Почетна / Друштво / Зашто Матицу српску треба уништити

Зашто Матицу српску треба уништити

Пише Драган Станић
Какав је то културни концепт који руинирање централне српске културне установе не само прижељкује него и спремно ради на његовој реализацији? Ако је то мудролија Ивана Тасовца, на чему је он темељи? Ако пак није његова мудролија, него је он све то учинио на нечију сугестију или директан притисак, нека каже ко је тај (други) који га је на злочин против српске културе навео!

Кад говоримо о Матици српској, никада не можемо остати у домену говора о установи као изолованом феномену. Увек је то, истовремено, и говор о српском народу и његовој култури, као и говор о њиховом месту у европском контексту, те о односима са другим народима и културама. Тако је то било 1824. и 1826. године, када су основани Летопис и Матица, тако је то и данас, када се ове две важне институције српског народа налазе пред навршењем свог двовековног трајања, а истовремено се суочавају и са неизвесношћу сопственог опстанка. Зато из природе нечијег односа према Матици увек можемо понешто закључити и о његовом односу према српском народу уопште и његовом елементарном опстанку.

И Матица српска и Летопис Матице српске су институције према којима интелектуални свет, не само српски, има однос пунога поштовања. То се поштовање може нарочито препознати код народа (Чеси, Хрвати, Лужички Срби, Словаци, Словенци, Пољаци и др.) који су, под утицајем српске установе, временом и сами формирали своје матице. Израз поштовања је утолико снажнији и чвршћи уколико се више и потпуније успева сагледати све оно што је Матица током времена чинила, а и сада чини, за српску културу, те за њене плодотворне односе са другима. Стога о Матици могу говорити подсмешљиво и, чак, презриво само људи који или не знају каква је то установа и какве послове она све обавља или људи који имају веома лош, негативан однос према културном напретку српског народа. Уколико пак неко дође до потпунијег сазнања о резултатима и дометима ове установе, он себи никако неће моћи да допусти олаке, паушалне оцене и неутемељена оспоравања. А такво олако, паушално и неутемељено оцењивање онога што се у Матици ради може се наћи само код несолидног интелектуалног света: колико код лоших министара и политичара са изразитом вољом за моћ толико и код лакомислених новинара и публициста жељних да без икаквог напора очувају епитет бритког пера.

[restrictedarea]

А и код једних и код других, могу се понекад чути истоветне оцене о томе да Матица српска, обезбеђујући одабраним људима „ухљебије“, нерационално троши драгоцена друштвена средства. Тешко би се нашла погрешнија и неправеднија, нетачнија и незналачкија констатација од ове. Чињенице стоје сасвим обрнуто, а оне су следеће: све водеће функције у Матици српској, супротно свим очекивањима неинформисаних људи, потпуно су волонтерске. Чланство у Управном, Извршном, Надзорном одбору и другим радним телима (попут секретарства у научним одељењима установе) не плаћа се ни једним јединим динаром. Председништво установе, такође, није плаћено, што значи да за свој ангажман, који није мали, три потпредседника и генерални секретар не добијају никаква средства. Једино председник установе, за сву одговорност која је равна директорским обавезама у предузећима, али по указаној части не може ни са чим да се пореди, добија баснослован износ од 5.920,00 динара месечно. Како је то волео да каже председник Божидар Ковачек, тај износ може се употребити да председник „фијакером“ дође до Матице. Скромним председницима Матице српске то је сасвим довољно, а сви они своју функцију обављали су пре свега зато да помогну установи, а не да од ње нешто материјално извуку.

БЕЗ ФИНАНСИЈСКИХ ДУБИОЗА Новац се у Матици српској троши искључиво зато да би се изводили одређени радни пројекти и да би се дошло до некаквих стваралачких резултата. У том смислу веома важну ставку представља одржавање професионалног састава људи који технички омогућују функционисање система, али је и у том погледу Матица увек била више него штедљива и одговорна. Послови се из године у годину умножавају, али се Матица веома труди да се број запослених не повећава него да се постојећи професионални састав све више оспособљава за шири круг послова у односу на онај ранији. Кад сам 1995. године дошао на дужност секретара установе, Матица је имала 36 запослених. Данас има њих 46, али је ово повећање обезбеђено искључиво преко финансирања научноистраживачких пројеката на којима ти људи раде: уколико се ти пројекти угасе, запослени ће, нажалост, аутоматски остати без посла, а Матица са истим оним бројем запослених од пре двадесет година. То је, ваљда, довољан доказ да у протеклом периоду никаквих „ухљебија“ у Матици није ни било. Толико о систему професионално ангажованих у Матици српској, а толико и о онима који говоре оно што не знају.

Што се тиче хонорарно ангажованих, у Матици се плаћа тек онолико колико може, и то само онда кад пара има. Матица се шири онолико колико јој губер допушта, а у финансијске дубиозе ни под којим условима не би ушла. Износи за хонораре су, међутим, веома ниски, у понеким случајевима чак увредљиво мали, па се понекад матичари умеју одрећи таквих хонорара. Зато се понекад у Матици каже, и то с разлогом, да сви ти људи који тако несебично улажу свој рад, јесу Матичини добротвори. Тако се каже, али никада кућа није спровела стриктну процедуру да се сви ти делатници стварно прогласе добротворима установе. И када одбијају хонораре, Матичини сарадници не одбијају да у Матици раде. И то је чаробна формула Матичиног ентузијазма, јединственог по много чему у целој српској култури. При томе, они којима је до новца превише стало, отишли су на друга изворишта; они који су остали у Матици, то су људи којима је стало до Матичиног елитног интелектуалног, стваралачког састава и до драгоценог комуникативног поља какво се ту непрестано остварује.

Није, дакле, Матица проблематична зато што нерационално троши новац који добија него сасвим обрнуто: проблем је у томе што је Матица исувише одговорна, па то многима боде очи. Нарочито онима који, мислећи да се ту крије некакав Елдорадо, чезну да у ту имагинарну конструкцију уграде и свој лични интерес. Иако је непрофитабилна установа, она не дозвољава да постане извор финансијске дубиозе и производње губитака. Матица је, пре свега, стециште људи великих стручних и креативних потенцијала, као и носилаца великог ентузијазма и прегнућа. Уз то сви ти људи су спремни да посвећено раде на пословима у чији национални и општехуманистички смисао дубоко верују. Сваки динар уложен у ову институцију вишеструко се интелектуално оплоди, па је Матица постала средиште за извођење високостручних послова, тј. центар изврсности, нарочито у области стандардизације језика (правопис, речници, граматичке расправе и сл.) енциклопедистике (Српска енциклопедија, Српски биографски речник, Лексикон писаца и др.) истраживачких пројеката у различитим наукама, библиографских послова и сл. Таква институција би сваком ко има добре намере у односу на српски народ и његову културу морала бити разлог за понос и дику. Међутим, кад неко има сасвим мутну представу о српском народу и његовој култури, па још кад је то повезано са некаквим лошим намерама, онда се Матица почиње систематски приказивати као проблематично место и као установа коју треба кажњавати, па и уништити.

Моћан стваралачки систем Матица српска је један моћан интелектуални, стваралачки, културни систем о којем се не може и не сме говорити с паушалним порицањем или презирним подсмехом, а поготово се не смеју предузимати мере које воде ка његовом урушавању и уништењу. Као културни и научни систем Матица је многоструко већ доказана, па најмање што морамо захтевати од сваког припадника или поштоваоца српске културе, а поготово од једног српског министра културе, јесте поштовање таквог доказаног радног система. То поштовање, дакле, не треба да буде засновано само на чињеници културно-историјских заслуга Матице српске него и на чињеници да установа, данас и овде, даје резултате који су високог стручног квалитета, а стечени су релативно малим материјалним, финансијским улагањима.

Постоје бар четири крупна, начелна разлога због којих би непријатељи српског народа сматрали да Матицу српску треба уништити. То су исти они разлози због којих би сваки припадник српског народа и поштовалац српске културе морао бити поносан на Матицу, па би чак био спреман да, по цену личних жртава, подигне свој глас против насиља над установом и њеном драгоценом делатношћу :

Матица српска је у сфери културе кључна установа која обавља послове утврђивања српског националног идентитета и развоја српске самосвести: за Матицу Срби су стари европски народ са историјом која се често чини више дисконтинуираном него што објективно јесте.

Матица српска је културна установа која српску културу, па и читав српски народ, сагледава као део широког европског и светског простора: познавање глобалне, европске и светске стварности је услов без којег се не може.

Матица српска је скуп елитних стваралаца и високоодговорних људи који настоје да подстакну све облике креативности (књижевни, језички, научни, уметнички, енциклопедистички, духовни и др.) без којих је незамислива национална култура и модерно друштво: ту се нужно појављује просветитељски облик деловања, те модернистичка и постмодернистичка креација колективних, развојних програма усмерених ка будућности.

4. Матица српска је установа заснована на идеји снажног, постојаног развоја националне културе и на индивидуалној креативности и ентузијазму без којих нема никаквог напретка.

Ако је све то тачно, а јесте, откуда онда потреба, чак страст да се такав један радни систем уништи? Познаваоцу транзиционих бољки малих народа није тешко да пронађе одговор на постављено питање. Матицу треба уништити јер је реч, пре свега, о једном изузетно успешном и ефикасном систему, па би (као и све остало што у српском народу и његовој култури ваља) и то требало што пре довести до нивоа нечег једноставног, просечног, неефикасног, а онда се већ таквим појавама лако може владати и може им се наметати образац понашања који никакве везе нема са интелектуалним слободама, са врхунским научним и уметничким радом, те са стваралаштвом које прихвата највише облике друштвене одговорности. Да, Матицу српску треба уништити јер је добра, корисна и смислено организована, научно утемељена, национално одговорна и међународно афирмисана установа. Ето, ту се негде налази кључни разлог што се Матица приказује као црвена марама пред очима оних који би, као разјарени бикови, да прегазе српску културу у целини. А кад се прегази српска култура, зашто се исто то не би учинило и са читавим народом који ту културу негује и уздиже.

Лоше намере министарства Уколико све ово знамо, како онда разумети све што се последњих месеци дешава око Летописа и целе Матице српске? Откуда код министра Тасовца тако отворена потреба и намера да тешко оштети Матицу српску и да је доведе до немогућих услова рада? Смањивши установи средства са 46 милиона на 35, а и подразумевајући да ће установа враћати Министарству финансија још додатна три милиона, он је онда знао да је то означавало умањење Матичиних средстава са 46 на 32 милиона. Такво смањење од преко 30 одсто установа би тешко могла да преживи: последица би свакако била умртвљавање великог дела Матичиних активности, а пре свега смањење учесталости, ако не баш и потпуни престанак излажења Летописа Матице српске.

Чим се почетком године показало да Министарство културе има неке лоше намере у односу на Матицу, одмах сам упозорио Министарство да не би смело на такав начин да чини штету српској култури. Стога сам у свом писму од 19. фебруара о. г. замолио министра Тасовца да не дозволи „погубљење таквог часописа који траје пуних 190 година и који данас представља драгоценост без које српска књижевност напросто не може“, а такође сам га упозорио „да ће огромна љага пасти на име оног министра у чијем мандату је такав културни злочин почињен“. У писму пак од 2. марта о. г. понудио сам му „да и у Министарству и у Матици заједнички бринемо о очувању тековина ‚од општег интереса‘“, а потом сам изрекао неколико упозоравајућих оцена о погубности небриге према Матици и њеном Летопису. Написао сам да „не постоји културна политика која би могла оправдати овакав аутодеструктивни поступак“, да „не постоји српска културна политика која би могла оправдати овакав покушај уништавања најстаријег живог српског часописа“, те да „не постоји европска и светска културна политика која би оправдала овакав културни злочин уништавања прворазредног културног бренда“ какав је Летопис. У писму од 27. маја  о. г. указао сам на то колико је установа коју заступам оштећена и притом истакао да „тражим само коректан однос према Матици српској и свему оном чиме је она задужила, још задужује и задуживаће и у будућности српску културу и српско друштво“. На уљудна, али одсечна упозорења да је реч о огрешењу како о кодекс српских тако и европских и светских културних вредности, министар је, не налазећи потребним да ми одговори макар једном једином речју, узвратио потпуним игнорисањем. Тако је постало јасно да се све ово не дешава случајно него да је то свесна и срачуната политика српског министра културе који се зове Иван Тасовац.

С обзиром на чињеницу да је Министарство културе у неколико писама претходних година детаљно обавештавано да са 46 милиона Матица тек успева да скромно намири све трошкове, а да би свако умањење већ угрозило нормалне облике функционисања, онда је јасно да, својом одлуком о редуковању средстава Матици српској за преко 30 одсто, министар Тасовац жели да постигне управо то: да угаси активност најстарије српске културне установе. Јер Тасовчева логика и намера је веома једноставна и крајње предвидљива: у 2015. години он ће смањити средства на 32 милиона, па кад буде нестала свака Матичина активност, онда ће, већ са знатно јачим разлозима, у 2016. (по стопи умањења од преко 30 одсто) то моћи да спусти на 22, у 2017. већ на 15 милиона, и тако прогресивно све до апсолутне нуле. А кад се до те нуле дође − рачуна незнавени министар − нико се више неће ни сећати да је 2014, као и годинама пре тога, Матица била пребогата активностима, а да су многи планови јасно дефинисани не само за 2015. него и за више година у будућност. Министар Тасовац рачуна на кратко памћење и страх оних над којима ће он, министарски моћно, извршити егзекуцију.

Намере су сада постале веома јасне, али још увек остаје потпуно нејасан одговор на питање: зашто све то? Чему овакав један варварски гест који врхунску културну и научну институцију хоће да доведе до просјачког штапа? Да ли то министар културе напросто не зна каква је то Матица установа и какве послове она све обавља или пак из неког разлога систематски негује лош, негативан однос према културном напретку српског народа? Какав је то, уосталом, културни концепт који овакво руинирање централне српске културне установе не само прижељкује него и спремно ради на његовој реализацији? Ако је то Тасовчева мудролија, на чему такву мудролију он темељи? Ако пак није његова мудролија, него је он све то учинио на нечију сугестију или директан притисак, нека каже ко је тај други који га је на злочин против српске културе навео! Одговор на сва ова питања можемо добити само од министра Тасовца, а јавност с разлогом од њега такав одговор може и мора да очекује. Уколико таквог одговора не буде, то ћутање ће већ само по себи бити довољно јасан одговор.

Аутор је председник Матице српске

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *