Почетна / БРОЈ 372 / Владо Стругар – Југославија као стваралачка опсесија и судбина

Владо Стругар – Југославија као стваралачка опсесија и судбина

Пише Мирослав Стојановић
Биографија као заветни и неопозиви налог: све што је написао и створио академик Владо Стругар унапред је предодређено и усмерено на два, за њега надасве узвишена појма – Југославија и (великим словом) Српство

Само физички је, могло би се приметити и рећи, већ дубоко загазио у старачко доба (рођен 1922). Болести су, у минулој години, учиниле своје. Заустављен је његов усправан, отмен ход и ограничен на сужен простор стана у Краља Петра, у самом срцу Београда. Нема га, увек радо виђеног, у друштву, за столом. Ни, увек с наглашеном пажњом слушаног, за беседничком говорницом.

Владо Стругар, ратник, војник, високи официр (пуковник) бивше ЈНА, књижевник (огласио се прво збирком прича „Узимај редом, господе“) гласовити историчар, страствен, увек толерантан, никад агресиван полемичар, члан три академије, Црногорске, Српске и Македонске, заветник и посвећеник Српства (увек великим словом) готово фанатични заточеник југословенства (Отаџбине) Југославије као судбине.

АКО ПОГИНУ, ПОГИНУЋЕ ЗА ОТАЏБИНУ Госта дочекује, упркос ровитом здрављу, и даље прав као стрела. Године, и све оно што је у њима протутњало, а прошао је, заиста, кроз многе личне, политичке и историјске драме, нису успеле да га повију. Његов стисак руке је још снажан, осмех отворен, зрачан и срдачан. Дух чио, мисао бистра, реч прецизна и реска.

Из нужде је његова спаваћа соба постала радна. Али је, као и увек, око њега, и у њему, беспрекоран, војнички и интелектуални ред. На малом столу крај кревета уредно, готово под конац сложене књиге. Оне најновије, његове. И оне које су му минулих дана послали или донели пријатељи: литература посвећеног, невероватно концентрисаног читаоца. Такође уредно сложене фасцикле с рукописима, сређеним и припремљеним за штампу.

Из једне од њих извлачи папир, очигледно истргнут из неке свеске с линијама, једно присећање његовог брата Луке, исписано руком, крупним словима. И чита, спонтано, без неке посебне намере, сведочење, и сведочанство пред којим му очи заискре. Запис из првих устаничких дана, а у рат, и устанак, Владо је, без премишљања, ускочио као тек свршени матурант Цетињске гимназије. Брат Лука пише о разговору њихове мајке Милице (18. јули 1941.) уз огњиште родитељске куће, с Пеком Дапчевићем, који је тамо бануо с групом момака устаника, међу којима је и Лука.

„Пеко“, рекла је мајка Милица већ искусном, с шпанских бојишта, ратнику, „предајем ти ова два моја ђетића. Ако се живи врате, биће добро, ако погину, погинуће за отаџбину.“ Пеко је за тренутак поћутао, а потом рекао: „Милице, док буду уз мене, биће заштићени, прво ћу ја погинути а после шта им буде суђено.“

Овај детаљ, као из узвишене античке драме, Владо је само кратко пропратио и прокоментарисао: „Црногорска мајка.“ Било је, иначе, суђено да оба брата преживе као храбри ратници које је чекала успешна војничка каријера. И брат Лука је стигао до пуковничког чина. Скрасио се, после војничких сеоба, у завичају, Доњи Улићи, тик уз Цетиње, пре него што се преселио у вечита пребивалишта.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *