Почетна / Друштво / Србија на линији ватре

Србија на линији ватре

Пише Никола Врзић
Западни притисци на Србију и Републику Српску показују да се преуређење Западног Балкана у складу с њиховим интересима, започето још 1990. године, ближи свом финалу. Предстоји нам последња битка за Србију и Српство, у коју улазимо а да је углавном нисмо ни свесни…

Изгледа да је премијер Србије Александар Вучић био само делимично искрен када је прошле недеље, у Вашингтону после сусрета са америчким званичницима, рекао да мисли „да ће сигурно из Вашингтона Европској унији доћи сигнал подршке Србији за отварање (преговарачких) поглавља. Мислим да је Вашингтон то недвосмислено потврдио. Кад имате америчку подршку, европски пут је неупоредиво лакши“. Можда ће тај сигнал подршке и олакшања пута (који, додуше, не води никуда где ће нам бити боље него што је сада) из Вашингтона заиста и стићи, али, као што и каже стара америчка пословица, нема бесплатног ручка. Подршка ће, наиме, бити условљена, и то је оно што је Вучић пропустио да напомене, али нас је, уместо њега, на ту ситницу подсетио амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби: „Када је у питању америчка подршка, одговор је ‚да‘, имате нашу политичку подршку. Када ме питате да ли је она безусловна, морам да вам кажем, желимо да вас подржимо, али и ви морате да урадите свој домаћи задатак.“

 

КОНТИНУИТЕТ ЗАПАДНИХ НАМЕРА О условима је, дакле, реч. А услови су такви да се њиховим испуњавањем има коначно испунити западни план за Западни Балкан, план на чијем су испуњавању наши западни партнери почели да раде још 1990. године па смо тако и доспели ту где јесмо, заглављени између беде, пропасти и безнађа. Мала нада, нада да им се неће остварити баш све што су нам испланирали, налази се у томе што се ипак и ми ту понешто питамо; нешто већа, у томе што данашњи светски поредак за Србију није онако неповољан као што је био деведесетих година прошлог века…

Историјска дистанца већ је довољна да бисмо – ослобођени пропагандних улепшавања у виду заклињања у партнерство, пријатељство и подршку реформама, сурово ослобођени илузије да нам они који су нас растурили заправо желе нешто добро – да бисмо могли да наслутимо главне обрисе онога што нам се догађало у последњих четврт века. Од распада СФР Југославије, преко увођења санкција СР Југославији под лажним изговором (од српске одговорности за масакр у сарајевској Улици Васе Мискина, који је послужио као повод за увођење санкција, одустао је и Хашки трибунал) и то само месец дана после формирања СРЈ, преко бомбардовања Републике Српске и прећутне подршке прогону Срба из Западне Славоније и Крајине иако су биле под заштитом Уједињених нација, па до агресије 1999. године и отмице Косова и Метохије која је уследила у првој деценији новог века а током ове би требало и да се оконча српским пристанком на ту отмицу, политика евроатлантског Запада према српском националном корпусу била је и константна и доследна. Константно и доследно су они дробили и ломили српске државе и српски национални корпус, и истовремено помагали свим нашим противницима – од Словенаца и Хрвата, преко Бошњака па до Албанаца, укључив ту негде и подршку Милу Ђукановићу да Црну Гору одвоји од Србије – и то је дробљење, ломљење и помагање нашим противницима, такав, дакле, вид коначног решавања српског националног питања, и најпрецизнији кључ за разумевање онога што нам се сада дешава, и што ће нам се тек десити, ускоро, буде ли по њиховом…

[restrictedarea]

При чему се финализација решења српског питања, упркос свим покушајима српских званичника да своје западне саговорнике увере да је Србија бесповратно на путу ЕУ интеграција, очигледно убрзава. Наравно, као и у претходних четврт века, на нашу штету. Узрок овог убрзавања такође није тешко докучити; наравно, Русија, њено одбијање да буде плен америчког светског поретка успостављеног по окончању Хладног рата, и сукоб евроатлантистичког Запада и Русије који је уследио због руског неразумевања места што јој је у том поретку намењено. У оквиру тога, иако Западни Балкан није тежиште овог сукоба, као што недавно рече амерички шеф дипломатије Џон Кери, и Балкан се налази „на линији ватре“ због ширења руског утицаја, при чему „председник Путин данас представља директну претњу америчким интересима“ јер покушава да „посеје раздор међу нашим савезницима“ с „циљем да покида светски поредак успостављен после Хладног рата и да поткопа амерички кредибилитет и утицај“, „нарочито у Југоисточној Европи“ (Дејмон Вилсон из вашингтонског Атлантског савета); Југоисточној Европи, Западном Балкану, „његова локација даје велики стратешки значај“ (Стивен Бланк, виши сарадник Америчког савета за спољну политику) а „ствар око Западног Балкана“ – председавајући Комитета за спољне послове Европског парламента Елмар Брок – „састоји се у томе да је од апсолутне важности да се у то укључи Србија, зато што од ње зависи стабилност читавог Западног Балкана“.

Ствар је, дакле, јасна: западни одговор на српско питање, у који смо се уверили у протеклих четврт века на сопственој кожи, сада ће због Русије бити и убрзан, и опет има да иде науштрб Србије. И зато што смо од кључне важности, и зато што смо једини озбиљан, макар и само потенцијални руски савезник на овом стратешки значајном подручју.

 

„БЛИЦОВА“ СЛУЖБЕНА ПРОГНОЗА Шта нас, дакле, чека? Ништа што „Печат“ није најавио још поодавно. Следи нам притисак на обе рубне тачке Српства које их тренутно жуљају а на којима им још пружамо отпор макар утолико што сви њихови планови ту нису спроведени у дело; реч је, наравно, о Републици Српској и о Косову и Метохији. Новост се састоји у томе што ће, како сада ствари стоје, притисак на обе тачке бити истовремен, и хитар.

Добар путоказ за оно што нам се спрема пружа овдашњи дневник „Блиц“, гласило у власништву швајцарско-немачке корпорације „Рингијер Аксел Шпрингер“ које вреди читати пажљиво ако га у руке узмемо на правилан начин, то јест, као службени гласник евроатлантског интереса у Србији. Овог понедељка, уторка и среде, с насловних страна, „Блиц“ нам најављује захтеве који ће се сручити на Србију: у понедељак, „Меркел ово тражи од Вучића: Пустите Косово у УН, оградите се од Додика“, у уторак, „Нови балкански поредак: Британци руше РС и Додика“, и у среду, „Суперсиле о будућности Србије, Албаније и Босне: Велики план САД, Немачке и Британије за Балкан. Ово нам спремају: све земље Западног Балкана у ЕУ и НАТО; све јача федерална БиХ, све слабија Република Српска; обуздавање ‚српског национализма‘; уступци Албанцима у свим државама у којима живе“.

„Трајно решење односа Београда и Приштине, као и пристанак Србије на слабљење Републике Српске, биће два основна захтева Ангеле Меркел“, тврди „Блиц“ у понедељак не наводећи извор ових својих сазнања. „Конкретно, Немачка тражи да Србија ‚у догледној будућности‘ допусти чланство Косова у Уједињеним нацијама, али и да подржи уставне реформе у Босни и Херцеговини којима би се смањио утицај ентитета. Немачка канцеларка, најмоћнија жена на свету, долази у посету Београду почетком јула и ове две ставке су у врху онога што ће пренети државном врху Србије. Према ставу Берлина, то што би Србија омогућила улазак Косова у УН не би значило да је признала једнострано проглашену независност. Све би било обављено по моделу ‚две Немачке‘ када се Источна и Западна Немачка формално-правно нису признале, али су обе биле у УН. Меркелова тражи чланство Косова у УН јер је то једини начин да оно постане чланица Савета Европе и ОЕБС, као и Европске уније. То би уједно значило трајно решење косовског питања, које већ деценијама угрожава немачки интерес за стабилним Балканом. Други стални извор нестабилности у региону је, сматрају Немци, положај Републике Српске. Због тога ће Меркелова тражити да Србија пристане на слабљење РС, да се јасно огради од Милорада Додика, да се супротстави његовом референдуму за отцепљење РС и да пристане на уставне промене којима би ојачале централне институције у Сарајеву.“

У уторак ће ове новине које се штампају на српском језику навести и да су „у дипломатским круговима поновили да није рано за захтев за чланство Косова у УН, јер Запад жели да се косовско питање што пре решава, због жаришта у Украјини и проблема с Русијом“. И још: „Немци и Американци траже улазак Косова у УН… Све би било упаковано кроз НОВИ СПОРАЗУМ о нормализацији односа Београда и Приштине, који је и ПРЕДВИЂЕН СТРАТЕШКИМ ОКВИРОМ ЕУ ЗА ПРЕГОВОРЕ са Србијом о приступању.“ Додаће, под насловом „Британци руше Додика“, и да Велика Британија у Савету безбедности УН припрема резолуцију поводом 20 година од злочина у Сребреници, с тим што „главна мета офанзиве из Лондона (…) јесу Република Српска и њен председник Милорад Додик. Овим се Британија придружила Немачкој и Америци, које су већ покренуле своје акције за слабљење Српске и Додика“, при чему – вишеструко интересантно под условом да је тачно – „у Влади Србије незванично кажу да резолуција неће проћи у СБ УН јер ће је блокирати Русија, а могуће и Кина“.

И најзад, у среду, досадашње финале „Блицових“ најава наше будућности. „Америка, Немачка и Британија, кључне земље евроатлантског партнерства, ових дана са новом енергијом крећу у стварање новог балканског поретка“, наводи се, и прецизира да то значи и улазак Србије у НАТО, и „укидање Републике Српске и ‚задовољни Албанци‘ у свим државама у којима живе“. „Постоји вероватноћа да ће Сребреница, као симбол највећег страдања Бошњака од Војске РС деведесетих година, бити окидач за удар на Српску“, потврђују се и сумње у мотивацију Британаца да Савету безбедности баш сада понуде сребреничку резолуцију.

Што се Срба и Србије тиче, „западне силе“ нам желе да Срби у Српској буду грађани БиХ, у Црној Гори, разуме се, „грађани Црне Горе“ а не Срби, „а сама Србија је ‚сведена на меру да не може да угрози никога‘“. Великодушно, Србија треба да буде „у постојећим границама са Прешевом, Санџаком и Војводином, али без Косова. На јасном путу ка ЕУ и тесно сарађује са НАТО (…) Утицај Русије је минималан, сведен на симболику. Закони су у служби капитала“. С оне стране Дрине, „Бошњаци у БиХ доминирају државом“, „сва важнија овлашћења су у Сарајеву, Република Српска сведена на форму (…) Чланица НАТО и иде ка ЕУ. Уместо три народа, промовишу се ‚грађани БиХ‘“. У Македонији пак, „Албанцима и република: Апетити Албанаца су задовољени, ако треба и кроз стварање федералне државе са албанском републиком. Власт је ослобођена утицаја Русије. Чланица је НАТО и укинуте су блокаде на путу према ЕУ“. А Албанци, „награђени због страха“, „живеће у више држава, биће награђени ‚државом‘ на КиМ и великим правима у Македонији. Запад им повлађује у страху од експлозије албанског национализма, али и због чињенице да су лојални САД“.

ФАКТОР ВРЕМЕ Пажљивији читаоци „Печата“ сетиће се да смо овакав сценарио, прецизније, ове жеље наших западних партнера, већ наговестили. Од неке форме споразума Источне и Западне Немачке која би Косову омогућила улазак у УН у склопу Другог бриселског споразума – можда већ као услов за отварање првих преговарачких поглавља, Немац Дејвид Мекалистер, известилац Европског парламента за Србију, састанак Александра Вучића са Исом Мустафом из Приштине, заказан за 23. јун, ових дана најављује као „кључан“, а претходно је Јоханес Хан, комесар за преговоре о евентуалном проширењу Европске уније, рекао да је за отварање првих поглавља потребан „неповратан“ напредак у нормализацији односа Србије и Косова – до федерализације Македоније и централизације Босне и Херцеговине којој – осим најављене британске резолуције о Сребреници у Савету безбедности УН, а своју сребреничку резолуцију сад најављује, поново иако је једну већ донео 2009. године, и Европски парламент – треба да припомогне и паралелни и синхронизовани притисак на Србију да се ритуално отресе Републике Српске и тако што ће њен премијер отићи на поклоњење у Сребреницу предстојећег 11. јула.

Узимајући у обзир и наше досадашње анализе и „Блицове“ инсајдерске информације, мало је места сумњи да Србији у предстојећем периоду предстоје озбиљни изазови, то јест домаћи задаци у облику притиска да сами себи одсечемо и ноге и руке како бисмо били „сведени на меру да не можемо да угрозимо никога“, а нарочито не евроатлантски интерес на овим просторима. Нема места ни сумњи у процену да би удовољавање ма којем од ових захтева за Србију и српски народ било погубно; али и да ће одбијање ових захтева – а будите уверени да ће нам тражити све, мрвицама се наши западни партнери неће задовољити, такви су – бити тешко. Захтеваће то и мудрости, и одважности, коначно, и добре и поштене намере према српском, насупрот западном интересу. Само ће време, и то кратко време које је пред нама, показати колико садашњи српски лидери, а пре свих Александар Вучић, којима је запало да у оваквом тренутку воде нашу земљу али сами су то тражили, поседују од сваке од ових трију неопходних особина.

Управо се у времену и крије наша највећа, можда и једина нада. Јер, руку на срце, све и да наши лидери поседују споменуте три особине у највећој могућој мери, овако избушени и рањиви на свим странама, суочени са онолико надмоћнијим противником, противнику не можемо да одолевамо довека. И ту наступа фактор времена; овај наш противник, кога волимо а можда само морамо да називамо пријатељем и партнером да му не бисмо прерано открили шта о њему заиста мислимо, ни изблиза није онолико снажан а још мање примамљив као што је то био у деценији после окончања Хладног рата. Свет се, наиме, мења, и та је промена, овог пута у нашу корист, много изгледнија него што је била пре само неколико година. Баш зато, довољно ће бити само да издржимо, да издржимо да не направимо непоправљиву штету док се промена коју прижељкујемо не догоди, или док шансе за ту промену не нестане. Уосталом, као што смо то констатовали и раније, за предају ионако никад неће бити касно. Али никако не би ваљало да је буде прерано…

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Poslije toliko godima, svima bi trebale biti jasne namjere „zapadnih zemalja“ . To vise i nisu samo namjere, dobar dio toga su i ostvarili. I moramo ih razumjeti, oni egoisticki brane vlastite interesen, na stetu Srpskih interesa. Njihov najveci uspjeh i doseg jeste instaliranje VELEIZDAJNIKA koji predstavljaju Srbiju, a u stvari rade za zapadne gazde!
    To je teze prihvatiti nego razumiti, sjetite se Vuciceve i Nikoliceve „jucerasnje“ retorike? Vec danas su vise izdali ,prodali, predali i potpisali od ozloglasenog izdajice Tadica. I to mogu da donekle razumijem………….. Ali , gdje su INTELEKTUALCI, NACIONALISTI ,PATRIOTE, CRKVA, DOBRI LJUDI da povedu vlastiti N A R O D , da sprijece, ludilo, propast, sunovrat…………. eto , to nikako ne uspijevam da razumijem???.

    • Gdje su?

      Narod, uglavnom, pita se gdje ce na ljetovanje. Jer ljetovati se mora.

      Crkvu potresaju interni skandali.

      Nacionalisti se oko podneva probude, kad im majke donesu kaficu i cigare u krevet, i onda poslije obilnog rucka idu da se biju na fudbalskim utakmicama. A u pauzama izmedju tekmi plairaju godisnje odmore, jer su ih zasluzili.

      Intelektualci uz meze, gemist ili ljutu rakiju lamentiraju nad junackim vremenima i lijepim zenama njihove mladosti.

      Medju svima njima ima dobrih ljudi ali – ljeto je, i ko ce da se smara o ovim teskim temama na ovoj vrucini. Usotalom, eno ga Vucic, neka se on o tome brine, kako rekoste – sam je htio,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *