Почетна / Друштво / Владо Стругар – Југославија као стваралачка опсесија и судбина

Владо Стругар – Југославија као стваралачка опсесија и судбина

Пише Мирослав Стојановић
Биографија као заветни и неопозиви налог: све што је написао и створио академик Владо Стругар унапред је предодређено и усмерено на два, за њега надасве узвишена појма – Југославија и (великим словом) Српство

Само физички је, могло би се приметити и рећи, већ дубоко загазио у старачко доба (рођен 1922). Болести су, у минулој години, учиниле своје. Заустављен је његов усправан, отмен ход и ограничен на сужен простор стана у Краља Петра, у самом срцу Београда. Нема га, увек радо виђеног, у друштву, за столом. Ни, увек с наглашеном пажњом слушаног, за беседничком говорницом.

Владо Стругар, ратник, војник, високи официр (пуковник) бивше ЈНА, књижевник (огласио се прво збирком прича „Узимај редом, господе“) гласовити историчар, страствен, увек толерантан, никад агресиван полемичар, члан три академије, Црногорске, Српске и Македонске, заветник и посвећеник Српства (увек великим словом) готово фанатични заточеник југословенства (Отаџбине) Југославије као судбине.

АКО ПОГИНУ, ПОГИНУЋЕ ЗА ОТАЏБИНУ Госта дочекује, упркос ровитом здрављу, и даље прав као стрела. Године, и све оно што је у њима протутњало, а прошао је, заиста, кроз многе личне, политичке и историјске драме, нису успеле да га повију. Његов стисак руке је још снажан, осмех отворен, зрачан и срдачан. Дух чио, мисао бистра, реч прецизна и реска.

Из нужде је његова спаваћа соба постала радна. Али је, као и увек, око њега, и у њему, беспрекоран, војнички и интелектуални ред. На малом столу крај кревета уредно, готово под конац сложене књиге. Оне најновије, његове. И оне које су му минулих дана послали или донели пријатељи: литература посвећеног, невероватно концентрисаног читаоца. Такође уредно сложене фасцикле с рукописима, сређеним и припремљеним за штампу.

Из једне од њих извлачи папир, очигледно истргнут из неке свеске с линијама, једно присећање његовог брата Луке, исписано руком, крупним словима. И чита, спонтано, без неке посебне намере, сведочење, и сведочанство пред којим му очи заискре. Запис из првих устаничких дана, а у рат, и устанак, Владо је, без премишљања, ускочио као тек свршени матурант Цетињске гимназије. Брат Лука пише о разговору њихове мајке Милице (18. јули 1941.) уз огњиште родитељске куће, с Пеком Дапчевићем, који је тамо бануо с групом момака устаника, међу којима је и Лука.

„Пеко“, рекла је мајка Милица већ искусном, с шпанских бојишта, ратнику, „предајем ти ова два моја ђетића. Ако се живи врате, биће добро, ако погину, погинуће за отаџбину.“ Пеко је за тренутак поћутао, а потом рекао: „Милице, док буду уз мене, биће заштићени, прво ћу ја погинути а после шта им буде суђено.“

Овај детаљ, као из узвишене античке драме, Владо је само кратко пропратио и прокоментарисао: „Црногорска мајка.“ Било је, иначе, суђено да оба брата преживе као храбри ратници које је чекала успешна војничка каријера. И брат Лука је стигао до пуковничког чина. Скрасио се, после војничких сеоба, у завичају, Доњи Улићи, тик уз Цетиње, пре него што се преселио у вечита пребивалишта.

[restrictedarea]

ЗАВЕТНИ ТЕМАТСКИ КРУГ Међу књигама на малом столу, на врху, две најновије, изашле концем прошле године, „Југославија на стрмини Европе“ („Просвета“, Београд) и „Црна Гора у Југославији“ (Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица). За штампу већ припремљен рукопис „Повест и повеља Југославије“. Чека издавача.

И као да објашњава и оправдава свој готово заветни и зачарани тематски круг, који се, ето, наставља под појмом Југославија. Незаобилазно име у мноштву Стругарових књига. Опсесивни тематски круг, са Српством, посебно црногорским српством у средишту, одређен и предодређен његовом биографијом.

Готово исповедно ми, у припреми овог текста за „Печат“, каже оно што је, иначе, записао у „Позвању историчара“, али и на другим местима: рођен у Југославији, дечаком и младићем спремао се за живот и рад у Југославији, дорастао за оружје и нашао се међу ратницима за Југославију, преживео па служио у струци која се посвећује Југославији, да би закључио – све што је написао иде под наслов Југославија, отаџбина је судбина…

О за њега неспорним, крајње рационалним и прагматичним разлозима којима је баратао у готово фанатичној одбрани Југославије и југословенства („макар то била и илузија…“) говорио је несустало, често с наглашеним емоцијама, иако увек промишљено и хладне главе. Суочавао се, излазећи на полемичке барикаде у одбрани Југославије као судбине и драгоцене тековине, с великим спорењима, оптужбама и анатемама.

Није одустајао. Знао је колико је у њено стварање уложено енергије, жртава и снова толиких генерација. У стварању државе која је ујединила „народе сродне, а етнички особене, још различне по ономе што је у (њиховом) самом бићу, по језицима, вероисповестима, историјском искуству, духовним одликама, дакле народе столећима раздвојене непомирљивом међом света која је (давно) раздвајала Византију и Рим, па потом исламско царство Османлија и хришћански део Европе“.

ВРАТА ИСТОРИЈЕ Огромне жртве почивају у темељима и прве и друге Југославије. Свако смеран клања се сенима палих, понављао је, као завет и – опомену. Само једном се, и само за тренутак, запитао кад је кренуло с разарајућим растакањем Југославије (за „Србе велике Отаџбине − једини ‚оквир‘ у којем су се сви Срби нашли у једној држави) за Хрвате и Словенце − веровао је, и кад се то исказало као заблуда − „добре Домовине“) и да ли је будућност, збиља, оправдала толике губитке.

Није, међутим, бацао копље у трње. За њега је 1. децембар 1918, често намерно потискиван у заборав, оспораван и омаловажаван, био датум који је „отворио врата историје“, „упис у њене врхове“. Није, наравно, имао илузија о томе да ни прва ни друга Југославије нису испуниле различита, често опречна надања народа, па ни оне племените људске снове о слободи, толеранцији и демократији. Био је, ипак, убеђен да тај „добри оквир“ пружа шансу да се све уреди и организује боље, праведније и хуманије.

Надао се, и веровао, да би то могли да учине млади. Још је у њему одсијавала енергија коју је видео међу шездесетосмашима. Позвао је младе у једном часу (говор у Српској академији наука и уметности) да смене и замене руководства, уморна и истрошена дугим опстојавањем на власти, и створе трећу Југославију.

Срочио је, срчано и понесено, „Повељу Југославије“, устав нове, демократске савезне државе, и ту „Повељу“ је дуго сматрао као једно од својих најдражих и најважнијих дела и подухвата. Сручили су се на њега због тог апела младима и пројекта нове Југославије медијским и политичким дрвљем и камењем, изопштавањем и анатемама.

Бранио је Југославију и у познатој полемици с пријатељем Добрицом Ћосићем у оној чувеној полемици, која је била и остала узор и узорак полемичког обзира, тактичности и интелектуалне елеганције. Повод је био такође чувени Ћосићев говор у Будви 1989. године, када је велики писац констатовао како не види ниједан разлог због којег би и по којем би Срби требало да буду за Југославију више од других народа.

Стругар је увиђао те посебне разлоге. „Хоћу да верујем“, приметио је у писму Ћосићу, „да овде реч Срби не именује само становнике Србије, то јест Србијанце, него све Србе на простору од средишње географске вертикале Балкана до источних огранака алпског горја“. Југославија је Србима, констатује Стругар, судбински потребна како би „били државно уједињени“, а нека се „нараштаји потруде да је побољшају“.

С обзиром на огромне српске жртве из два светска рата које су уграђене у стварање прве и друге Југославије, Срби имају „високу моралну обавезу да нипошто не пристану на разбијање Југославије. Нико нема ни људско ни историјско право да одбацује и гази тековине погинулих и преживелих војника два светска рата“.

Лако је предвидети, упозоравао је, с горчином и неспорно видовито, да би у том случају Срби морали да поново живе у неколико држава, међу којима би било „више опаке нетрпељивости него уљудног обзира“. Догађаји су кренули другим током, али је забринути историчар оставио свој људски белег, опомену и опоруку.

ЦРНОГОРСКО СРПСТВО Опаску о Стругаровом тематском кругу, који је сведен и усмерен на два, за њега надасве узвишена појма − Југославија и Српство − најбоље илуструје и потврђује само ређање наслова његових књига: „Југословенске социјалдемократске странке 1914-1918“, „Социјалдемократија о стварању Југославије“, „Југославија 1941‒1945“, „Југославија, федерација и република“, „Велика буна Црне Горе 1988–1989“ (у чијем је подтексту, као главна, косовска, опет српска варница) „Повеља Југославије“, „Срби, Хрвати, Словенци и трећа Југославија“, „Црногорски сабор Српске слоге“, „Југославија у књигама историографским“, „Српство Јанка Вукотића и Митра Мартиновића“, „Владар Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“, „Југославија на стрмини Европе“, „Црна Гора у Југославији“ и она, тек припремљена, „Повест и Повеља Југославије“.

У оквиру Стругарове велике теме, и практично животне преокупације, Српства, посебно место припада црногорском српству. О њему је говорио, несустало, од појаве првих „етногенеза“ о „изворној“ и аутохтоној црногорској нацији. И кад је наилазио на жестока оспоравања, или управо због тога и упркос томе. Остао је непоколебљив у становишту да је „Српство најизразитија одредница Црне Горе за четири века њеног постојања: историјска Црна Гора је земља и држава српског народа“.

У „доказивању“ црногорског српства, Стругар је подсетио његове жестоке опоненте и на следеће чињенице: оно је садржано у порукама владике Данила Петровића Његоша, у „Историји Црне Горе“ владике Василија, у посланицама Светога Петра Цетињског, у генијалном песништву владике Рада, у епским песмама војводе Мирка Петровића, у причама Марка Миљанова Поповића, у приповестима Стефана Митрова Љубише, у школским уџбеницима језика и историје, у крштеницама и школским сведочанствима, у новинама и часописима, а у свему томе неприкосновена истина: Црна Гора је земља и држава Српства, Црногорци су род и племе у Српству.

Без двоумице, одмах да кажем, констатовао је, неопозиво, Стругар: Црногорци су Срби. То је моје осећање, дубоко лично уверење и научно потврђена чињеница.

СИМБОЛИ ЈУНАШТВА Илустровао је то и кроз херојску повест (књигу) о два велика симбола црногорског јунаштва и два велика Србина: сердара Јанка Вукотића и дивизијара Митра Мартиновића. „Сопствено родбинство и њему сопствена свест, завичајна земља и њено људство, наслеђен историјски усуд и опстанку бића родољубље дужно, то појмовно вијуга и случује се у реч Српство кроз говор и схватање сердара Јанка Вукотића, за читава његова века.“

И кад се, закључује и поручује Стругар, „именују и величају“ војводе Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић, нека „никад не изостане спомен сердара Јанка Вукотића“, и он је „личност за исто престоље великана у Српству“. Изазвао је праву узбуну „Предлогом питања црногорском народу о Српству и могућем уједињењу Црне Горе и Србије“, чији садржај је прочитао на Скупштини Црногорске академије наука и умјетности. Тражио је да га његове колеге „озбиљно размотре“ и „строго оцене“ и да га Академија, потом, пусти у јавност као „глас упућен народу“. Академици су реаговали жустро, збуњено и преплашено. Стругарова иницијатива није увршћена ни у дневни ред, али је кренула медијска и политичка кампања и харанга. Изговарао је ствари које се нису слагале са владајућим гледиштем, иако у сагласју с историјом и чињеницама. Одметање (црногорско од Српства) констатоваће једном приликом, с нескривеном али пркосном горчином, не мења природу одметникову, (оно) што је у бићу, родно по крви, непроменљиво је, на вечност…

Ту врсту постојаности, етичности и храбрости да се са изазовима и искушењима увек гледа „лицем у лице“ истицала су и његова (знаменита) интелектуална сабраћа. Мало је код нас, приметио је академик Михаило Марковић, интелектуалаца такве храбрости и личног интегритета. Академик Мирослав Пантић наглашава да су Стругарова „храбра и надасве историјски и судбински опредељена иступања“ увек мамила његову „сагласност, дивљење и неизмерно поштовање“.

У једном присно интонираном писму „уваженом пријатељу“, академик Василије Крестић примећује да је реч о „човеку који зрачи топлином“ и тако ретким „интелектуалним сензибилитетом“, који импонује „племенитошћу и етичношћу“.

Поводом Стругарове књиге о краљу Александру („Владар Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“, „Српска књижевна задруга“, Београд) академик Матија Бећковић је, између осталог, записао: „Позван од своје савести и братских саосећања исписао је (Стругар) овај спев у славу краља Александра Карађорђевића, свог сродника, Цетињанина, Катуњанина и Петровића. Хвала Владу Стругару за тај племенити подвиг јер су и дан-данас у временима у којима живимо за тај витешки чин потребни не само надахнуће и дар него и лична смелост и грађанска храброст.“

ВИТЕЗ ЕПСКОГ ЗАМАХА Хиљаде страница историјских огледа, синтетичких студија, приказа, говора „витез епског замаха“ исписивао је и исписао особеним, поетским, „стругаровским језиком“. Читалац ће, приметио је Бранко Петрановић, у Стругаровом тексту узалуд тражити фразе, крупне и сувишне речи. Шкртим излагањем Стругар је до максимума кондензовао своје излагање: поука савременим историчарима.

Велизар Бошковић: „Свежина и необичност израза, густа метафоричност, реткост многих ријечи којих готово и нема у свакодневној комуникацији одлика су његовог самосвојног стила.“

„Зашто наши историчари“, запитао се академик Зоран Лакић, „тако суро и голо пишу историју, не позајмљујући бљесак ријечи и мисли из романа, есеја и трактата? Сви који се баве савременом историјом требало би да следе“, рекао је, „Влада Стругара, који открива сву љепоту стила и афирмацију литерарног начина писања у историографији.“

Зналац српског језика, дугогодишњи директор Института САНУ за српски језик, Драго Ћупић, записао је: „Стругаров стил је на почетку читања опор, скоро нечитљив. Читалац се мора приповраћати да би појмио мисао. Но, када тај начин писања прихвати као досљедан, незаобилазан ауторов манир, онда га и схвати, постаје му драг. У излагању овог историчара нема оне суве, научничке, историографске бездушности, у којој се нижу чињенице и гради аргументација, понекад само њих ради. Његово излагање је живо ткиво, сваки став представља крик писца, болан јецај. Као да се од њега одваљују највиталнији дијелови организма, као да прскају жиле куцавице… Ријеч је о лексичкој егзотици, колико ми је познато, својственој у историографској литератури само Владу Стругару.“

То је запазио и академик Добрица Ћосић. Говорећи о Стругаровој књизи „Црногорски сабор Српске слоге“, велики писац је скренуо пажњу на Стругаров поетски говор. Књига коју је „читао данима“, која се стално налазила на његовом столу, „узорна је и по“, приметио је Ћосић, „књижевно испричаној историјској прошлости“, што је необично за „историчарска писања“.

Владо Стругар је рано напустио књижевност (после оне већ споменуте збирке прича није се више враћао литератури) али она њега очигледно није: једна књига посвећена овом гласовитом повесничару (аутор Светозар Н. Јовановић) носи, не без разлога, наслов „Поетски говор историчара Влада Стругара“…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *