Устав није сваштара!

БАНАЛИЗОВАЊЕ УСТАВНИХ ПРОМЕНА НА ДЕЛУ: БЕЗИДЕЈНОСТ КВАЗИУСТАВОТВОРАЦА

Пише Владан Петров
Причом о уставним променама урушава се углед највишег правног акта, јер се стиче утисак да важећи Устав не треба ни поштовати… Учестало најављивање уставних промена доприноси свођењу уставног питања на ниво свакодневног, уобичајеног, свима разумљивог и доступног… Премда се званично ништа не дешава, јер нема формалног покретања поступка за промену Устава, ствара се привид да је уставно питање непрестано отворено

Жан Жикел, француски професор уставног права, пише да се „банализовање уставне промене (…) завршава релативизовањем значаја устава као врховне норме“. Под „банализовањем уставне промене“ подразумева честе промене устава које угрожавају уставну стабилност. У Србији, банализовање уставних промена остварује се причом о промени Устава (правим разлику између „приче“ и „разговора“ како нас је поучио Милован Данојлић у једном ранијем броју Печата). У њу се укључују медији, политичари, заштитници људских права, политички аналитичари, али и професори уставног права (и сâм упадам у замку, објашњавајући да ли и шта треба мењати у Уставу). Премда се званично ништа не дешава, јер нема формалног покретања поступка за промену Устава, ствара се привид да је уставно питање непрестано отворено.

Причом о уставним променама урушава се углед највишег правног акта, јер се стиче утисак да важећи Устав не треба ни поштовати. Кад постоје уставне одредбе које треба мењати, то се не чини медијским изјавама политичара и стручњака. За то постоји Уставом прописани поступак. Учестало најављивање уставних промена доприноси свођењу уставног питања на ниво свакодневног, уобичајеног, свима разумљивог и доступног. Равнодушност грађана према Уставу и његово потискивање, по оцени Уставног суда политичким актом, Бриселским споразумом, то је изгледа циљ банализовања уставних промена.

СТРАНЦИ – НЕПРИХВАТЉИВИ! Тако је, пре неколико недеља, народни посланик Зоран Бабић, шеф акционог тима за реформу политичког система – неформалног политичког тела формираног при Народној скупштини, изјавио: „Неопходно је да у овај посао буду укључени сви политички актери. Овде није реч само о промени Устава већ о реформи читавог политичког система, па су теме разне, разни су закони које треба доносити и о којима треба разговарати. Зато ћемо упутити јавни позив свима, па и међународној заједници, пре свега телима ЕУ, да нам помогну како бисмо нашли најбоља решења за Србију… Странцима је место у државном тиму с обзиром на то да је Србија на јасно дефинисаном европском путу, и да из тих земаља треба узимати најбоља решења.“ Какву поруку ова изјава носи?

[restrictedarea]

Прво, она садржи тврдњу да странци треба да учествују у реформи политичког система и каснијој промени Устава. То би био доказ да је „Србија на јасно дефинисаном европском путу“. Права реформа политичког и уставног система мора бити последица унутрашњих, а не спољних разлога. Она треба да се спроведе због нашег пута, а не због „европског“ или било ког другог. У модерно доба, када су сви устави и закони света доступни на интернету, није јасно каква би била улога странаца. Некада је професор Миодраг Јовичић – за кога сам слушао да је имао обичај да по поду радне собе простре текстове устава и упоређује њихова решења – био неприкосновен у познавању упоредног уставног права. Има и данас Јовичићевих наследника.

Српска уставност јесте изграђивана на европским узорима („Сретењски“ устав од 1835 – „француски расад у српској шуми“) али је и предњачила у односу на многе европске уставе (нпр. пропорционални изборни систем према Уставу од 1888). Нема података о значајнијем учешћу странаца у решавању уставног питања. У време Првог српског устанка (1807) Паулучијеву конвенцију (споразум између Карађорђа и маркиза Федора Осиповича Паулучија, руског изасланика) која је садржала одредбе о организацији власти, писали су Руси, али то није био прави устав. Нису то били ни уставни акти од 1808. и 1811, у чијем писању је учествовао Рус Родофиникин. Да не прескочим „Турски“ устав од 1838, донет као Хатишериф, у изворном тексту на арапском.

Устав мора имати у себи нечег „аутобиографског“. То „аутобиографско“ не може бити добијено споља. Странци, ма колико врсни стручњаци, то изворно својство устава не познају. Стога је идеја о учешћу странаца у реформи политичког система и промени Устава сасвим неприхватљива.

ШТО ПРЕ ЗАБОРАВИТИ „ЈАВНИ ПОЗИВ“ Друго, „јавни позив“ упућен свима да учествују у реформи политичког система и промени Устава може се схватити као политички потез, али је још један пример банализовања уставних промена. Никада нисам чуо да се за реформу политичког система и промену устава расписује „јавни конкурс“, а да кандидати не морају испуњавати никакве услове, осим добре воље да се на „конкурс“ јаве. Устав није сваштара, већ дело конституционалног мајсторства. Грађани треба да га прихвате и осећају као свој, али да би било тако, не може да га пише свако. „Сретењски“ устав од 1835. писао је један од наших најученијих људи, Димитрије Давидовић. Устав од 1888, најбољи српски устав у деветнаестом веку, дело је политичке мудрости краља Милана, а правничке вештине Милована Миловановића, уставног правника несвакидашњег дара. Устав Србије од 1990. и Устав СРЈ од 1992. везују се за име Ратка Марковића. Најљући критичари ових устава спочитавали су професору Марковићу идеолошко-политичко опредељење. Нису оспоравали његову врхунску стручност, посвећеност уставном праву и умеће казивања.

Дакле, треба што пре заборавити на идеју о „јавном позиву“ упућеном „свима“ да учествују у реформи политичког система и промени Устава. Тренутни носиоци политичке власти имају јак демократски легитимитет и могу, под условом да знају, предложити како и у ком правцу реформисати политички и уставни систем. За њих би било добро да обезбеде подршку што већег дела парламентарне и (ван)парламентарне опозиције. Очекивати да се сви сагласе у вези са свим питањима или је политички наивно или политички лицемерно. Нека акциони тим за реформу политичког система ради и понуди резултате. О њима ће се, ако они буду преточени у формални предлог за промену Устава, изјаснити грађани на референдуму. За сада су носиоци власти понудили само једну меру, која није ни нова ни суштинска за реформу политичког и уставног система. Реч је о смањењу броја народних посланика. У јесен 2009. године, тадашњи председник Републике, Борис Тадић, спомињао је неопходност смањења броја народних посланика, али није покренуо поступак уставне промене. То се десило почетком 2011. године, када је преко триста хиљада бирача, окупљених око тада опозиционе Српске напредне странке, поднело предлог за промену Устава у циљу смањења броја народних посланика. Премда се о предлогу овлашћеног предлагача за промену Устава мора расправљати и одлучивати, тадашња скупштинска већина није уврстила предлог у дневни ред. Ни подносилац предлога се више није занимао за свој предлог. То је био још један од примера банализовања уставних промена.

САМО „РАМ ЗА СЛИКУ“ Коју поруку носи изјава народног посланика Бабића? Поруку да не постоји идеја   -водиља, нема концепције могућих политичких и уставних промена. Због тога упућујем позив уставоправцима којима је стало до државе и државности да уједињеним снагама покушају изградити, не чекајући на политичаре, оно што Србији недостаје, а то је уставни модел.

Уставни модел за Србију, поред општих уставних начела (владавина права, подела власти, независност судства итд.) мора обухватити националне уставне вредности. Без ових других, које чине језгро уставног идентитета Србије, уставни модел биће можда допадљив и заводљив, модеран и напредан, али остаће само „рам за слику“ која није насликана. Кад европејска „грозница“ прође, права слика ће недостајати, а јефтини рам биће прескупо плаћен. Стога нам је потребан уставни модел који ће, добрим делом, бити изведен из два нормативно највреднија српска устава, Устава од 1888. и Устава од 1990.

 

Аутор је професор уставног права на Правном факултету у Београду и председник Српског правничког клуба

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *