Разговарала Mила Милосављевић 
Српска књижевна задруга је деценијама, у три века – чувала српску реч и нашу душу. Сад је дошло време да и ми чувамо њу. Задрузи ово није први пут. Тешко је преживела и раздобље од 1945. до 1947, али су тада за њу свој потпис, у књизи „Кроз борбу и страдања“, дали највећи живи писци: Андрић, Исидора Секулић, Ћопић, Михаило Лалић, Селимовић, Десанка, Вељко Петровић и други. И власт је попустила: нека СКЗ преживи. Стрепимо ‒ да ли ће и данас тако бити!

Драган Лакићевић (1954) од 1970. године објављује поезију, од 1976. књиге, од 1979. је уредник, најстарији активни издавачки уредник у Србији и говори о својој поетици, начину писања, љубави, радости и бригама за књиге и за очување главних културних вредности – изворне националне културе, ћирилице и Српске књижевне задруге која је, поред Матице српске и САНУ, најважнија институција културе у Срба.

Ове године Лакићевић је објавио две књиге: приповетке под насловом „Слатка је музика“ и изабране и нове песме „Снежна икона“. Добио је и две књижевне награде, а још више угледних награда добиле су књиге Српске књижевне задруге.

„Затекли сте ме на половини године и на почетку лета када се треба наклонити према завичају – је ли га обновила и сачувала природа колико га је разорила политика, „ко га веже, ко ли га залама“. А све мисли иду ка Сајму књига, где је годишња издавачка жетва, где се показује да још постојимо и као писмо и као књига и као народ“, каже наш саговорник.

Драган Лакићевић је две и по деценије уредник у Српској књижевној задрузи, и како каже, све му је теже да раздвоји књижевно стварање и уреднички посао.

„Донедавно сам, бар ја, могао да раздвојим себе и своју књижевну приватност од Српске књижевне задруге, мада ми то јавност одавно не раздваја. Али кад у Задругиним књигама, пословима и данима „присучем“ четврт века, онда сам ја више Задругин службеник него појединачни српски књижевник. Догађало ми се то и раније, био сам дванаест година одан и посвећен уредник Рада. Оно, кад не можете да спавате од неизвесности и неспоразума – са људима бољим и горим, у данима лакшим и тежим… (Сад од тога свега има нешто успомена, али и стотине књига расутих по библиотекама, кућама и школама. Међу стотинак наслова Едиције Реч и мисао, које сам тада уредио, највише држим до дрских потеза у тој едицији класика, у оно време!)

Књига је тада имала већу вредност и значај, изазивала већу пажњу, лакше допирала до мањег броја медија. Више приказа имале су књиге ондашњих почетника него сада аутора са тридесет књига. То је тема за посебно размишљање.

Српска књижевна задруга од самог настанка па до данас слови за бастион српске књижевности и културе. Упркос тој чињеници, ова кућа од националног значаја већ је дуги низ година на ветрометини небриге надлежних државних ресора. Како је Задруга преживела све недаће транзиције и немилости времена у којем живимо?

 

Задругу као стожер српске књиге и културе, „око које су се у данима највећих искушења окупљале велике вредности“, најбоље је описао њен некадашњи председник, академик Радован Самарџић.

Задруга је деценијама, у три века – чувала српску реч и нашу душу. Сад је дошло време да и ми чувамо њу. Задрузи то није први пут. Тешко је преживела и раздобље од 1945. до 1947, али су тада за њу свој потпис, у књизи „Кроз борбу и страдања“, дали највећи живи писци: Андрић, Исидора Секулић, Ћопић, Михаило Лалић, Селимовић, Десанка, Вељко Петровић и други. И власт је попустила: нека СКЗ преживи. И Задруга је, током деценија социјализма, уз нужне компромисе, постојала доследно, развила се изузетно, сачинила изванредне научноистраживачке и издавачке подухвате, међу којима је врх „Историја српског народа“ у 10 томова…

Да ли сада наша књижевност има таква имена и њихову вољу да стану иза Задруге (и Матице српске); да ли у власти има људи да то схвате и омогуће – видећемо. Страх је овде оправдан, брига је у опису послова Српске књижевне задруге.

Имамо Закон о СКЗ, који датира још из деветнаестог века. Докле се стигло са његовим редефинисањем?

 

Постоји Закон о СКЗ, који је штити као установу културе из 19. века. Али тај закон не предвиђа буџет којим се финансира програм предвиђен законом. И то је парадокс. У два наврата, у време два боља министра културе, покретане су иницијативе да се тај закон допуни или измени, у томе се одмицало скоро до краја, али је оба пута све пропало. Први пут, закон је био на дневном реду Народне скуштине, али председник парламента није ставио на гласање толико месеци колико је било потребно да падне влада…

Други министри, као ни овај актуелни, немају интересовања за СКЗ, као уосталом ни за нашу старију сестру, Матицу српску. Министру културе стигло је, пре годину и по, из СКЗ писмо са два меморандума: најпре установе основане 1892. године, потом потпис актуелног председника СКЗ, академика Милована Данојлића, који је за пола века, од „Како спавају трамваји“ до „Драги мој Петровићу“ и до „Добрислава“ и до препева Бродског, Клодела, Сиорана, Паунда, Бодлера, сам створио библиотеку налик каквом институту… Секретарица је јавила да нас може примити државни секретар, а тај састанак био је узалудан. У власти данас немате човека којем се СКЗ може обратити и тражити пријем и решење свог питања.

Да би спроводило своју политику према књизи, Министарство културе увело је читаву бирократију, да тој политици придода елементе привидне демократије. Али ја мислим да у томе није први кривац ни министар нити његова кадровскополитичка инфраструктура, већ политика владе и државе, односно оних који су у влади инсталирали такву политику – не само према књизи и култури него, што је можда још погубније, према деци, породици, школи, пољопривреди…

У условима смањеног тржишта, осиромашене публике, политичке и медијске кампање према култури, књизи и писму – установа каква је СКЗ не може преживети без помоћи државе. А држава која спроводи такву политику нема намеру да ту помоћ пружи, иако на столу председника Републике стоји Задругина „Историја српског народа“ у десет томова. Задруга опстаје јер је скромна и вредна. Многи аутори дају нам све што имају – своје књиге и преводе на поклон, и то је њихов улог у Задругу. Неки од њих су нам сами нашли донаторе за финансирање не својих него и других Задругиних књига. То је све тако мало и тако скромно да се од тога не може преживети. Али је тако мало и оно што СКЗ тражи од државе, али она, макар засад, не да – ни то, нити друго.

[restrictedarea]

И ове године Задругине књиге добиле су лепе награде.

 

Готово сваке године, и то многе, различите награде, добијају издања СКЗ. Задругу је патријарх српски Павле одликовао Орденом Светог Саве првог реда. Он је био члан СКЗ још од призренских времена.

Када је Ранко Јововић објавио књигу у Плавом колу, одмах му је стигло пет награда (Жичка хрисовуља, Дучићева, Ћопићева, Одзиви Филипу Вишњићу…) Исто тако, Драго Кекановић, српски писац из Загреба, за роман „Вепрово срце“ (Андрићева, Ћопићева, Боре Станковића, Витал…) Још ме више радује награда „Печат времена“ гђи Славици Гароњи, за књигу „Повратак у Аркадију“, коју пак неки жирији нису ни погледали, а највише Награда града Београда и „Печат времена“ за науку госпођи професору Злати Бојовић за књигу -синтезу „Историја дубровачке књижевности“ – радећи на књизи, обновио сам градиво које сам код проф. Злате полагао доста давно… Уосталом, ко објави књигу са знаком СКЗ, који је 1892. године нацртао Јован Јовановић Змај, већ је награђен. Свако зна шта значи Плаво коло. Сада у Колу излазе књиге од броја 717 до 723.

У протеклих годину дана објављено је неколико ваших нових књига…

 

У сенци својих издавачких послова објавио сам у последње време неке своје књиге. Нису успеле да се пробију до приказа у „Печату“, који је иначе мени наклоњен готово деценију     – имао сам у њему опширан интервју уочи 120-годишњице СКЗ… А то су моје најзрелије књиге: „Сабор погинулих“, документарни роман о подвигу једног чике, јунака нашег нејуначког доба, г. Светозара Јовановића, који је на огромној стени изнад Лутова, у каменим врховима Братоножића, уклесао имена свих погинулих у борбама за слободу у ратовима који се памте да им се не заборави име ако нестанемо као народ и као језик. Ако нестане подвиг као људско дело… Тај дневник-роман чини његова борба са каменом и заборавом, као и моја имагинација: шта клесар сања и шта му се догађа у самоћи новог доба – са херојима прошлих времена. Светозар разговара са јунацима као патријарх Павле са пилотом Емиром Шишићем.

Потом, објавио сам нову књигу прича, под насловом „Слатка је музика“. То су доста класичне, али и експерименталне приче, такође с дозом документарности. Ако су приче у „Гуслару на хармоници“ биле о божјим људима из мога завичаја, а приче у „Лудачком рукопису“ о београдским божјим људима – филозофима и занесењацима периферије и улице, онда су у „Слатка је музика“ јунаци божјаци из књижевности, писци, читаоци и продавци једнако. Свима њима је род Велеум Ракочевић из „Мастермајнда“.

Најзад, изабране и нове песме „Снежна икона“, у Едицији Антологија Сербика, са предговором Радивоја Микића. Поводом те књиге добио сам награде „Јелена Балшић“ и „Марко Миљанов“ – не знам да ли за старе или за нове песме или за предговор професора Микића и библиографију др Дејана Вукићевића.

Спремио сам и две научно-популарне књиге – из народне књижевности. У њима има много минулог рада, али и неке свежине. Сачекајмо их да изађу из штампе.

 

Које су упоришне тачке ваше поетике?

 

„Дајте детету музику кад се у њему јави потреба да игра, оловку кад му се црта, књигу – кад је сазрело да прима информације“ – пише код Људмиле Улицке. Мојој генерацији је све то било дато, поготово књиге. Те књиге су од самог почетка биле моје – и из очеве, и из школске, и из Народне библиотеке Србије. Ја, у ствари, пишем између њих – сваку бих желео да допуним, као онај мој јунак из приче „Књиге су биле мој живот“ – у „Слатка је музика“, који је многим славним књигама додавао коментаре и мењао крај. Поетичко је опредељење: сачувати преосетљивост за поезију, марљивост за прозу, несебичност и дарежљивост за уреднички посао посредног или непосредног тумача. Само је „српски Хомер“ код мене изнад свега тога. Народна поезија је моје кућно васпитање, прва и последња лектира – „да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова“. Окружен књигама, ја сам са свима, обележила ме готово цела српска књижевност. Али постоји тренутак када сам сасвим сам. Ако сам тај тренутак осетио и нечим издвојио, онда сам то био ја, са инстинктом-жељом да то Ја исто буде у тој библиотеци – између Вука Караџића и Новице Тадића; гле, они се гледају са брда своје постојбине Херцеговине. Није далеко ни „бијело брдо Дурмитора, окићено ледом и снијегом“, које од пљеваљских страна гледа Стојан Хајдук, певач „Женидбе краља Вукашина“. „Једна страшна болест по мени ће се звати“ – то је формула младог Миљковића.

Словите за великог и истрајног чувара ћирилице, и као уредник у СКЗ, и као писац. Пoзнато је да пишете руком и на ћирилици своје књиге. Данас је ћирилица, готово као никад до сада на удару. Како је сачувати?

 

Још постоји моја гимназијска соба и библиотека – у некадашњем Титограду. „Остариле су оне књиге“, али ме увек озари давни мој потпис на њима: ћирилица петнаестогодишњака, који учи физику и латински, а књиге купује у Просветиној књижари у згради „Металке“, Улица браће Златичана. Било је у томе и кућног васпитања и лекције разредног старешине Бранка Ђуришића званог Пирун (виљушка) професора математике, који је целог века писао икс и ипсилон, а нама је говорио да се мајци писмо пише ћирилицом… Било је ту, ваљда, и мога дара и укуса. Или је то ћирилица одабрала нас, како пре неки дан, у СКЗ, рече један млади докторанд књижевности.

Уопштено говорећи, ћирилицом се на српском пише од срца, латиницом из интереса. Има ту и других нијанси (моде, политике, скоројевићства, аутошовинизма) – и то је за изучавање. „Ну да виђу какав ти је потпис“, вели једно лице из поеме Матије Бећковића – па ћу ти рећи ко си, додаје његов тумач из Доње Мораче.

Као уредник Српске књижевне задруге, немам проблема са писмом. Ту је већ 124 године – ћирилица. Молим се Богу да потраје Задруга. Њене књиге су већ вечне.

У социјализму су писма била равноправна, макар у Србији и Црној Гори. Ми смо у Црној Гори имали све уџбенике из Београда и сви су штампани ћирилицом. На власти су тада у Србији били комунисти, а не Немањићи који су, по дукљанским знанственицима, окупирали Црну Гору све док ју није ослободио НАТО. Имали смо само два уџбеника из Загреба: „Музичка умјетност“ и „Elementa Latina“. Овај други и сада поседујем. Режим који не чува своје писмо или је издајнички, или кукавички, или није довољно писмен. Или све то заједно. Сад би се нашао неко да то објасни, али за напуштање писма којим су писани и штампани Вуков превод Новог завјета, „Српске народне пјесме“, „Горски вијенац“, Змајеви „Светли гробови“, „Примјери чојства и јунаштва“, „Сеобе“, „Тражим помиловање“ – објашњења нема.

Како видите стање у српској култури данас?

 

Стање књиге слично је стању у осталим областима културе, поготово науке и уметности. Много тога припада времену и политичким приликама – ситуацији у којој се нашла Србија после распада Југославије и после промене политичког уређења. Не верујем да је ико ко се борио за повратак капитализма очекивао овакав капитализам. Радивоје Бојичић је имао афоризам: „Мој отац је рушио капитализам, па сад ја морам да га градим испочетка.“ Тај почетни капитализам суров је и неправедан, за културу поготово погубан. Кажу да су држави Хрватској, кад су је примали у Европску унију, рекли да то што су дотад сматрали културом: баштина, традиција, уметност, књижевност, наука – неће више бити култура и за то пара неће бити. Култура ће бити разне друге врсте активности – односи међу половима, према мањинама (а да то није српска) према женама, куцама итд. И то су рекли својим миљеницима Хрватима. Шта ли су рекли нама, сињим кукавцима? Вероватно још ништа, али ми радимо оно што очекујемо да нам кажу… Види се то по политици откупа књига, давања средстава Матици српској и Летопису, по третману ћирилице, по политици у ликовној уметности, по односу према школи, наставницима, уџбеницима…

А у српској њижевности?

 

Српска књижевност је у 19. и 20. веку постигла велике резултате. Да је настала на већем језику, много тога би учио цео свет. Део тога прешао је и у ово столеће. Већ имамо писце који су се остварили у оба века.

Културна политика према српској књижевности изузетно је рђава и неправедна. Тиражи су мали, вредности помешане и силом изокренуте, медијска пажња ослабљена, политика откупа књига за библиотеке наопака. Статус књиге у школи је хаотичан и проблематичан… Новине које излазе на латиници   – немају културне рубрике, ако то нису вести о звездама џет   -сета и старлетама. У реду, то су приватне новине, могу да раде шта хоће, али: да ли плаћају исти порез као и новине које имају рубрике за књигу, културу, озбиљну музику?

Криза институција посебно доприноси стању у књижевности.

Ако се мало чита, стање у књижевности не може бити добро. За читање се деца морају мотивисати. Читање је врста љубави. Читање се повећава када за то постоји воља, атмосфера, друштвени налог. А друштвени налог доносе и држава и школа и медији и родитељи. Они кажу: децо, читајте да будете бољи људи, као јунаци из књига. Међутим, у наше време јунаке из књига проглашавају злочинцима, а девиза многих родитеља, на основу тога како су се снашли, гласи: да смо мање учили, боље бисмо прошли. Али је, с друге стране, добро што у књижевности цветају сви цветови – многи стилови, поступци, опредељења.

Писмо нам је угрожено, језик нам је угрожен. Како одбранити ова два наша камена темељца?

 

Сећам се колико су се Драгиша Витошевић и Владета Кошутић бавили лепотом, чистотом, одбраном српског језика. С њима смо провели многе сате уређујући Расковник. Нисмо имали редакцију, па смо се састајали у кафани „Комуналац“ (Змаја од Ноћаја) и у Драгишином собичку на Студентском тргу, и у Библиотеци „Ђорђе Јовановић“… А сада нема ни Драгише ни Владете, ни Расковника. Језик је најугроженији када се не чита. Не читају се и не уче се напамет велике песме српске народне поезије, „Два цвијета у бостану расла“. Сме ли сада наставник да натера ђака да ту песму научи напамет, а да се на њега не острви стотину самозваних заштитника од памети, васпитања, поштења… С друге стране, свет којем тежимо учи Хомера, а ми свог Хомера не знамо. Свет којем тежимо поштује свога Гетеа, а код нас се не зна ко је српски Гете, и шта је српско онај светски Гете ценио.

Тако се потресају темељи једне културе, коју су засновали Свети Сава и средњовековни писци, ктитори и фрескописци, уметници доцнијих доба, а у два века од Карађорђа и Вука подигли у небеске висине српски писци које предводе Његош, Андрић и Црњански. „Горски вијенац“, „Проклета авлија“, „Дневник о Чарнојевићу“ – то су дела светских вредности. Њима би се сваки народ поносио, али Србима је одређено да изгубе понос, самопоштовање и самопоуздање. Велика дела нису као тенкови и као ракете, не могу зарђати и претопити се када то затражи непријатељ. Велика дела су оружје које свако носи у свом уму и срцу: „Страхин-бане, ти соколе српски, свуд су броди, ђе гођ дођеш води“.

Исцртавају нам по свом аршину неке нове границе они који би да Србију и даље парчају, кидају. Нема много непознаница када је очување територијалних граница у питању. Много је теже, међутим, очувати и сачувати национално биће, дух, идентитет!?

 

Ко је мало више читао зна да се српски род и раније суочавао са сличним приликама, невољама и душманима. Па је издржао и преживео. И ми морамо издржати и преживети. То се постиже и појединачно и заједно. „Ко и мала добра чини, он ће велика кад могне“, вели Марко Миљанов. Ако не можемо убедити јаке и велике и далеке, можемо своје, ближње и себе – и то искреношћу, љубављу, храброшћу. Ако виде да знамо напамет „Крваву бајку“ или „Плаву гробницу“, или „Био једном један лав“ – повероваће да су то праве вредности.

И, исто тако важно: борити се против своје, наше, српске – сујете, гордости, себичности, самољубља и частољубља. То је наш највећи непријатељ, већи од НАТО бомбардера, шиптарских дронова, британских резолуција. Уосталом, све пише у „Горском вијенцу“: „Страх животу каља образ често“, на пример. Од њега се не треба удаљавати.

Писање романа руком сврстава вас међу „последње Мохиканце“ књижевности данас. Како заправо пишете?

 

Све књижевне ствари пишем руком. Мастилом, налив-пером, лепим рукописом. Волим благе линије у великим свескама. Мислим да је то у складу с мојим мишљењем и дисањем. Има у томе и навика – ја сам рођен половином прошлог века. Ја сам апсолутни писац – пишем и књижевно мислим увек. Радим за себе и за друге једнако.

Моје време је јутро, рано јутро, чак и зимско, пре него што сване… Поподне радије читам, преписујем, приређујем… Ове одговоре пишем на компјутеру, као и многе друге службене ствари.

 

КО БИ ВЕРОВАО…

 

Рођени сте у Црној Гори. Како „носите“ одвајање Црне Горе од Србије?

 

Нисам био млад кад се то припремало и дешавало, али сам ипак био занемео и неколико година у независну Црну Гору нисам „јавно“ одлазио нити у културном животу Срба учествовао… Један мој пријатељ, правне струке, рекао ми је тада да је независна Црна Гора могућа само као антисрпска. Ова званична је таква и она то не крије.

Тај шок је трајао одавно, можда још од рушења капеле на Ловћену. Ко би веровао да ће Црногорци прећи преко оноликих завета предака и Његоша? Да ће пристати да, за плату, постану нешто друго и супротно! То човека и власт у Црној Гори чини трауматизованим – и једни и други су спремни да и то промене, чим се укаже интерес, а то човека и друштво чини нестабилним и неморалним, што је неиздржљиво код Црногораца… Удео неправославних грађана Црне Горе у свему томе био је туђински – они ће увек бити против Србије.

Зна се да је то био туђински пројекат – као део огромног пројекта против српског народа. Десило се у за то погодном времену, док је Србија на коленима, сатанизована, разорена ратовима, бедом, бомбардовањем – уз помоћ много корупције, страховладе, политичке и медијске кампање… За ту опцију били су и сада су само запослени у режиму… У званичној Црној Гори ћирилица је укинута, уводе се хрватске речи, диктирају антисрпску историју и кич-традицију… Знате да су донели Закон о забрани ношења застава других држава – да би сватовима и навијачима укинули ношење српске заставе, а Срба, по званичном попису, после свега, има 30 одсто… Већ сам рекао: ко год у Црној Гори има имало талента, он пише и штампа ћирилицом и носи свој српски крст… Земља ће припасти ономе ко о њој буде најбоље певао. Засад су то Његош, Филип Вишњић и Слепица из Гргуреваца, певач песме „Пропаст царства српскога“. То важи и за Косово и за Црну Гору…

 

СКЗ – КУЋА СТАРИЈА ОД ДРЖАВЕ

 

 Будући да сте већ четврт века уредник у Српској књижевној задрузи, реците нам како видите Задругу  данас, али и у времену које долази?

 

Када сам у Задругу дошао, био сам најмлађи, сада сам најстарији (међу запосленима). Али је у СКЗ свако млад спрам оних који су је основали и у њој радили, мислили, трудили се и борили – слично нама данас.

Задруга је задруга чланова и часника. Њу чине прошли и садашњи људи – управа, одсеци, одбори. Принципи. Лењи духови и бирократе, па и многи књижевници, још сматрају СКЗ издавачким предузећем. Задруга је установа која је конципирана да не може пропасти. О њој су још Лаза Костић и Иво Андрић рекли најпохвалније „крилате речи“… Задруга је умногоме иста као некад, али и друкчија, као Србија. Ја сам у СКЗ уредник. Али у СКЗ извршавам налоге њених оснивача – Стојана Новаковића, Змаја, Милана Ђ. Милићевића, Андре Гавриловића, Љубомира Стојановића, Љубомира Ковачевића… И доцнијих, све до Слободана Ракитића. Знате ли ви какви су то људи били? Какви су били они које сам ја упамтио за великим столом, па су „разминули“. Какви су они који сада седе на нашим седницама: академици, професори, књижевници, научници. А на нас, са полица библиотека СКЗ, гледају књиге из 19. и из 20. века: опомињу.

Недавно су у једној банци тражили матичне бројеве оснивача СКЗ, а кад смо им рекли да су то били Стојан Новаковић и Чика Јова и др Батут, збунили су се. И Министарство културе не зна шта ће са установама које савремена држава није основала, јер су старије од државе. Жао ми је што СКЗ није позната као некад. Томе смо разлог и ми који у њој радимо, али и они који стварају тај глас: до чега је коме стало! Променили су се стил и укус и систем вредности. Али је много тога остало и неће се дати. Политички потреси и деобе увек су се одражавали на СКЗ, и 1903. и 1918, и 1945. и 2000. године. Увек је било губитака и за Задругу и за српску књигу. У последњој деоби, да поједноставим, српски су се писци определили за писмо: ми за ћирилицу, они за латиницу. Иза тога стоје дубље поделе, али њих је теже објаснити. Ја сам се определио за онај потпис из гимназије, и то много пре него што сам, по позиву, дошао у СКЗ, о њеној стогодишњици 1992. године. Времена су за књигу тешка, али наше ће књиге изгледати као да су рађене у благостању и господству. Видите преломе, пренос речи на крају реда, фусноте… И за то се стара главни уредник СКЗ.

Да имамо могућности, шта бисмо све направили! У СКЗ се говори у првом лицу множине – Задруга није Ја. Задруга су и претходници и будући. О Српској књижевној задрузи, као и о свему другом, мора се много знати, а код нас се иде на то да се о свему зна мало и површно, по могућству преко интернета, а интернет је огромна и неуредна депонија свега и свачега, где су многа знања затрпана незнањем и ђубретом… Задруга је место где се даје, а не узима. Тако је замишљено и њено чланство: слободно и добровољно – за оног ко жели да буде део једне традиције и да малим годишњим улогом угради себе у велику библиотеку-антологију српске књиге, културе, књижевности и науке. Новине нерадо пишу о чланству СКЗ, мисле да је то реклама. А чланство је облик организовања установе. Члан је био и краљ Петар I Карађорђевић. Некад трговци, учитељи, свештеници, службеници – била је част бити члан СКЗ. Има људи који као драгоценост чувају чланске књижице са потписима Милоша Н. Ђурића, Добрице Ћосића или Радована Самарџића. Сада су на њима потписи Милована Данојлића, председника, и Мила Ломпара, секретара СКЗ.  Онај ко се пита: а шта од тога имам ја? – није схватио Задругу. Уосталом, ако видите последњих неколико Кола, схватићете да Задруга има среће: у плаве корице улазе одиста најбоље књиге: „Историја дубровачке књижевности“ Злате Бојовић, „Античке теме“ Слободана Душанића, „Наши далеки преци“ Ненада Љубинковића, Монтењеви „Огледи“, „Српско сликарство“ Лазара Трифуновића, „Књига о Његошу“, Проперцијеве поеме, студије о Византији Љубомира Максимовића, „Историја српске државности“ Милоша Благојевића… Мене као уредника радује кад у Задругиним издањима видим добре књиге са темама из разних српских крајева: салаше, речи и душу Бачке у књизи Динка Давидова, прозу Јована Радуловића који слика Далмацију, Славице Гароње и Драге Кекановића који дочаравају Славонију, Ршумово одрастање у „Кући са окућницом“ на Златибору, пропланке и обзорја Добрице Ерића и Слободана Ћировића из Груже, Херцеговину Мирослава Тохоља, Горњу Морачу Момира Војводића и Лабуда Драгића, Хан Пијесак из песме Ђорђа Сладоја, али и срџбу Ранка Јововића из Подгорице, београдске топониме Новице Тадића, сагласје са Мокрањцем и Крајином Хајдук Вељка Власте Младеновића… И то је дух Задруге… О тој књижевној географији водили су рачуна и стари „задругари“. Задруга има доста чланова изван Србије. У Србији пак мање него што бисмо очекивали.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Издржи, Драгане, као идо сада.
    Шта би данас као народ били без „Плаве библиотеке“? Да не набрајам ауторе који су из бразде СКЗ уздигли нашу писану ријеч до планетарних висина.

    Књиге убијају, зар не?
    Убили су НОЛИТ, Научну књигу, Рад, БИГ3(на чијем је логу поносно стајала година оснивања – 1831.) на ченгелама је Просвета…

    Нацисти су палили неподобне књиге.
    Ововремени неолиберали, тајкуни то чине на перфиднији начин. Тржиште и тајкунизација су Свете краве ЕУтаназиста.

    Још нас има. И биће нас, јер нијесмо репа без коријена, традиције и високих цивилизацијских достигнућа.

    А министри? Не бих цитиро Калигулу…да то неки не схвати буквално, па ето мене опет по `народним судовима` због увреде незнања и укзивања на убијање строг народа кроз дављења националних институција.За почетак.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *