Почетна / Друштво / ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ ЖЕНА У ЦРНОМ У ВЛАДИ СРБИЈЕ

ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ ЖЕНА У ЦРНОМ У ВЛАДИ СРБИЈЕ

Колико је дубока чаша коју не само да препуне капи него очигледно није довољан ни млаз из славине? У тренутку када се од народа тражи јединство спрам тешких изазова пред којима се земља налази и у вези с одлукама које „неће бити лаке“ семе раскола не налази се у независним интелектуалцима или невладиним организацијама, него у самом врху државне власти, са леве стране управо онога ко тражи то јединство

Пише Филип Родић

Никога не изненађује када невладине организације које се залажу за људска права и одговорност у односу на ратне злочине почињене над Србима не само прихватају него и осмишљавају разноразне иницијативе којима се истичу зверства Срба почињена током протеклих ратова. Никога не чуди што, на пример, „Жене у црном“ обележавају отмицу 18 Бошњака и једног Хрвата у Штрпцима, али им не пада на памет да јавност подсете и на неки начин обележе и, рецимо, отмицу српских рудара из копа Белаћевац на Косову и Метохији. У Републици Србији тешко да се може наћи особа која није чула за случај Штрпце, али колико вас је чуло за судбину 26 убијених и 13 киднапованих српских рудара? Што се тиче „Жена у црном“ и српских злочина, ствар је јасна – српске злочине потенцирају јер су за то плаћене новцем из иностранства и новцем оних којима је у интересу да се Срби представе као геноцидан и злочиначки народ који је на Балкану, али и шире (криви смо и за Први светски рат, па самим тим и за Други) донео несрећу. Оне и њима сличне су по америчким, руским и законима још неких држава проглашене „страним агентима“. И то је у реду, „само ви, дјецо, радите свој посао“ и зарадите свој новац.
[restrictedarea] Суштински и системски проблем је, међутим, када они који су плаћени новцем грађана (док се евентуално не утврди да и они примају неки новац са неког другог рачуна) отворено и флагрантно заступају туђе интересе. Такав је случај сада са левом руком премијера Србије Александра Вучића, потпредседницом владе Србије и министарком грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зораном Михајловић. Према информацијама којима „Печат“ располаже, потпредседница Михајловић је једина на седници владе Србије где се изјашњавало о Нацрту британске резолуције о „геноциду у Сребреници“ подржала овај документ, који би требало да је скандалозан не само загриженим српским националистима него сваком нормалном Србину, па и Бошњаку и Британцу. Мора се признати, међутим, да је чудно што је она једина била за ту резолуцију, јер у влади седе и бројни други министри који би, ако не јавно, онда барем приватно и интимно подржали овакав документ.

ЗА ШТА ЈЕ ТО МИХАЈЛОВИЋЕВА ГЛАСАЛА? С обзиром, ето, да је Михајловићева дигла своју, претпостављамо, десну руку и испружила је ка небу у знак подршке овом документу, склони смо да поверујемо да се она слаже с оним што је тамо написано и да се искрено слаже. Дакле, Зорана Михајловић верује не само у догме изнете у тој резолуцији о броју жртава и начину на који је покољ у Сребреници извршен (што није доказано ван сваке разумне сумње и што се може оспорити на разне начине, како је о томе „Печат“ врло аргументовано писао у прошлом броју) него се слаже и са стварима које су дефинитивно неистините и лажне, почевши од лицемерног става изнетог у тачки 8 ове резолуције, да она има за циљ да допринесе „суштинском помирењу заснованом на дијалогу, прихватању дела из прошлости свих страна у сукобу…“ Питање је како се тај дијалог замишља, ако се усвоји захтев из тачке 3 исте ове резолуције да треба забранити негирање „геноцида“. Такође, из њене подршке произлази да Зорана Михајловић верује да су Срби током рата у БиХ масовно силовали не само жене него и мушкарце и дечаке, и то у хиљадама, што пише у тачки 13 преамбуле Нацрта резолуције.
Иако је нама најболније оно што се у Нацрту резолуције наводи у вези са Србима и њиховим злочинима, у њој се крије још једна порука која, уколико она буде усвојена, може имати далекосежне последице не само по Србију него по свет уопште. Наиме, овде се на мала врата покушава прогурати легитимизација англоамеричког интервенционизма широм света и правни темељ за њихове будуће интервенције на основу паушалне процене да се негде може догодити не само геноцид него и да су негде угрожена права сексуалних мањина (тачка 12). Министарка Михајловић на овај начин подржава легитимизацију превентивних хуманитарних војних интервенција широм света попут оне чија је жртва пре 16 година била и њена сопствена земља. Да ли је то интерес Србије и у циљу регионалног помирења, или је интерес империјалистичких сила које желе да неометано широм света спроводе „хуманитарне интервенције“ зарад својих себичних мотива?

ЗОРАНИНЕ КАПИ Да је потпредседница владе Србије у свом досадашњем раду имала неке озбиљне резултате, могло би јој се за овај скандалозан потез и прогледати кроз прсте и рећи, нека, нема везе, овим није нанела неку превелику штету Србији и то се не може поредити с коришћу коју је земља од ње имала. Колико смо, доиста, до сада користи имали од ове жене прво у ресору енергетике, а потом и у домену грађевине, инфраструктуре и иних сегмената који се налазе под њеним руководством? Такође, овде се поставља питање и колико је, радећи на неким од ових ресора, радила у корист своје државе, а колико на њену штету, односно, опет, у корист неког другог.
Пођимо од „Јужног тока“. Пре три или четири године није свима морало бити јасно да Запад, САД и Европска унија на сваки начин желе да униште овај пројекат. То је постало очигледно прошле године, када је Бугарска под снажним притиском одлучила да од њега одустане, што је Москву приморало да се преоријентише на „Турски ток“. И пре овога, међутим, у Србији су на власти били људи који су се трудили да покваре српско-руску сарадњу у домену енергетике. То је радио лидер партије, или боље рећи интересне групе „Г17 Плус“, Млађан Динкић. Када је његов останак на власти постао немогућ, ову улогу је преузела Зорана Михајловић, која је, коинциденције ли, у Српску напредну странку дошла управо из Динкићеве партије. Током свог боравка у Министарству енергетике, Михајловићева је захтевала гашење „Србијагаса“, самовољно покушавала да измени предлог споразума са Русијом, што је подразумевало и укључивање у пројекат Европске банке за обнову и развој, чиме би ова европска институција добила деонице у гасоводу, и ометала почетак грађења „Јужног тока“. Основано се може претпоставити да је управо на њу мислио генерални директор „Газпрома“ Алексеј Милер када је рекао да неко из српских власти кочи „Јужни ток“. Оваква оцена поновљена је и председнику Србије Томиславу Николићу током сусрета са његовим руским колегом Владимиром Путином, због чега је Николић, мимо уобичајене дипломатске праксе, још у Москви због овога упутио критике на рачун владе Србије. После ове посете, убрзани су радови на почетку изградње „Јужног тока“, а овим би се објаснило и то што министарка енергетике није била позвана на церемонију отварања радова.
И у новом министарству, Михајловићева је показала подједнаку летаргију и лењост, да не кажемо склоност ка опструкцији свих могућих договора са Руском Федерацијом. Као један од примера овог неделања навешћемо чињеницу да руски кредит за железницу у износу од 800 милиона долара још није искоришћен, нити ће то, по свему судећи, бити учињено у скоријој будућности. Да не помињемо стање на путевима и апсолутну неажурност у спровођењу било каквих радова.
Жена која, по свему судећи, није била довољно агилна у министарствима где је управљала, с друге стране, превише је ангажована у медијима и сејању раздора у српској власти. Од пречестих и неретко врло неукусних медијских саморекламерских наступа, до искоришћавања сваке прилике да се нападну председник Томислав Николић и његов тим, Михајловићева је сипала превише капи у своју чашу. Гласање за резолуцију је, тако, тек последња кап, односно млаз из славине.
С обзиром на све, поставља се логично питање због чега Александар Вучић Зорану Михајловић и даље држи у свом окружењу као једну од најближих сарадница? Да ли је то зато што мисли исто што и она, само то не говори јавно? Да ли се јединство о којем говори односи само на народ, а не и на чланове владе? Да ли не сме да је смени јер би се на тај начин замерио некоме моћнијем од себе и пао у немилост оних који је, очигледно, протежирају? Да ли гаји гују у недрима, или мисли да може пријатеље држати близу себе, а непријатеље још ближе? Да ли се ради о његовој самоуверености или манифестацији слабости?
[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Uz sva logicna pitanja sa kraja teksta dodao bih jos dva :
    -Da li su u ovako personifikovanoj vlasti uopste zamisliva
    „iskakanja“ ove vrste bez necijeg,cak i precutnog ,odobrenja ?
    -Ako su Srbi genocidni i zlocinacki narod kome nije(za sada) oduzeto
    pravo glasa,ko su i sta su ovi koje je izabrao ?Marsovci ? Englezi ?
    Sto se multidisciplinarne trilaterarke tice ona je bila i ostaje fenomen
    u stanju da na svakom gostovanj na TV izgradi po bar 50KM autoputa,
    jednu termoelektranu i usput pronadje neku prorusku ili prokinesku
    „krticu“ u Vladi i Predsednistvu.Inace pripada familiji „mostograditelja“
    ,sto se iz prilozenog ogranka tog „porodicnog stabla“ da i videti.

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • Posto je nekom,meni neobjasnjivom,slucajnoscu iz komentara
      nestala uputnica na sajt East West Bridge i time, manje obavestenim ,
      citaocima uskracena mogucnost da o clanovima Trilateraline ovdasnje
      filijale saznaju nesto vise,evo je opet, pa ako prodje prodje.
      http://www.ewb.rs/advisory.aspx

      Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *