Ух, што је лепо Србин бити!

Некако у исто време када је – на само једном пергаменту – била издата у свету чувена Магна Карта, Сава Немањић – потоњи Свети Сава, објављује 6727/1219. године Законоправило на српскословенском језику на укупно 800 страна

Пише Драгомир Антонић

Осам столећа, осам стотина година се навршило овог месеца 1215. године како је издата у свету чувена Магна Карта. Велику повељу, како би се рекло и написало на српском језику, издао је енглески краљ, опет по српском, Јован без Земље. Велику повељу и данас многи сматрају основним државним законом Енглеске. Повеља је регулисала феудалне односе, односе међу властелом, ограничавала краљеву моћ, свештенство изузела из надлежности световних судова и још неколико за то доба важних ствари. Како доликује, све је руком исписано, у око четири хиљаде речи, на једном пергаменту од овчије коже и на латинском језику. Један мало овећи, али ипак само један, пергамент или папир. Зашто на латинском у Енглеској, могли би се упитати неупућени. Одговор је једноставан. Енглези тога доба немају сопствено писмо. Неписмени су. Приморани су да кад нешто желе да забележе, а то су радили само кад их нека грдна невоља натера, то запишу на страном језику – латинском. Свет је овом догађају посветио велику пажњу, а енглеска екселенција у Београду је Народној библиотеци уручила, како записаше очито писмени новинари, „оригинал факсимила“.
Како факсимил, по наводу истог новинара „урађен у само 180 примерака“, може бити оригинал, нисам успео да докучим. Уосталом, не морам ја све да знам.

ЗАКОНОПРАВИЛО Некако у исто време 6727/1219. године Сава Немањић – потоњи Свети Сава, објављује Законоправило на српскословенском језику на укупно 800 страна. У науци је овај рукопис познат под два имена: Крмчија Светог Саве и Законоправило Светог Саве. Сматра се да је друго име или наслов исправан. Зашто је Законоправило важно? (Сви наводи о Законоправилу су преузети из више дела др Миодрага М. Петровића – Крмчија Светог Саве, Београд 1990, Иловички препис, фототипско издање, „Дечје новине“, Горњи Милановац, 1991. и Законоправило објављено 2004. године у Жичи).
Законоправило Светог Саве је најважнији државни, црквени, правни, историјски, књижевни рукопис који Срби имају. Захваљујући њему, створена је Српска православна црква. Он је практично и први Устав државе Србије. Кад је рукопис завршен, по примерак Законоправила добили су у руке сви епископи новоосноване Аутокефалне архиепископије у Србији – тад се Србија простире до Јадранског мора – са обавезом да по њему управљају црквеним животом. Осим црквеног живота Законоправило уређује односе у свим областима живота и пружа заштиту сваком појединцу. Води бригу о човеку још пре његовог рођења, од зачећа па све до смрти, а у неким питањима из области брачног и наследног права, и после смрти. На основу њега сазнајемо шта се све сматрало социјалним случајем. Какве су мере предвиђене за отклањање последица. Социјално старање је изражено у многим видовима. Поред бриге о сиромашним и болесним, за које су подизани одговарајући домови, штићене су особе са телесним манама, утврђиване узајамне социјалне обавезе родитеља и деце, помагане удовице, штићени робови од самовоље господара, најамници од израбљивања и злоупотребе послодаваца, дужници од зеленашења зајмодаваца.
Тад Србији нису биле потребне невладине организације, заштитници грађана, приватни утеривачи дугова. Законоправило је уређивало односе унутар краљевине, касније и царства, штитећи своје поданике од неправде са било чије стране. Српски владари су чували државу Србију, њене грађане, територију. Чували су сопствене институције – Сабор и Цркву. Нису се либили да се оружјем одупру нападима са стране. Многи су насртали. Ватикан одувек, САД нису пронашли, Брисел одскора. Српски владари се нису плашили главу да изгубе, државу да сачувају. Јавни или државни интерес је увек био пречи од приватног, личног интереса. Многобројне задужбине које су они подигли сведоче о њиховој бризи за опште. За народно. За државно. Да их они нису подизали, чиме бисмо се ми данас хвалили? Законоправило Светог Саве је једна од највећих задужбина.

НЕ ПИТАЈТЕ МЕНЕ… Изучава ли се ова књига у школама? Не изучава! Да ли је могу прочитати студенти на српским универзитетима? Не могу! Може ли се наћи у јавним библиотекама? Не може! Зашто? Не питајте мене, већ министра културе и остале министре који лако дигну руку кад из буџета ваде новце за финансирање невладиног сектора и осталих антисрпских организација. За њих има. За Српске рукописе нема. Није Законоправило једино што није доступно. Будимо Срби. Има наде. Ја те волим, ја те волим, Србијо! Даће Бог.

3 коментара

  1. Радо прочитам Ваше чланке, треба да их сакупите у књигу јер вреде. Треба то због поколења. Поздрав !

  2. Хвала Горане.
    Ако Бог да биће и тога.

  3. Dragecu je svaka zlatna za razliku od nekih drugih Antonica koje znam :)))

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *