    Нацисти су палили неподобне књиге.
    Ововремени неолиберали, тајкуни то чине на перфиднији начин. Тржиште и тајкунизација су Свете краве ЕУтаназиста.

    Још нас има. И биће нас, јер нијесмо репа без коријена, традиције и високих цивилизацијских достигнућа.

    А министри? Не бих цитиро Калигулу…да то неки не схвати буквално, па ето мене опет по `народним судовима` због увреде незнања и укзивања на убијање строг народа кроз дављења националних институција.За почетак.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *