Вашар таштине и проћерданих милиона

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Самит Г7 (пре)танких резултата и „резолутне одлучности“ против Путина: покушај „изопштавања“ непозивањем на велики политички шоу вратио се режисерима тог подухвата као бумеранг – Путин је био личност о којој се медијски и политички највише и најжустрије говорило, пре Самита, у току и после њега

Једино стварно изненађење последњег Самита лидера индустријски развијених земаља (Г7) по оцени немачких медија, „историјско је обећање“ да ће се дићи руке од фосилних енергетских извора.

И оно је, међутим, о „дугом штапу“: учиниће се то, речено је, „током овог века“. И уз то је крајње проблематично. Не само због тога што седморица моћних нису, без обзира на свој неспоран утицај, ипак (и срећом) „светска влада“ да могу правити рачун без крчмара и сами одлучивати о свему. Изрицање „смртне пресуде“ угљу, нафти и гасу, под оптужницом да представљају највећу еколошку опасност, значило би заиста „историјски преврат“ и потрес који би жестоко уздрмао главне произвођаче нафте, гаса и руднике угља. А пре свих финансијски угрозио Саудијску Арабију, Русију и Венецуелу, земље које искључиво, или највећим делом, „напајају“ сопствене буџете продајом нафте и гаса.

Тај наговештај и решеност седморице да до 2050. године учине све како би се за два степена спустила температура (пре)грејаној земљи схваћени су као снажан притисак на преговараче о клими и исход светске конференције о клими која ће се одржати концем године у Паризу.

Узалудно трагање за великом темом Ово последње је означено као лични успех домаћина (домаћице) Самита, Ангеле Меркел. Коначно је убедила наглашено скептичне лидере Јапана и Канаде, учеснике и актере Самита, да се с тим сагласе. Учинила је то уз снажну асистенцију председника САД и Француске, Барака Обаме и Франсоа Оланда, и ухватила се њој омиљене и спасоносне теме.

У дугим припремама Самита (Немачка је минуле године председавала формацијом Г7, „штафета“ је предата Јапану) Меркелова је трагала за темом која би обележила други по реду скуп лидера „ексклузивног клуба“ на немачком тлу у време њене владавине (онај први је одржан пре осам година у Хајлигендаму) али без успеха. Све што су јој њени људи сугерисали и што је њој самој падало на памет (а позната је као прагматичан политичар и државник без великих идеја и визија) деловало је бледо пред драматичним и експлозивним кризама савременог света, од Украјине, Сирије, све агресивније Исламске државе, до експлозивне ситуације у односима између Кине, Тајвана, Јапана и Вијетнама (кинеске активности у Источном и Јужном кинеском мору, с потенцијално богатим налазиштима нафте и гаса) које су се, као тешка сенка, надносиле над Самит.

Тако је, од „танког штофа“, и без стожерног стуба, сачињен дневни ред Самита, с прегршти тема, од рата против еболе до (њеног) истребљења, па до хуманијих услова привређивања у текстилној индустрији и професионалне (пословне) равноправности жена.

[restrictedarea]

Испразни политички спектакли Немачки медији подсећају како је канцеларка одавно схватила да ови скупови све више постају испразни политички спектакли грандиозних размера и прилика да се, у првом реду, представе земље домаћини. Меркеловој је, тако, било превасходно стало да (и овај пут) у свет оду слике из Немачке о хармонији и благостању. Од избора места на којем је одржан скуп „светских лидера“ (луксузни породични дворац Елмау, смештен у идиличном баварском амбијенту подно Алпа, којем је сада направљена светска реклама) до немачки резолутног обезбеђења (око двадесет хиљада полицајаца и агената) које је учинило све да та идила не буде ничим помућена.

Није се на томе шкртарило: званично 130 милиона, а према подацима баварског Удружења пореских обвезника на Самит је проћердано чак 360 милиона евра!

Фанатични противници оваквих скупова, левичарске организације и антиглобалисти, пред том чињеницом нису имали никакве шансе да поремете мир гостију. Читав предео био је готово херметички затворен, а појавило се оних најупорнијих међу демонстрантима мање него што се очекивало (и страховало): медији процењују да је наспрам једног демонстранта стајало пет (потпуно опремљених и до зуба наоружаних) полицајаца.

Фоторепортери пожељнији од новинара Да би идила била потпуна, у помоћ је прискочио бог: после краткотрајне олујне суботње вечери, у време одржавања Самита (недеља и понедељак) плавило се небо и блештало је сунце, неуобичајено издашно у овом вилајету за ово доба године. Тако су фоторепортери и телевизијски сниматељи добили предност над новинарима којима је остало мало шта суштински да јаве: главни догађаји постали су Обамин баварски доручак (чувене беле кобасице и переце заливене пивом без алкохола) заједно с Меркеловом и зајапуреним, подгојеним Баварцима у традиционалним ношњама и уз фолклорну сценографију, до опуштених шетњи ливадама, уз прекрасну алпску панораму у позадини.

Меркелова је на крају могла да буде веома задовољна. За њу је ово био најважнији политички догађај године. У односима са Вашингтоном демонстрирана је, упркос шпијунским аферама и другим проблемима, потпуна хармонија: у сценографији (и режији) немачке канцеларке Обама је представљен не само као главни гост него и, у наглашено опуштеној атмосфери, присан пријатељ.

Претње и беспомоћност „Формат Г7“ показао је „снагу и виталност“. И демонстрирао јединствену одлучност према Москви у контексту украјинске драме: руском председнику, ето, није успело да „забије клин“ и изазове раскол међу учесницима Самита. Путину је, такође сложно и јединствено, запрећено још ригорознијим санкцијама и изопштавањем ако не „обузда“ проруске „сепаратисте“ на истоку Украјине, а о повратку у формацију Г8, с њим у ексклузивном друштву „западних демократија“ нема, до даљег, говора. Иза те одлучности крила се (и) беспомоћност: нико од учесника Самита не зна шта Путин заиста смера и који су његови циљеви. Обама га, за сваки случај, опомиње да се окане „сањарења“ о моћи из совјетских времена.

Путиново „изопштавање“ имало је, међутим, (не)очекиван и контраефекат: одсутан са овог Самита, руски председник је постао, политички и медијски, његова главна личност. Његово непозивање на Самит жестоко је критиковао читав низ немачких личности од имена, угледа и формата из света политике и бизниса, што је атмосферу уочи Самита довело до усијања и оштро поделило немачку јавност.

Шмит: Самит без Путина бесмислен Огласили су се веома утицајни и најодговорнији бивши политичари, два (бивша) социјалдемократска канцелара, Хелмут Шмит и Герхард Шредер, с изричитом констатацијом да је непозивањем Владимира Путина на Самит учињена „велика и неопростива политичка грешка“. Ако су Шредера неки медији и политичари покушали да искључе, као пристрасног посматрача и „судију“ (пријатељство с руским председником и „послодавцем“: бивши немачки канцелар је председник Надзорног одбора „Северног тока“) с „непоткупљивим“ Шмитом то није долазило у обзир. Његово становиште се морало уважавати и кад се не прихвата. А Шмит је закључио да је без Путина такав Самит бесмислен, без Русије се не може решавати ни решити успешно ниједан велики проблем у свету и да Украјина, иако важна, није и једина тема Самита. Герхард Шредер је био директан и изричит: Русија има алтернативу за Европу. Европа не за Русију, будућност Европе је само са Русијом.

Том списку критичара званичне немачке политике, у случају Путина, придружили су се и, такође утицајни, актуелни политичари, из редова и власти и опозиције, Ролф Штајгер, заменик председника Социјалдемократске партије (СПД) коалиционог партнера Ангеле Меркел, па потпредседник исте странке Торстен Шефер Гимбел и најутицајнија личност „Левице“ (шеф посланичке фракције у Бундестагу и један од најугледнијих политичара данашње Немачке) Грегор Гизи. Захтевали су неодложан повратак Путина (Русије) у Групу 8, која је „скраћена“ због догађаја у Украјини и „анексије“ Крима.

Иако је већина немачких медија наглашено критична према Путину, има доста угледних коментатора који такође констатују да је Путиново одсуство велика грешка. Коментатор „Шпигла“ упозорава да се рат (у Украјини) не завршава ћутањем. Ко је, ако не седам најмоћнијих људи на планети, имао прилику да „уразуми Путина“. Имали су прилику да то ураде лицем у лице. Проћердали су је.

Немачка или америчка игра Меркелова се оглушила о све те захтеве и критике, при чему није сасвим јасно да ли је у томе играла (само) немачку или (превасходно) америчку „игру“. На то су, директно и индиректно, скренули пажњу водећи људи из великих немачких фирми које послују с Русима и први људи моћног Одбора за Исток немачке Привредне коморе. Њихови аргументи били су математички егзактни и говорљиви: док они губе, њихови амерички конкуренти профитирају, извоз из Немачке (и Европске уније) у Русију због санкција осетно опада, амерички извоз у Русију порастао је за шест одсто.

У Немачкој, иначе, расте медијски и политички притисак да Меркелова храбрије и отвореније крене у преузимање европског вођства, иако има доста оних, са дужим стажом и искуством, који упозоравају да би такве амбиције могле да буду фаталне и за Немачку и за Европу. Они који Меркелову гурају у ту проблематичну авантуру признају да је то (пре)тешко бреме: Немачкој је тешко да сама води, а новог партнера нема на видику.

Велики проблем је „слаба Француска“. Стари „мотор“ више не функционише као некада. Британија: опседнута изолационизмом и бригом како уопште сачувати Уједињено Краљевство. С Италијом постоји несагласје око реформи, штедње или развоја.

Проблематичне калкулације У тим политичким калкулацијама барата се проблематичном (и очигледно погрешном проценом: случај Украјина и нарасле амбиције (зло)употребом тог случаја) да најважнији немачки партнер, Вашингтон, наводно нема интереса да се и даље снажније ангажује на Старом континенту, за Обаму Европа није „прва адреса“. Из тих, уверени смо, погрешних премиса извлачи се и погрешан закључак да је амерички председник пребацио у „немачке руке“ политику према нуклеарној сили, Русији!

Кина јесте, каже се, снажан економски партнер, али одбија да буде и политички ортак. Русија је годинама важила за стратешког партнера, сад је званичном Берлину та улога (као разлог истура се Украјина) неприхватљива. Меркелова се, истина, појављује често ортачки с Оландом (преговори у Минску, грчки случај, идеја о стварању посебног и привилегованог језгра, практично политичке уније унутар еврозоне) али немачки медији отворено спекулишу о томе да канцеларка само „шлепује“ француског председника како би избегла „причу о немачкој хегемонији“.

Берлин своју „нову (водећу) улогу“ покушава сада да реализује умотавајући сопствене амбиције и аспирације у „европску заставу“: свакоме је, наиме, већ сада јасно да су многе бриселске одлуке практично донете у – Берлину.

[/restrictedarea]